Наслов оригинала: „Outlines of Truth“
© Scripture Truth Publishers
Аутор: F. B. Hole
© за српско издање GBV Dillenburg GmbH 2010
Садржај:
Изабрање и бесплатно понуђена милост
Вера и дела
Уопштено се претпоставља да су вера и дела на смрт посвађани и то толико да их је готово немогуће помирити. То је далеко од истине. Међутим, већина погрешних замисли на неки начин садржи у себи семенку истине, а споменута замисао није изузетак од тог правила. Савршено је истинито да је наука о спасењу помоћу људских заслуга, у облику разних добрих дела, потпуно противречна и у нескладу са Библијском истином о оправдању вером. Свето писмо, наравно, говори о добрим делима, али су она сасвим другачије врсте, па су у складу са вером и тако блиско повезана с њом као што су плод и лишће стабла повезани са соком што протиче кроз стабло и гране.
Отворимо ли Библију у Колошанима 1,21 наћи ћемо израз „зла дела“. Њих није потребно дефинисати. Она су страшан производ пале и изопачене природе Адамових потомака. То је лош плод лошег стабла.
У Јеврејима 9,14 налазимо речи „мртва дела“. То су дела која се чине с намером да се постигне живот и благослов, као што је, на пример, савесно обављање религиозних дужности и обреда. Она су људска „праведност“ која је у Божијим очима само попут „нечисте хаљине“ (Исаија 64,6) – производ лошег стабла које је било брижљиво узгајано. Међутим, лоше стабло не може никаквим брижљивим узгојем родити грожђе на трњу или смокве на чичку.
У другом поглављу Посланице Титу, у седмом и деветом стиху, говори се о „добрим делима“ која се захтевају од хришћана. Она, као плод новог живота и нове природе које хришћанин поседује, црпе снагу из вере и њихова је снага Божији Дух. Она су добар плод који расте на добром стаблу.
У трећем, четвртом и петом поглављу Посланице Римљанима, приказано је оправдање пред Богом, које се темељи само на начелу вере. Један стих може послужити као довољан доказ за то.
„Сматрамо, наиме, да се човек оправдава вером – без дела Закона“ (Римљанима 3,28).
У другом поглављу Јаковљеве посланице утврђено је исто тако јасно да оправдање – пред јавношћу овог света, то јест пред људима – није првенствено само по вери, него по делима. Опет као довољан доказ може послужити један стих.
„Видите да се човек оправдава делима, а не само вером“ (Јаковљева 2,24).
Проучимо ли пажљиво целину оба та одломка, пронаћи ћемо најснажнији могући доказ о складу између вере и дела. Обојица, и Павле и Јаков, наводе Аврама као велики старозаветни пример који потврђује њихове тврдње. У животу тог значајног човека, позваног да буде „оцем свима који верују“ (Римљанима 4,11), видимо веру као живу стварност између његове душе и Бога. Посматрајући звездано небо „поверовао је Богу“ – прихватајући као стварност оно што је било људски немогуће – „и то му се урачунало у праведност“. Видимо и велико дело вере које је остварио кад је много година касније, у једноставној послушности, отишао на брдо Морију да би жртвовао Исака, на којем су се темељила Божија обећања. Веровао је у Бога који васкрсава мртве. Тај јавни чин недвосмислено је потврдио његову веру пред људима. Био је то спољашњи доказ унутрашње вере.
Прво налазимо у Постању 15, и о томе говори Павле у Римљанима 4; друго је записано у Постању 22, и о томе говори Јаков.
То је попут приче о двојици људи који су посматрали лопту – један је био унутар лопте, а други споља. Онај који је био унутра тврдио је да је лопта удубљена (конкавна), док је онај који је био изван тврдио да је избочена (конвексна). Тако нам Павле даје поглед изнутра наглашавајући притом „по вери“. Јаков посматра то извана и каже „по делима“. Само што, за разлику од оне двојице из приче о лопти, они не изражавају неслагање по том питању.
Питања
Шта је вера?
Могло би се дати више добро изведених дефиниција, али би оне вероватно биле мање задовољавајуће од одговора који је на то питање дало једно дете. Оно је једноставно одговорило: „Вера је веровање у оно што је Бог рекао, зато што је то Бог рекао.“
Вера је попут прозорског стакла. Оно прима светлост. Сунчева светлост сија споља по зидовима куће, али у кућу светли кроз прозор. Ништа јој није додато, него њени зраци осветљавају просторије које су иначе мрачне. „Поверовати Богу“ попут Аврама значи допустити продор зрака божанске светлости у душу.
Али вера је и више од тога. То значи не само поседовати светло, него и потпуно се ослонити на Онога који нам то светло објављује.
Др. Патон, који је преводио Свето писмо на језик становника Нових Хебрида, причао је да неко време није могао пронаћи одговарајућу реч за „поуздање“ или „веровање“.
Једног дана је позвао к себи једну интелигентну домороткињу, хришћанку, па ју је, док је седео на столици, упитао: „Шта ја радим?“
„Ви се одмарате, господине“, одговорила је жена.
Доктор је раније већ чуо ту реч. То није било оно што је требао, али синула му је сјајна замисао.
Подигао је обе ноге с пода и ослонио се њима на пречку између предњих ногу столице и упитао: „А шта сада радим?“
„Ох, господине, ви се потпуно одмарате; ви се ослањате“, одвратила је жена употребивши реч која је доктору била сасвим нова. То је била реч која му је требала!
Вера је потпуно ослањање на Христа – с обе ноге подигнуте са тла.
Како бисмо требали разумети стих који каже да се вернику вера урачунава у праведност? (Римљанима 4,5)
Те речи не бисмо смели читати размишљајући трговачки, као да ћемо, донесемо ли Богу одређену количину вере, у замену примити одговарајућу количину праведности – онако како трговац продаје робу у замену за новац.
Не бисмо смели размишљати ни хемијски, као да се наша вера може претворити у праведност или пак као да је она попут замишљеног чаробног штапића који све чега се дотакне претвара у злато!
Не! Аврам је велики узор правилног значења тог стиха (3. стих). Он је, као и ми, проглашен праведним пред Богом у погледу вере. То је једноставно значење. Вера укључује све заслуге Христове крви у погледу оправдања. Оне су главни темељ те праведности. Може се са сигурношћу рећи да је прво праведно дело што га човек може учинити у свом животу, као и правилан почетак праведног живљења, кад дође Богу као грешник и поверује у Господа Исуса Христа.
Чини се да неки стихови повезују дела са спасењем. На пример: Филипљанима 2,12. Како бисмо то требали разумети?
Увек у строгој повезаности са целином. Чак и кад не бисмо имали целину у склопу које ћемо посматрати тај стих, можемо бити сигурни да опомена „са страхом и дрхтањем радите на свом спасењу“ није намењена како би противречила истини записаној у Ефесцима 2,8.9: „Јер милошћу сте спасени, кроз веру … Не на основу дела – да се нико не би хвалио.“
Имајући у виду целину, то јест прво и друго поглавље Посланице Филипљанима, уочићемо да ту апостол Павле говори о практичном живљењу верника. Било је много противника (1,28). Унутар саме цркве множиле су се потешкоће (2,2-4). Будни пастир Павле налазио се далеко од њих (2,12). Стога он, заправо, каже: „Христос Исус је ваш велики узор. Са страