Хришћанин и породица

Наслов оригинала: Der Christ und die Familie

Аутор: Макс Билетер (Max Billeter)

Sadržaj:

Хришћански дом – место на којем влада богобојазност и вера

Хришћански дом – сведочанство за Бога у свету

Хришћански брачни живот је важна тема за свакога ко је ожењен. Бог нам је у својој Речи јасно објавио своје мисли о томе какав је брак по његовој вољи. Те мисли нису се промениле, а неће се променити ни услед нових претпоставки које овај свет има о вредности брака. Управо у данима кад људи овога света по том питању све окрећу наглавачке, нарочито је потребно подсетити се на Божја начела о браку те доследно по њима живети.

У Новом завету постоје три одломка који нарочито обрађују та начела, а то су: 1. Петрова 3,1-7; Ефесцима 5,22-23 и Колошанима 3,18-21. У њима Петар, а нарочито Павле, постављају темељ науке за срећан брак. Истине и начела која су обрађена у тим одломцима осветљена су нам практичним примерима из Старог завета. Један од таквих примера налазимо у Књизи Постања 24,61-67 и 25,11. На темељу тог примера најпре ћемо да погледамо седам начела за брак по Божјој замисли. Четири начела односе се на мушкарца (мужа), а три на жену.

Пре него започнемо с тиме, указао бих на једну опасност. Како у Колошанима 3 и Ефесцима 5 тако и у 1. Петровој 3, женама и мужевима говори се одвојено. Јасно им се обраћа са „жене“ и „мужеви“. Постоје, дакле, специјалне опомене за жену и специјалне опомене за мужа. Мужеви су често склони радије да чују оно што је речено женама (нпр. да буду покорне) те им непрестано на то указивати. Иста опасност вреди и у обрнутом смислу, у погледу жена. Требамо се чувати таквог начина понашања.

Промотримо најпре начела која вреде за супруга:

1. Начело: Исак је пошао у сусрет Ревеки (Постање 24,63). То начело налазимо у 1. Петровој 3,7 где каже: „Једнако и ви, мужеви, живите са женом према спознаји (или разумно) као са слабијим судом, исказујући јој част.“ Ту видимо да је дужност мужева излазити у сусрет својим женама. Жене размишљају и осећају другачије него мушкарци па је дужност сваког супруга прилагодити се својој супрузи и показати разумевање за њу. Живљење са женом односи се на сва подручја људскога бића – на дух, душу и тело. У сваком од тих подручја муж би требало да буде спреман изаћи у сусрет својој жени.

То излажење у сусрет почива на начелима Божје речи, јер се оно мора проводити „према спознаји“. Компромис који се чини на штету Божјих мисли није излажење у сусрет према Божјим намислима. Али мужеви требају живети „разумно“ са својим женама, а то значи да требају имати обзира према свакој нарочитој околности у којој се брачни пар налази и знати је исправно проценити. Управо у брачном животу могу настати кобне последице ако живимо и поступамо према унапред израђеним обрасцима.

Петар, надаље, расветљује да су жене слабији суд (посуда). Начело овога света које каже да се од брачног друга треба очекивати барем онолико колико му се даје, не вреди за хришћански брак. Бог је створио људе као „мушко“ и као „женско“ (види Постање 1,27). Жене су слабији суд и ми мужеви требамо о томе водити рачуна. Неки су осећаји својствени само женама и мушкарци ће их тешко моћи схватити, а неки су начини размишљања опет својствени само мушкарцима те их жене не разумеју. Мужеви би увек требали о томе размишљати приликом опхођења са својим женама. Како би избегао опасност да се из тог разлога с презиром поступа према женама, Петар додаје: „исказујући им част“. Само уколико је то тако, брак је уредан те је практични резултат тога да молитве мужева неће бити спречене.

2. начело: Исак води Ревеку (Постање 24,67). За мужеве је истовремено и велика привилегија и велика одговорност да воде своје жене. Од дана венчања муж би требао да буде способан водити своју жену. Али ту одмах треба објаснити једно погрешно схватање, наиме, вођење не значи господарење. Многи мужеви мисле да су овлашћени да заповедају својим женама, но то нипошто није у складу с намислима нашег Бога.

Пре брака мушкарац је одговоран за своја властита дела и поступке. Учини ли нешто што није добро, последице његовог погрешног понашања погађају њега самог. Ако је пак ожењен, његово понашање има последице и по његову жену. Ако ми мужеви чинимо неку погрешку, наше жене аутоматски трпе с нама због тога. Стога можемо своје жене водити к благослову али и к пропасти.

Два примера из Старог завета, један позитиван и један негативан, добро нам осликавају то начело. Воз је био човек чије је понашање било попраћено Божјим благословом те је, стога, био оспособљен да доведе Руту до тога да има удела у том благослову. Он ју је одмах увео у благослов. Навал је био човек под проклетством те је морао трпети последице својих злих дела тако што га је Бог казнио. Да се Бог по својој милости није умешао, Давид би навукао на себе кривицу за крвопролиће, а Навалова жена Авигеја вероватно би погинула заједно са својим мужем (1. Самуилова 25)

3. начело: Исак је волео Ревеку (Постање 24,67). Ово основно начело за брак по Божјим намислима води нас до важног одељка у Ефесцима 5,25, где је нама мужевима вишеструко заповеђено да љубимо своје жене (такође и у Кол 3,19). Апостол користи три упоређења како би нам појаснио начин на који муж треба да љуби своју жену. Треба је љубити као што Христос љуби Цркву (ст. 25), као своје властито тело (ст. 28) и као самога себе (ст. 33). Ова упоређења јасно показују да је та љубав сасвим различитог карактера од онога што људи овог света називају љубављу.

Стих 29 показује нам како се изражава љубав: муж храни и негује своју жену. Предуслов за брак по Божјим замислима јесте то да муж буде у стању хранити своју жену. Притом се храњење односи и на телесне и на духовне потребе. Онај ко није у стању хранити своју жену у телесном смислу, не би требао ни да улази у брак. Сваки мушкарац требао би бити веран у обављању свог посла. Али и у духовном смислу муж треба да буде у стању хранити своју жену. Божја реч упућује жене на то да питају своје мужеве ако им нешто није јасно (1. Коринћанима 14,35), и крајње је жалосно ако је муж неспособан одговорити на та питања. Онај ко тек у браку почне да се бави духовним стварима, заправо почиње прекасно. За мушкарца је најбоље да упозна Божје планове пре брака, како би био у стању удељивати духовну храну.

Муж, такође, негује своју жену. Под тим се не подразумева неговање у болести или слично, него то да муж обасипа пажњом своју жену зато јер му је драга. Онај ко негује своју жену, испуњава жеље њеног срца – жеље које су код сваке жене другачије. То се може изразити и овако: онај ко храни своју жену, даје јој оно што јој је потребно. Он јој даје према потреби (онако како је израелски народ добијао ману у пустињи). Онај ко негује своју жену, покушава јој дати, ако је могуће, оно што она жели. Он јој даје по жељи (онако како је Соломон давао краљици од Сабе, 1. Царевима 10,13).

Сам Господ заповеда нама мужевима да волимо своје жене. Наступе ли пак такве околности у којима нам то тешко пада, зато што се наше жене можда не понашају тако да завређују љубав, требамо размишљати о Христовој љубави према Његовој Цркви. И уз све наше погрешке, Он нас свеједно воли непромењивом љубављу и наклоношћу. Та љубав треба да нам буде непрестани узор и потицај.

4. начело: Потпуно сједињење мужа и жене. Након склапања брака Исак се утешио због смрти своје мајке (Постање 24,67), а ускоро је наступио и растанак са оцем (Постање 25,8-11). То нас подсећа на важно начело (које се, нажалост, често заборавља) да је јединство у браку веће од јединства или везе између крвних сродника, на пример, између родитеља и деце. Јасно је да син не престаје бити син и да родитељи остају родитељи, које син треба волети и поштовати. Изузетно је важно уочити то да је муж блискији са својом женом него са својим родитељима. Жалосно је видети да неки мушкарци о неком проблему пре разговарају са својим родитељима него са својом женом. Још је опасније када се један од супружника жали на другога својим родитељима. Такав начин понашања отров је за властити брак. Родитељи су већ у много случајева забили дубок клин у младе бракове. Сви учесници требали би да имају мудрост од Господа за исправан заједнички живот.

Након што смо разматрали нека начела која се односе на мужеве, погледаћемо оно што се односи на жене.

1. начело: Помоћ мужу. У Постанку 24,61 указано нам је на то да се Ревека „спремила“ како би пошла к Исаку. Она иде к Исаку, а не обрнуто. Аврам је изричито заповедио да Исак не одлази у земљу његове родбине, него да жену треба довести к Исаку. У начелу је жена дана за помоћницу мужу, а не муж за помоћника жени (што не значи да муж својој жени неће понекад помоћи у домаћинству, ако је потребно). Кад жена ступа у брак, мора јој бити јасно да напушта своје дотадашње обавезе те убудуће сарађује у обавезама свог мужа. Она одлази своме мужу да му помогне. Потпуно је противно Божјим намислима ако жена и даље обавља свој дотадашњи посао (зато што можда зарађује више од мужа), а муж за то време води домаћинство. Божја се гледишта не мењају, чак и ако су противна увреженом мишљењу многих људи у овом свету.

Кад је Бог створио човека, хтео му је дати помоћ сличну њему (Постање 2,18), то јесте жену која ће му приличити. Бог свакој жени даје у задатак то да своме мужу помаже у сваком погледу, онако како то њему приличи. То, међутим, не значи да муж дозвољава да га његова жена „послужује“, него је реч о богомданом заједничком животу у којем је жена на располагању мужу и допуњује га.

2. начело: Подложност мужу. Ревека се покрила кад је видела Исака (Постање 24,65). Тиме је изразила своју покорност Исаковој вољи. У све већем настојању према равноправности полова, можда нарочито тешко пада удовољити том начелу. Али подсетимо се да је у Новом завету јасно утврђено: „Жене, својим се мужевима покоравајте као Господу“ (Ефесцима 5,22). „Исто тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима“ (1. Петрова 3,1; види и Колошанима 3,18).

Али, уочимо две појединости. Као прво, покорност не значи да су жене оне којима се заповеда (однос покорности између мужа и жене разликује се од односа између родитеља и деце), и као друго, жене се требају покоравати „као Господу“. Овај важан додатак одређује оквире и указује на праву улогу, како жене тако и мужа. Није реч о томе да жена извршава наређења свога мужа, него је код покорности реч о општем животном ставу какав је угодан Господу.

3. начело: Преданост мужу. Стављајући покривало (ст. 65), Ревека није само обзнанила свој став покорности, него је тиме у исто време показала своју преданост Исаку. За жену би њен муж требао имати прво место међу свим људима (осим, наравно, самог Господа). У другом поглављу Посланице Титу, од четвртог стиха па надаље, апостол Павле упућује старије жене нека поучавају млађе да „љубе своје мужеве, љубе своју децу … баве се кућним пословима“. Овај редослед је нарочито значајан: најпре муж, затим деца, а потом кућа. Нажалост је у многим браковима овај редослед другачији, а последице су често погубне. Неке жене на прво место постављају децу, занемарујући тако свог мужа. За неке је на првом месту кућа. Обоје је исправно и важно ако се постави на право место, али само поштовање божанског редоследа може да доведе до складног заједничког живота у браку.

Бог је у женину природу усадио приврженост мужу и одану љубав према њему. У Књизи Постања 3,16 Бог је Еви рекао: „И жудет ћеш за својим мужем“. Ту се појављује одређени проблем, који може да дође до изражаја у сваком хришћанском браку. Муж неће никада моћи сасвим удовољити жудњи своје жене. Пре пада у грех постојао је савршен склад у обостраној жудњи жене и мушкарца једног према другом. Али након пада у грех, женина жудња да буде у мужевљевој близини већа је него обрнуто. Мушкарац мора испунити одређене обавезе изван домаћинства, тако да никада не може удовољити жудњи своје жене да га има поред себе. Та чињеница није сасвим јасна многим женама. Нарочито кад је реч о духовним делатностима (на пример, одлазак на неки већи хришћански скуп), жена мора научити обуздавати властите жеље и дати мужу слободу. На томе почива Божји благослов.

Пре неголи закључимо, још ћемо се једном подсетити да је хришћански брак изузетно важна тема. Брак није само круна првог створења, него је и приказ важне и величанствене истине о „Христу и његовој Скупштини“. Од вечности је Божја намера била да своме Сину да Невесту, и ми ћемо у свој вечности бити с Њим и уз Њега као „Жена Јагњетова“. О тој нама недокучивој истини, наши бракови требају и смеју да буду живо сведочанство већ сада, у овом раздобљу. Зар се не исплати водити брак према Божјим начелима?

ХРИШЋАНСКИ ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ

Божја реч садржи пуно упутства за благословљен породични живот. Али то нису само теоретске поуке, него су нам предочени многобројни примери који би нам требали олакшати вођење породичног живота по Божјим намислима. Ову тему поделићемо у три дела, те ћемо се најпре позабавити дедама и бакама, затим родитељима, те најпосле децом.

1. Деде и баке

Истражујући Свето писмо наћи ћемо врло мало директних упутстава за деде и баке. Неколико лепих и важних начела налазимо у причи о Нојемини, у Књизи о Рути. Њено понашање према својој снаји Рути те према Возу и њеном унуку може да нам послужи као поука.

Прво важно обележје које уочавамо код Нојемине је њена повученост у односу према својој снаји. То је, на пример, видљиво у 2. поглављу, 2. стиху где иницијатива не потиче од Нојемине него од Руте. Нојемина не заповеда, него се држи у позадини те само одговара на Рутина размишљања и питања. Многи родитељи нажалост не поштују то начело. Активно се мешају у породичне ствари своје венчане деце, уместо да се држе у позадини. Ако их ипак деца нешто питају, задатак родитеља, који су већ постали деде и баке, је да им пруже подршку саветом и помогну им.

Друго обележје је да Нојемина показује занимање за Руту. У 2. поглављу, 19. стиху она са занимањем поставља питања. Она не кори нити критикује, него се занима за напредак своје снаје.

Након ових општих начела у Нојеминином понашању, промотрићемо посебне поуке које можемо да извучемо ин њеног понашања према Возу, Рути и свом унуку.

а) Њено понашање према Возу

Ту је у првом плану нарочито наглашено двоје. У 2. поглављу, 20 стиху она говори о њему с поштовањем дајући му част која му припада. У 3. поглављу, 18. стиху она доказује да има потпуно поверење у свог будућег зета Воза. Оба обележја требала би се и данас видети код родитеља.

б) Њено понашање према Рути

И ту треба нагласити двоје. Прво, Нојемина задобија љубав своје снаје. То је јасно видљиво из 4. поглавља, 15. стиха, где каже да су други људи говорили о Рутиној љубави према Нојемини. Друго, Рута јој је замена за властите синове које је изгубила. Услед смрти оба своја сина, Нојемина је претрпела велик губитак. За жене у Израелу била је то велика срамота и велик губитак ако нису имале деце. Рута је попунила ту празнину за Нојемину и зато је имала посебно место у њеном срцу.

ц) Њено понашање према свом унуку

Посебно лепо упутство налазимо у 4. поглављу, 16. стиху. Нојемина се бринула за свог унука. Она му пружа заштиту и љубав. То је такође поука за нас. Деде и баке немају задатак да одгајају своје унуке. То је задатак родитеља. Али сваки деда и свака бака требају да нађу времена за своје унуке и да им поклањају топлину и заштиту. Благо деци која имају дедове и баке који тако поступају са својим унуцима!

У вези с тим, кратка напомена за мајке. Није записано да је Рута ускраћивала дете својој свекрви. Напротив, она јој је препустила малишана. Из тога би многе мајке могле нешто да науче. Није лепо кад мајке због љубоморе не пуштају децу дедовима и бакама. Родитељи, као и деде и баке, требају да заузму исправан став и прикажу божански начин размишљања.

2. Родитељи

Као пример родитеља који су одгајали своју децу према Божјим плановима служе нам Амрам и Јохаведа (Излазак 6,20). Имали су троје деце која су сва у даљем животу била корисна Божјем народу и служила свом Богу. Овај брачни пар спомиње се још трипут у Светом писму, и то у Јеврејима 11,23, Делима апостолским 7,20 и Изласку 2,1-10. У Јеврејима 11 наглашено је оно што је обојим родитељима било заједничко, у Делима апостолским 7 је у првом плану отац, а у Изласку 2 нарочито се спомиње поступак мајке. Стога ћемо овај одељак поделити у три дела и погледати која упутства можемо наћи за нас.

а) Родитељи заједно (Јеврејима 11,23)

Најпре ваља указати како је за васпитање наше деце врло важно да родитељи наступају јединствено. За развој деце нема ничег штетнијег него кад примете да родитељи имају различито мишљење у појединим тачкама васпитања. Деца су будни проматрачи и врло брзо открију ту несагласност. Открију ли код оца или мајке неку слабу тачку, можемо бити сигурни да ће искористити ту слабост. Деца чак често успевају и завадити родитеље. Стога требамо будно пазити да према нашој деци наступамо јединствено. Успут речено, то је и један од разлога зашто развод брака има тако погубне последице за децу.

Кратак извештај у Јеврејима 11,23 показује нам три важне тачке. У њему је најпре реч о опасности за децу, затим о Господњој милости и љубави према њима, те најпосле о одговорности родитеља.

Мојсије се налазио у опасности. Родитељи су знали фараонову заповест, према којој је њихов син требао да буде убијен. Фараон је слика Сотоне. Као родитељима требало би да нам буде јасно да су наша деца у великој опасности. Сотона, кнез овог света, жели их имати за себе. Он не бира средства да то оствари, тако да морамо пазити. Па ипак не требамо да се плашимо Сотоне, јер Господ Исус је победио и њега и свет. Онај који је на нашој страни јачи је од свега што је на страни света. Опасност заиста постоји, али Господ нас може и хоће сачувати.

Амрам и Јохаведа видели су да је дете било лепо, и то лепо за Бога. Јасно је да су свим родитељима њихова новорођенчад лепа. Али јесмо ли свесни тога да су наша деца лепа за Бога? Он воли нашу децу и жели да она припадају Њему. У Марку 10,13-16 видимо предивну слику нашег Господа који жели имати малишане крај себе те их узима у наручје. С друге стране, тај кратак запис показује нам да су тамо били и такви људи који су деци стајали на путу, бранећи им да дођу Господу Исусу. Деца су у правилу сама од себе склона доћи Господу. Врло је озбиљна ствар ако им ми одрасли стојимо на путу. Управо понашање родитеља може да буде велика сметња деци да пронађу пут ка Господу. Размишљајмо о томе да Господ жели имати нашу децу како би их узео у наручје и показао им сву своју милост и љубав.

Мојсијеви родитељи увидели су и своју велику одговорност да заштите свог сина. Египат с реком Нил слика је овог света и задатак сваког брачног пара је да штити своју децу од овог света. Притом нам треба да нам буде јасно да као Божја деца живимо у овом свету али нисмо од овог света. Не бисмо требали прерано и поготово не непотребно да пуштамо своју децу у овај свет. Врло брзо ће доћи тренутак када ће деца морати да пођу у школу и на посао. Али тада имамо блажену сигурност да ће их Отац сачувати (Јован 17,15). Наша је пак одговорност да их не излажемо непотребно и добровољно утицајима овог света. Притом морамо да будемо свесни чињенице да стварно практично одвајање од овог света може значити изолованост за нашу децу, а то није увек лако. Стога као родитељи требамо да понудимо својој деци одговарајућу замену и да се бавимо њима. Али то бављење децом, за њих тако важно, мора да буде у правилним границама. Превелика пажња може лако да доведе до тога да деца буду у средишту пажње, што такође није добро. Деца морају да знају и сама да се забављају.

б) Очеви (Дела апостолска 7,20)

Отац у хришћанској породици заузима врло битан положај. Стога Свети Дух у Делима 7 говори о „кући његова оца“. Исцрпнију поуку о понашању очева налазимо у Ефесцима 6,4. Тамо каже: „А ви, очеви, не раздражујте децу своју, него их одгајајте стегом и опоменом Господњом.“ Ту уочавамо три тачке:

Прво, очеви не треба да раздражују своју децу. То је посебна опасност за нас очеве јер по својој природи радо намећемо власт својој деци. Однос између очева и деце је однос који првенствено треба да буде обележен љубављу и топлином. Као очеви требамо у томе нарочито пазити да не дозволимо деловање телу те да са својом децом не поступамо необуздано. Деца нису громобран за пражњење очеве љутње, чак ни онда кад очеви увече дођу кући напети и уморни. Деца су такође Божја створења и требамо их поштовати као такве. У Колошанима 3,21 очеве се подсећа на то да не буду узрок обесхрабрености своје деце. То је такође једна од опасности. Ако непрестано гунђамо на нашу децу и ништа што учине није нам довољно добро, она се могу лако обесхрабрити. Осим тога требамо пазити на то да нашој деци будемо узор својим понашањем, а не препрека о коју ће се спотаћи.

Друго, очевима је у Ефесцима 6,4 заповеђено да васпитавају своју децу. Хришћанско васпитање значи усмеравати децу у исправном смеру. То захтева разумевање и стрпљење. Децу се не сме преоптеретити. Очеви требају да воде рачуна о узрасту своје деце. Деци треба дати обавезе, али притом имати обзира према њиховом природном и духовном узрасту.

Треће, Ефесцима 6,4 говори о стези и опомени – изразима који су у већем делу света строго забрањени. Колико год је важно молити се за нашу децу, ипак молитва никад не може заменити божанску стегу и опомену. Притом стега не значи првенствено телесно кажњавање (хришћански очеви уопште не би требали бити „батинаши“), него стега значи постављање јасне препреке деци кад криво поступају. У том смислу је стега нешто негативно, то јесте, она се односи на спречавање онога што не би требало чинити. Опомена је, напротив, нешто позитивно, јер опомена служи да се деци покаже исправан пут. Стега и опомена су општа начела по којима Бог и нас одгаја, те иста та начела треба да примењујемо у васпитавању наше деце.

Пазимо на то да нашу децу васпитавамо за Господа а не за овај свет. Настојања да буду одлична у школи и успешна у послу нису најважнији циљеви у животу наше деце. Одлучујуће је да их се задобије за Господа.

ц) Мајке (Излазак 2,1-10)

Ту налазимо лепа упутства о повезаности с дететовом мајком.

Најпре се спомиње ковчег (или ковчежић) у који је био положен Мојсије. Јохаведа је схватила да је неопходно предати тај ковчег реци Нил. Није могла исушити Нил, али је ипак заштитила своје дете од Нила. Ни данас није другачије. Наша деца налазе се у свету у којем су окружена многим опасностима. Не можемо их извадити из света нити можемо уклонити опасности. Борба против света у том смислу унапред је осуђена на неуспех. Свет са својим опасностима постојаће и даље. Па ипак имамо могућност да заштитимо своју децу. Задатак сваке мајке је (сликовито речено) исплести ковчег у којем ће деца бити заштићена. Ковчежић у којем је лежао Мојсије подсећа нас на Нојев ковчег, који је он градио потакнут страхом како би заштитио своју породицу од претеће опасности. Према 1. Петровој 3,20-21 Нојев ковчег нас, као и овај ковчежић, подсећа на особу Господа Исуса. Само Он може сачувати нашу децу. Мајке које плету ковчежић за своју децу, предочују срцима своје деце Господа Исуса те у свакодневном животу живе по његовим намислима. Деца која су читав дан са својом мајком, пажљиво је посматрају и убрзо примећују какав је начин њеног размишљања. Оном мером којом мајка живи у заједништву са Господом, и деца ће од тога имати користи.

Друго важно обележје које је споменуто за Јохаведу је да је она дојила дете. То значи храњење мајчиним млеком. Примењено на нас то значи да мајка може дати свом детету само оно што је у њој самој. То начело вреди како у природном тако и у духовном смислу. Мајке које доје, брижљиво пазе шта једу, да то не би наштетило њиховим бебама. Мајке које духовно размишљају, пазе на то да се не баве оним што би могло да наштети њиховој деци. Оне ће увек настојати да прикажу својој деци величину и драгоценост особе Господа Исуса.

д) Деца

Погледајмо на крају још понашање деце. Наша деца имају однос према родитељима и контакте са светом. Понашање према родитељима треба да буде обележено поштовањем и послушношћу. Ако су деца непослушна, онда, према Ефесцима 6,1, поступају неправедно.

У Јеврејима 11,24 налазимо важна упутства за понашање наше деце према свету. Промотримо их мало поближе. У животу сваког детета наступиће тренутак у којем ће оно само морати да бира и одлучује. Тада деца имају властиту одговорност те морају одлучити коме ће служити, Господу или свету.

Шта им свет може понудити? Свет се приказује позитивним у својим понудама:

а) Мојсије је могао постати син фараонове кћери. Свет нам дакле нуди славу и част, али ће прећутати да је то пролазно.

б) Свет нуди читав спектар грешних ужитака. Ти ужици могу бити за сваког различити. Запамтимо: ко сеје у тело, од тела ће жњети пропаст.

ц) Свет нам нуди египатско богатство. То богатство може бити материјално, на пример, новац, куће, аутомобили… Али то може бити и оно нематеријално, као што су, знање и моћ.

Али не нуди само свет, него и Господ:

а) Мојсије је радије изабрао бити злостављан с народом Божјим. У оних 40 година у пустињи можемо видети шта је то значило. Али то је био Божји народ. Он је присутан и онда кад људи више не завређују љубав.

б) Мојсије је одабрао Христову срамоту. То је последица кад признајемо Христа својим понашањем, речима, облачењем и осталим. Али то је Његова срамота, то јесте, срамота коју је Христос подносио кад је живео на овој земљи. Та Христова срамота производи дубоку радост у нашим срцима.

ц) Господ нуди награду у будућности. Премда награда не треба бити мотив за наше поступање (него Његова љубав), ипак се смемо радовати награди као нечему што нас очекује.

Многи млади људи мисле да морају имати обоје, Господа и свет. Али то није могуће. Свако се мора засебно одлучити коме ће припадати. Не постоји „златна средина“.

Нека нам свима Господ обилно подари да и у нашим земаљским односима као породица „останемо одлучна срца уз Господа“. Онда ће он моћи бити с нама и благословити нас.

ХРИШЋАНСКИ ДОМ – МЕСТО НА КОЈЕМ ВЛАДА БОГОБОЈАЗНОСТ И ВЕРА

Бог нам у својој Речи не показује само она начела која се односе на наш лични хришћански живот, него нам саопштава и своје намере за наш заједнички живот у браку и породици. Наши домови треба да буду места на којима влада богобојазност и вера. Том темом ћемо се детаљније позабавити те покушати одговорити на три питања:

1. Шта је то хришћанска породица?

2. Како се очитује богобојазност у породици?

3. Како се очитује вера у породици?

1. Хришћанска породица

Многи мисле да су хришћанске породице због тога хришћанске јер живе у хришћанским земљама. Неки пак сматрају да породица постаје хришћанском кад родитељи припадају некој хришћанској верској заједници. Оба схватања су погрешна и нису утемељена на Божјој речи.

Како настаје хришћанска породица и која су јој обележја можемо видети, на пример, у Делима апостолским 16,30-34. На примеру тамничара из Филипа подсетићемо се на пет важних тачака:

1. „Шта треба да урадим да бих био спасен?“ У свакој хришћанској породици родитељи знају, и то сваки од њих за себе, за онај дан у свом животу кад су у својој нутрини били уздрмани те спознали да су изгубљени грешници којима треба Божје спасење. То је полазна тачка за сваку хришћанску породицу.

2. „Веруј у Господа Исуса па ћеш се спасти.“ Онај ко је спознао да је изгубљен, може добити спасење само ако се вером потпуно ослони на особу Господа Исуса и дело које је Он извршио. „Вера у Господа Исуса“ – то је темељ брака и породице.

3. „Ти и дом твој.“ Родитељи треба да буду дубоко свесни чињенице да су сви у њиховом дому, укључујући и децу, по природи грешници. Онај ко има малу децу и посматра их, убрзо ће приметити да су она грешници у којима се јавља самовоља и непослушност. Псалам 51,5 то потврђује: „Гле, у безакоњу сам већ обликован; и у греху ме заче мајка моја.“ Хришћански родитељи не смеју то заборавити. Давид даље каже: „Прочисти ме изопом и бићу чист; опери ме и бићу бељи од снега.“ То би требало да буде дневна молитва хришћанских родитеља за њихову децу. Ни један родитељ не може спасти своју децу, то мора да учини Господ. Ни један родитељ не може обратити своју децу, то мора да учине она сама. Али сви хришћански родитељи могу да се моле за своју децу.

4. „И проповедише реч Господњу њему и свима у његовом дому.“ Свака истинска хришћанска породица има отворене уши за Божју реч. Божја реч и оно што је у њој записано показују нам Његову вољу и за брак и за породицу. Наше властите мисли увек ће нас одвести странпутицом, а послушност Божјој речи доноси благослов.

5. „Па се провесели са свим домом својим што је поверовао у Бога.“ Хришћански брак је обележен захвалношћу и радошћу. Велика је привилегија захваљивати Богу за примљено спасење у Исусу Христу. Свакако да ћемо као породица захваљивати и за све остале благослове, али не смемо пропуштати ни једну прилику да славимо Бога за његово дивно спасење. Добра прилика за то су молитве пре заједничких дневних оброка.

2. Богобојазност у породици

Најпре да кажемо шта није богобојазност. Богобојазност не значи бојати се будућег Суда. Сам Господ Исус је рекао да ко год верује у Њега не долази на суд. Јован о томе пише: „У овоме је наша љубав досегла савршенство да имамо смелост у дан Суда: јер какав је он, такви смо и ми на овоме свету. Страха нема у љубави, него савршена љубав изгони страх. Јер је страх мука“ (1. Јованова 4,17.18). Бог делује у нашим срцима, тако да се не бојимо Суда.

У Исаији 66,2 врло јасно је изражено шта је то богобојазност: „Али на овога ћу погледати: на јадника, и на онога који је сломљена духа, и на онога који дршће од моје речи.“ Другим речима, богобојазност је примена Божје речи са свим њеним ауторитетом на наше срце и савест.

На примеру два одломка из Лукиног еванђеља промотрићемо шта је то богобојазност у породици и како се она одражава.

Лука 6,47.48

Господ Исус говори о човеку који је своју кућу саградио на стени, тиме нам показује три важна начела.

1. „Ко год долази к мени“. Већ смо рекли да се то односи на грешника који вером приступа Спаситељу. Али то вреди и за свакога од нас, и то свакодневно. Потребно је да увек изнова – такође и у браку и у породици – долазимо ка Господу Исусу. То чинимо у молитви.

Искрена молитва произлази из дубоке свести о томе да смо сами по себи неспособни чинити оно што Бог жели од нас. У молитви, дакле, изражавамо властиту неспособност.

Сами по себи не можемо чинити Његову вољу. За то нам је потребна Његова помоћ. Стога молитва показује и нашу зависност о Њему.

Лична молитва је важнија од свега. Нико не може живети од вере другога. Муж не живи од женине вере ни она од његове. Ни деца не могу живети од вере родитеља. Сваком члану породице треба лични молитвени живот. Али поред тога важна је и заједничка молитва породице, која доноси благослов.

Наша деца морају научити како водити лични молитвени живот. За то су им потребна упутства родитеља, а нарочито очева. Деца могу најбоље да уче кад виде узор код родитеља.

2. „… те слуша моје речи.“ Не само да говоримо Богу у молитви, него и слушамо шта Он жели да нам каже кроз своју Речи. У богобојазној породици сваког се дана заједнички чита Божја реч. То треба чинити у зависности о Богу и промишљено, како би било на благослов.

За сваког оца је важно да научи читати у складу са годиштем деце. Божја реч је богата за све, па и за оне најмање. Јесмо ли ми очеви у стању припремити храну за децу из онога што је прочитано? Само тако ће она имати користи од онога шта се чита. Читамо ли тешке текстове а не објаснимо их, деца неће добити ништа и душа ће им остати гладна.

Стога би требало добро да промислимо шта читамо и како то читамо. Деца требају упутства да би разумела Божју реч. Такође требамо пазити на то да се деца не преједу. И то је једна од опасности.

Природни развој деце може нам послужити као пример. Деца свакога дана једу онолико колико могу – не премало и не превише. Тако треба да буде и у духовном.

3. „… и врши их.“ У хришћанској породици Божја реч не само да се слуша, него и врши. Вршити Божју реч значи практично је примењивати у животу. Није довољно да у одређеним приликама знамо навести прикладне библијске стихове. Није довољно имати лепе библијске изреке обешене на зидовима. Све то има своје место, но одлучујуће питање је: следимо ли, то јесте вршимо ли Божју реч? Живимо ли по Његовим намислима?

Одговорност оца и мајке јесте васпитати и упутити децу тако да у своме животу следе Божје намисли.

На који начин поучавамо своју децу? Чинимо ли то наредбама и заповедима? Кад је Бог израелском народу дао Закон и рекао: „то треба да чиниш“, врло брзо се показало да народ никада није био у стању удовољити Божјим захтевима. Након довршеног дела Његовог Сина, Бог више не говори тако. Ни ми не бисмо требали говорити тако један другоме. Онај ко каже: „то треба да чиниш“, налази се у опасности да прстом показује на другог и захтева нешто од њега. У Исаији 58,9 је испружени прст приказан као јарам.

Своју децу би требало да поучавамо на другачији начин како да следе Божју реч. У Посланици Јеврејима налазимо једанаест пута заповест: „Стога и ми“. То је исправан начин. Ми се смемо међусобно опомињати да по Божјој милости вршимо Божју вољу. То доноси истинску срећу.

„Стога и ми“ укључује родитеље и децу. Тада нећемо од наше деце захтевати ништа што сами нисмо спремни чинити. Деца су вешти посматрачи. Ако им пружамо лош пример, не требамо се чудити ако она следе наш лош пример.

Дом у којем се поштују та три начела је дом који стоји на стени. Тада имамо темељ под ногама. Такав темељ значи сигурност у олујама и кушњама које долазе на сваку породицу. Ни у нашим породицама не иде све увек онако како замишљамо. Онај ко се притом поузда у Господа и Његову Реч, опстаће у таквим олујама и оне му неће наудити.

Та стена је Божја реч, али и сам Христос. Божја реч је чврсто повезана са особом Господа Исуса. Стога ћемо радост код читања Речи имати само ако у њој тражимо нашег Господа.

Лука 1,5.6

Ту нам је у неколико стихова приказан брачни пар код којег су видљиви прекрасни резултати богобојазности. Четири обележја Захарије и Јелисавете говоре и нашим срцима.

1. Били су праведни пред Богом. Ту није реч о нашем начелном положају пред Богом, него о практичној праведности у животу. Праведност и послушност су врло блиске, но ипак се разликују. Послушност је покорност Божјој речи, а праведност је усклађеност са Божјим намерама и Његовом вољом. Истинска послушност увек води до практичне праведности. Наш породични живот треба да буде праведан пред Богом. Свакако да према другима треба да будемо пажљиви и обзирни, али увек требамо првенствено мислити на то да су наши поступци откривени пред Божјим очима.

2. Живели су према заповестима Господњим. То смо већ видели. Није првенствено важно оно што говоримо, много је важније оно што чинимо. У Римљанима 12,2 заповеђено нам је да просуђујемо шта је добро и угодно – савршена воља Божја. То треба стално да вежбамо. Потребно нам је много зависности о Богу да бисмо тако живели.

3. Живели су према свим Господњим заповестима. Могуће је да у својим срцима извршимо одабир према властитим склоностима. Потражимо оно што нам се свиђа, а остало једноставно занемаримо. Али потребно је вршити сву Божју вољу. Тимотеју је било речено: „За узор имај здраве речи.“ Реч је о потпуном узору – ништа мање, али ни више од тога. Једна од опасности је да се Божјој речи додају неке заповести те се на тај начин од деце захтева нешто што прелази оквире Божје речи.

4. Живели су беспрекорно према заповестима Господњим. Може се живети према Господњим заповестима, али тако да то није беспрекорно. То се догађа кад сами нешто замислимо и гледамо на друге. Беспрекорно вршити Божју реч значи држати је са свом понизношћу.

3. Вера у породици

Сваки истински хришћанин зна за онај дан у који је поверовао Богу. По вери је прихватио спасење које Бог нуди.

Али вера није ограничена само на то, него се она протеже на сав наш живот, па тако и на наш породични живот. Изгубљени грешник који дође к Богу почиње веровати у Бога, то јесте у Његово постојање и у дело Господа Исуса на крсту. Али хришћанин не верује само у Бога, него он верује Богу. Веровати Богу значи имати поверење и однос на темељу вере.

Обоје нам је потребно за наш породични живот, да бисмо спознали Божју вољу. Јеврејима 11,1 показује нам шта је поверење на темељу вере. С детињим поверењем прихватамо оно што нам Бог каже у својој Речи. Живот нам доноси многа питања. Где ћемо наћи одговор? У Божјој речи. Одлучујуће је да верујемо ономе што нам Бог каже. Трећи стих у Јеврејима 11 приказује нам један пример: „Вером спознајемо да су светови обликовани речју Божјом.“ Када се деца у школи суоче с теоријом еволуције, можемо ли им помоћи? Можемо, јер поседујемо непогрешиву Божју реч.

У Светом писму постоје директни одговори на нека питања. На нека питања не налазимо директан одговор. Колико деце ће нам Господ подарити? Која занимања треба деца да одаберу? Треба ли да променимо место становања? Кога је Бог одредио за брачног друга наше деце? Све су то питања на која нам Бог не даје директан одговор. Па ипак, нисмо остављени беспомоћнима. Ми можемо имати однос према Богу који се темељи на вери те тако добити одговоре на сва питања.

Благо деци чији родитељи имају такав однос на темељу вере. У 2. Тимотеју 1,5 пише о двема женама које су имале веру, које су имале однос с Богом на темељу вере од којега је млади Тимотеј имао велике користи.

Однос с Богом на темељу вере значи поверљив однос с Богом. Ми тражимо Његово лице да бисмо добили одговоре на своја питања. За то је потребно времена и стрпљења, али то умирује срце.

Хришћани не проналазе Божју вољу извлачењем жреба. Хришћанин поступа разборито и у заједништву са својим Господом. Па ипак, није увек лако јасно разазнати Божју вољу. Догађај записан у Јовану 13,21-25 може нам у томе помоћи. Премда је ту реч о врло тужном догађају који је дубоко ражалостио Господа, смемо га, везано уз ову тему, применити на себе и извући поуку из њега. Уочимо шест тачака:

1. „Један ће ме од вас издати.“ Господ није одмах рекао својим ученицима ко ће га издати. Тако Он ни нама не каже одмах шта је Његова воља у одређеној ствари. Он нас вежбањем наше вере жели привући ближе себи.

2. „Ученици погледају један другога.“ Важно је да у породици разговарамо један с другим и међусобно размењујемо своје мисли. У разговору нећемо непосредно разазнати Божју вољу, али нам тај разговор може бити од помоћи.

3. „Нека га упита ко је тај о коме говори.“ Ученици су питали Господа Исуса. Ако желимо добити одговор на своја питања, морамо питати Господа Исуса. Само нам Он може дати одговоре на наша питања.

4. „А за столом је Исусу у крилу био један од његових ученика.“ Јован се нашао на правоме месту да би могао питати. И ми се морамо наћи на правоме месту, то јесте у додиру и заједништву са Господом, како бисмо упитали за Његову вољу. Онај ко живи далеко од Њега, врло тешко ће спознати Његове намисли.

5. „Наслонивши се Исусу на прса.“ Јован је био врло близу Њега и уживао је Његову љубав. Кад нас мучи неко нарочито питање, тада и ми као породица требамо заузети тај положај. На Његовим прсима уживамо Његову љубав и размишљамо о њој. Како често говоримо о својој љубави према Њему? Требало би да више почивамо у Његовој љубави и смиримо се у њој. Тако смирени можемо боље спознати Његову вољу.

6. „Господе, ко је тај?“ Јован га назива „Господом“. Онај ко га свесно тако назива и познаје, заузима положај покорности. Морамо га практично прихватити као Господара свог живота да бисмо спознали Његову вољу.

Не постоји никакав уопштени рецепт за спознају Божје воље. Али ако боравимо у Његовој близини, познајемо свој однос с Њим и уживамо Његову љубав, тада ћемо примити светло за свој животни пут.

Морална тама у овоме свету постаје све већа. Слично је као и онда кад је израелски народ био у Египту: „И три дана бејаше густа тама по свој земљи египатској: три дана нису видели један другога, нити се ико дизао са свога места; но сва су деца Израелова имала светлост у својим пребивалиштима“ (Излазак 10,22.23). Упркос тами у овоме свету, ми имамо непогрешиву Божју реч која доноси јасно светло у наш живот и наше домове. Бог нам показује своја начела и своје заповести. Те заповести су тако узвишене да их не можемо испунити властитом снагом. Али Бог нас не жели обесхрабрити, него нам даје снагу да и у браку и у породици поступамо по Његовим начелима.

Само је један човек увек удовољавао свим Божјим захтевима. То је наш Господ – који је и наш узор. Следимо га и у својим породицама! Онда нас Бог може и хоће благословити.

ХРИШЋАНСКИ ДОМ – СВЕДОЧАНСТВО ЗА БОГА У СВЕТУ

Сведочанство пред људима

Јесмо ли већ размишљали о томе да у овоме свету можемо да будемо сведочанство за Бога не само лично, него и са нашим домовима и породицама? Многи људи нашег доба не читају и не познају Библију, стога су им непозната Божја начела за брак и породицу. Због тога велик значај имају бракови вођени на уистину хришћански начин. Примењујући Божја начела и одредбе у браку и породици, дајемо сведочанство за Бога. То сведочанство људи не могу порећи. Библију могу одложити по страни и занемарити, али наше практично сведочанство не могу.

У Матеју 5 Господ Исус говори о томе да смо ми светлост света и со земље. Како можемо да будемо со земље? Тако што ћемо показати да у нашим земаљским односима (а ту спада и брак) поштујемо Божји поредак у стварању, као и Божја начела. Ако пак у својим породицама живимо према замислима људи овог света, онда се остварује Господња реч: „Али ако со обљутави, чиме ће се она осолити?“ (Матеј 5,13). Снага Еванђеља се знатно умањује кад хришћани у својим земаљским односима престану живети по Божјим намислима.

У Књизи Постања 18 Бог нам показује две породице које су живеле у доба налик нашем. То су породице Аврама и Лота. Лотова породица живела је у свету, у Содоми. Кад је Лот у том свом окружењу желео посведочити о долазећем суду, није био прихваћен. Људи су га исмејавали. Шта је био разлог томе? Својим понашањем није показао никакву разлику у односу на друге породице у Содоми.

Код Аврамове је породице било сасвим другачије. Он се са својим домом управљао према Божјим начелима и зато је његово сведочанство имало снагу. Неверни становници земље препознали су га као Божјег кнеза међу собом. У његовој су породици многи веровали у Бога. То је био резултат његовог ходања са својим Богом.

Павле у 2. Коринћанима 3 говори да смо ми Христова посланица (Христово писмо). Свакако да то првенствено вреди за вернике као целину, али смемо то применити и на своје породице. Ми смо Христове посланице, које познају и читају многи људи. Стога није свеједно како обликујемо свој брачни и породични живот.

Божанска начела

Размотримо најпре три главна божанска начела за брак и породицу, а потом став срца који нам је потребан да бисмо их применили у сведочанству за Бога.

1. Светост брака

Прво начело гласи да је главни задатак сваког брака одржати и видљиво приказати његову светост. У вези с тим у Марку 10,6-9 записано је: „Али од почетка Створења мушко и женско створи их Бог. Због тога ће човек оставити свога оца и мајку те прионути уза своју жену; и бит ће њих двоје једно тело. Тако више нису два, него једно тело. Шта је дакле Бог здружио, човек нека не раздваја!“ Ова изјава самога Господа Исуса изузетно је важна. Гледишта овога света су другачија и не смемо мислити да она не могу утицати на нас. Потребно је да се увек изнова управљамо према начелима Светог писма.

Настанак брака

У наведеним речима Господ Исус говори о три битне чињенице које нам показују како настаје хришћански брак.

1. Мушкарац оставља своје родитеље, постаје самосталан те може да заснује властиту породицу. Све остало противно је Божјим намислима. Ако неки мушкарац још није у стању самостално живети, Бог нипошто не може одобрити да одржава лабаве и пријатељске односе с неком женом. Притом се самосталност не односи само на економско и финансијско подручје, него и на духовно подручје. Божје начело гласи: „Најпре уредити поље, а потом зидати кућу“ (Приче 24,27).

2. Мушкарац ће прионути уз своју жену, то јесте ступиће с њом у брак. Ако Бог повеже мушкарца и жену, Он жели да се они венчају. Закључивање брака није нешто што се проводи тајно између двоје људи, него је то јавни проглас. Јавно закључивање брака може бити различито у различитим културама. У већини земаља брак се закључује у матичном и вреди пред Богом тек након обављеног венчања код матичара. Обећање брака између мушкарца и жене још увек није закључивање брака. То су два различита чина. У Књизи Постања 24 видимо да је Ревека обећала слузи да ће се удати за Исака. Након тога прошло је још много времена пре него што ју је Исак увео у шатор своје мајке као своју жену, дакле, пре него што је брак заиста био закључен.

3. Двоје ће бити једно тело. Ту Господ Исус говори о полном сједињењу мушкарца и жене у браку. Међусобна жеља особа различитог пола једног према другоме је нешто величанствено што је Бог као створитељ усадио у људе. Све што је Бог дао добро је, па тако и жеља мушкарца за женом, и обрнуто. Стога о томе не бисмо требали размишљати са потцењивањем. Него сам чин тога Бог је сачувао искључиво за брак. Такав став ће у очима наших савременика изгледати старомодним и застарелим; али као Божја деца требали бисмо и у томе бити сведочанство за Бога. Предбрачни полни однос је грех и штети Божјем сведочанству.

Сотона је, нажалост, увек на делу и жели изопачити споменута Божја начела. И не само то, него Сотона покушава променити и наведени редослед. Али редослед који нам показује Господ Исус је важан. Размотримо га још једном у сажетом облику:

Самосталност – закључивање брака – полни однос.

Прељуба (браколомство) и развод брака

У Јеврејима 13,4 упозорава нас се да „брак буде частан у свему“. Богу је то нарочито важно. И као хришћани налазимо се у опасности да потценимо оно што је Богу врло важно. Брак је повезаност која укључује дух, душу и тело. Брак треба поштовати у сва та три подручја, а то чинимо тако што живимо и поступамо по Божјим начелима.

Затим у Јеврејима 13,4 наставља: „И постеља нека буде неокаљана.“ То значи да се у браку не сме починити браколомство (прељуба). На то желим да укажем са свом озбиљношћу, али с љубављу. Прељуба је страшан грех који се свугде у Светом писму доследно осуђује. Последице прељубе су ужасне и често трају читав живот. Зато прихватимо то упозорење.

Нека читаоци који су верени буду охрабрени да и у томе буду светло за свога Господа. Требало би да избегавамо сваку сенку која би пред другима могла да засени наше вереничке односе. Наш задатак док смо верени је да и у том односу одражавамо Божје намере.

У Марку 10,9 Господ Исус наставља: „Шта је дакле Бог здружио, човек нека не раздваја.“ Овај стих се понекад (можда и свесно) схвата погрешно. Сматра се да брак који није склопљен „у Господу“, није брачни завет који је закључен „у Небу“. Тада испада да Бог није здружио то двоје. Последица тога је да се у таквим случајевима развод брака сматра оправданим. Али тај стих не можемо тако тумачити. Свакако да постоје бракови (и међу хришћанима) који нису закључени „у Господу“, него по властитој вољи. Па ипак су и ти бракови признати на Небу ако су закључени службено, то јесте у матичном. Стога и они у том смислу вреде као оно што је „Бог здружио“. У овом стиху реч је о начелу да је Бог здружио сваки брак, јер је Бог успоставио институцију брака. То човек не треба раздвајати.

У хришћанском браку не би се смела ни јавити помисао на развод, но ако се ипак појави треба је сместа осудити. Развод брака је одвратан у Божјим очима. Бог је још у Старом завету рекао: „Ја мрзим отпуштање“ (Малахија 2,16). Нису ли деца та која тада највише пате? И због тога се не сме ни јавити помисао на развод. Али главни разлог је, као што сам рекао, тај што Бог мрзи развод брака.

Притом не требамо размишљати само о службеном разводу, то јесте оном пред судом. Не заборавимо да људи виде и ако као хришћански супружници идемо различитим путевима и живимо сваки свој живот. Брак би требало да буде заједнички живот, а не живот у којем су двоје само једно поред другог – а поготово не једно против другог. Петар нама мужевима заповеда да живимо са својим женама. То има своју спољашњу, али и унутрашњу страну. Божја воља јесте да у нутрини живимо заједно. Не би требало доћи до отуђења срца, што се, нажалост, често може приметити, а и свет то примећује. Кад увидимо да се у нутрини отуђујемо једно од другог, требали бисмо заједнички поћи пред Господа и замолити га за помоћ. Складан брак је светло сведочанство за Господа у овоме свету.

2. Разлика између мушкарца и жене

Ово је друго главно начело. Оно каже да у хришћанском браку треба бити видљива улога коју је Бог наменио мушкарцу и жени. У Књизи Постања 1,27 записано је да је Бог створио мушкарца и жену, то јесте створио их је мушко и женско. Бог је потпуно свесно начинио разлике између мушкарца и жене. Мушкарац је мушкарац, а жена је жена. Разлике нису само спољашње. Оне се односе и на унутрашње биће. Мушкарац је другачије биће од жене. У складу с тиме, мушкарац има другачије задатке од жене. Сотона данас покушава потпуно уклонити те разлике. Али као хришћани требамо и у томе бити сведочанство пред светом. Погледајмо мало поближе те разлике у задацима.

У 1. Коринћанима 11,3-5 записано је: „Али бих хтео да знате да је свакоме мужу глава Христос, глава жени муж, а глава Христу Бог. Сваки мушкарац који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. И свака жена која се моли или пророкује непокривене главе, срамоти главу своју јер је то исто као да је обријана.“ Затим у 14. и 15. стиху наставља: „Не учи ли вас и сама нарав да је срамота мушкарцу ако има дугу косу? А жени је слава ако има дугу косу.“ Овај одељак јасно нам показује разлику коју је Бог учинио између мушкарца и жене. Наравно да у том поглављу није првенствено реч о браку, него о општем упоређивању мушкарца и жене. Ту најпре видимо опште Божје замисли у вези те теме, које смемо применити и на хришћански брак и на хришћански породични живот.

Како бисмо избегли било какво погрешно схватање, ваља нагласити да разлика између мушкарца и жене описана у том поглављу није разлика у погледу вредности, него у погледу разлике у бићу и задацима. Код Бога нема разлика у погледу вредности, али би разлике у погледу бића и задатка требале бити видљиве у нашим браковима те на тај начин бити сведочанство за Бога.

Мушкарац

Шта је речено за мушкарца (мужа)? Христос је глава мужу. То се изражава двојако. Као прво: хришћански мужеви и очеви требају у своме животу показивати да су покорни Христу, то јесте да му хоће бити послушни. У томе смо првенствено сведочанство својој деци, али и свету. Као друго: муж треба да буде вођен од Христа као своје главе. У свему требамо питати свога Господа шта требамо чинити. Ако је Христос заиста наша глава, онда се то неће чути само у нашим речима, него ће се и видети по нашим делима.

Муж је и глава жени. То подразумева вођење и храњење. Мушкарац води и храни своју жену и своју породицу. Он је заступа у спољашњем свету. То видимо у Постању 18 код Аврама. Када је сам ГОСПОД дошао у посету, Аврам је био на улазу свог шатора. То је – сликовито речено – место и задатак мушкарца. Ми мушкарци не желимо измицати својим задацима, него их желимо радо прихватити. С друге пак стране, наше жене не би требале покушавати продрети у подручје мужевљевих задатака. Сотона и те Божје намисли покушава потпуно изврнути у пракси, па требамо пазити да се не заразимо начином поступања људи у који нас окружују.

У неким хришћанским породицама, на пример, жене се моле за столом пре јела, јер је муж превише стидљив за то. Али јавна молитва је задатак коју је Бог дао искључиво мушкарцу те не бисмо требали узмицати пред тим задатком нити је пребацивати на своје жене.

Муж је, осим тога, одговоран и за храњење у његовом дому. То се пре свега односи на оно материјално. Сваки муж треба бити у стању финансијски издржавати своју породицу. Не говорим о посебним околностима које би могле наступити, него о општем Божјем начелу које вреди и које не смемо олако занемарити. Али храњење не можемо ограничити само на материјално. Требамо размишљати и о духовним потребама својих породица. Јесмо ли ми мушкарци у стању пружити својој жени и деци оно што им је потребно? За то је потребно да смо духовно „самостални“, то јесте морамо бити у стању препознати потребе припадника своје породице и задовољити их.

Апостол Павле нам у наставку овог поглавља показује два спољашња обележја мужа хришћанина. Прво: кад се моли, он не треба да покрива главу. Некада је било уобичајено да мушкарци никада не присуствују богослужењу покривене главе. Данас је та опомена врло актуелна и требамо је узети у обзир. Друго: мушкарац не треба имати дугу косу. Неко би могао да каже да је овде реч о спољашњости која није толико битна. Наравно да је овде реч о спољашњости, али Бог не говори о томе без разлога. И спољашњост спада у наше сведочанство, а световни људи ће нас и по томе просуђивати. Наша спољашњост и унутрашњост требају се подударати. Не требамо уопште исказивати дух легализма, али не требамо ни слепо следити сваки модни хир овог света.

Жена

Најпре нам је предочено да је муж њена глава. Из тога јасно произлази да она заузима положај подложности и да своме мужу дозвољава да је води. Ако жена хришћанка узме то у обзир, тада неће само допринети сретном породичном животу, него ће истовремено бити живо сведочанство за Бога у овоме свету.

По Божјим замислима, жени је место више у унутрашњем подручју. Вратимо се још једном Постању 18, где је опис Господње посете Авраму. Он га је јасно упитао где је Сара. Није ли Господ то знао? Знао је, али је упитао јер је то за нас важно. Одговор је гласио да је Сара у шатору. Свесни смо да је у наше време женама тешко живети по тим смерницама, али ако то ипак чине, с тиме је повезан обилан благослов.

Ту бих хтео да упутим посебну реч родитељима који имају женску децу. Деца су особит Божји дар. Ако нам Господ дарује девојчице, наша је одговорност васпитати их да постану праве жене. У свету је и данас сасвим нормално васпитати дечака да буде мушкарац, али више није тако лако васпитати девојчицу да буде жена. Постало је потпуно уобичајено да се девојке школују за типично мушка занимања. Стога није тако једноставно правилно васпитавати девојчице. То почиње с играчкама, наставља се са занимањем у слободно време, и протеже се све до избора занимања. Постоје многа занимања код којих је већ унапред јасно да хришћанка која их обавља не може остати доследна своме положају јер, на пример, мора владати над мушкарцима који су јој потчињени. Јасно је да је то тешка тема па стога не желим превише говорити о томе. У свему можемо молити Господа за мудрост. Али са свом љубављу, као и са свом озбиљношћу, желим ипак указати на то да није добро ако жене одаберу занимање које им неће омогућити да буду доследне свом положају жене хришћанке. Нешто сасвим друго је ако се такве околности појаве нежељено или ненамерно.

И за жене су споменута два спољашња обележја. Та обележја нису измислили људи, него нам их је дао Бог. Прво: жена треба покрити главу кад се моли или пророкује. Друго: жена има дугу косу, то јесте онакву каква јој природно расте. Износим само Божја начела. Божја реч је једноставна и јасна, и не требамо дуго расправљати да бисмо сазнали шта је дозвољено а шта није. Требамо хтети покорити се Божјој речи са свом скромношћу и чинити оно што нам Он каже.

3. Однос између родитеља и деце

Треће начело које желимо размотрити говори о односу између родитеља и деце. У Ефесцима 6,1-4 о томе је записано: „Децо, слушајте своје родитеље у Господу јер је то праведно. ‘Поштуј оца својега и мајку’ прва је заповест с обећањем: ‘да ти добро буде и да дуго живиш на земљи.’ А ви, очеви, не раздражујте децу своју, него их одгајајте стегом и опоменом Господњом.“ Ту имамо начела за очеве (а тиме индиректно за родитеље) и за децу. Свако је ословљен лично, и добро је да свако пази на оно што се односи на њега.

Деци најпре каже: „Слушајте своје родитеље.“ То начело можда је старомодно, али је божанско. Својом послушношћу наша су деца сведочанство за свога Господа. Ту није реч о присилној послушности, него о томе да деца радо чине оно што им родитељи кажу. Послушна деца следе свога Господа, јер он је њихов узор. Док је Он живео као човек на Земљи, за њега, Створитеља свега, речено је: „И био је послушан својим родитељима.“

Друго што се говори деци јесте: „Поштуј оца својега и мајку.“ Очеви не издају својој одраслој деци заповести које би она требала послушати. Оно што тада остаје јесте то да деца требају поштовати своје родитеље. То вреди за све нас. У неким околностима, на пример, кад родитељи остаре или се можда разболе, поштовање нам пада тешко. Поштовати их значи посећивати их, развеселити их, помоћи им ако требају помоћ. Чак и кад умру не престајемо их поштовати и говорити добро о њима. Мислимо на то да и у томе можемо бити сведочанство за Бога, јер у овоме свету често владају другачији обичаји.

Затим су ословљени очеви. Њима је најпре заповеђено нека не раздражују своју децу. Ако поступамо на телесан начин, може се лако догодити да раздражимо своју децу и обесхрабримо их. Раздражити их можемо и ако пред њих постављамо захтеве с којима се она не могу носити. У томе је велика опасност за нас очеве. Наша деца нису савршена и зато их треба васпитавати. Десетогодишње дете није још одрасло па ће се и понашати другачије од одраслог детета. То морамо узети у обзир. Обузданим понашањем према својој деци можемо бити сведочанство за Бога.

Као друго: задатак очева јесте да васпитавају децу стегом и опоменом Господњом. Стега и опомена су божанска начела по којима Бог нас васпитава па иста та начела примењујемо код васпитавања своје деце. Стега, пре свега, не значи телесно кажњавање, премда је и оно укључено у то. Стега, пре свега, значи поставити препреке које ће сачувати нашу децу од погрешних путева. Бог је у дечју нарав усадио то да деца траже границе, и ми им те границе требамо поставити. Ако смо у томе немарни, наша ће деца постати необуздана и тиме ће наштетити сведочанству за Господа.

Док се стега односи на оно што деца не би смела чинити, опомена служи да својој деци кажемо шта би требала чинити. Опомена значи показати им добар пут. Онај ко својој деци говори само шта не би требала чинити, обесхрабрује их. Обе стране, стегу и опомену, треба једнако нагласити.

У овоме свету вреде друга начела за васпитавање деце – ако се тамо још уопште може говорити о васпитавању. Какво ли само сведочанство може произаћи из хришћанских породица у којима се поштују божанска начела!

Став наших срца

На крају ћемо укратко размотрити став срца с којим можемо практично проводити божанске замисли о браку и породици.

О женама пише апостол у 1. Петровој 3,3.4: „Ваш урес нека не буде спољашњи: плетење косе, кићење златом или облачење хаљина; него човек скровит и срдачан, у нераспадљивом уресу кротког и смиреног духа – што је пред Богом драгоцено.“ То би требало да буде став срца наших жена. Свет се украшава извана, хришћанке се украшавају изнутра, и то кротким и смиреним духом. Наравно да су жене по нарави различите. Неке су темпераментне, а неке су мирне и тихе. Али ту није реч о ономе што је урођено по нарави, него о кротком и смиреном духу којег, као божанску врсноћу и врлину, може произвести само Господ Исус – за сведочанство овоме свету.

У 1. Петровој 3,7 ословљени су мушкарци: „Једнако и ви, мужеви, живите са женом према спознаји, као са слабијим судом, исказујући јој част као сунаследници милости живота.“ Овде је одлучујући израз „исказујући јој част“. То би требао бити став мужевљева срца. Ми исказујемо част својим женама јер су оне слабији судови, јер су оне женски судови, јер су оне сунаследнице вечног живота. Али нарочито то чинимо зато што су оне наше жене. Бог нам их је дао на дар и зато им исказујемо част.

Велика је срећа за хришћански брак и породицу кад муж и жена с таквим ставом срца проводе Божја начела, што је истовремено снажно сведочанство за Бога у овоме свету.

У погледу односа између родитеља и деце у Постању 22 је записано: „Узми сада свога сина, свога јединца Исака, кога љубиш … И проговори Исак своме оцу Авраму, рекавши: ‘Оче мој!’ А он одврати: ‘Ево ме, сине мој!’ … и пођу даље заједно“ (стихови 2,7,8). Код Аврама видимо исправан став родитељског срца. Он је волео свога сина. Деца морају видети и осетити да их родитељи воле – и то безусловно. То ће приметити и људи овога света. Код Исака видимо исправан став дететовог срца. Његово понашање обележено је поверењем. Деца морају имати поверење у своје родитеље. То поверење темељ је сретног односа између родитеља и деце.

У свету, а нажалост и у хришћанству, говори се о породичним проблемима и о сукобу генерација. Нема сумње да ти проблеми постоје, али не мора бити тако. И у нашим се данима може остварити оно што је написано о Авраму: „И пођу даље заједно“. Какве ли среће за децу ако имају родитеље који их прате на њиховом путу, и какве ли среће за родитеље ако живе у складу са својом децом! Тај срећан заједнички живот не треба престати ни онда кад деца постану самостална и оснују властиту породицу. Породичним животом који је прожет божанским начелима Еванђеље подупиремо више него што можда и мислимо. Свакако да су наше речи важне, али ако оне нису подупрте и потврђене нашим понашањем, мало ће користити. Бог нам у нашим породицама даје јединствену прилику да будемо сведочанство за Њега у овоме свету. Нећемо ли искористити ту прилику?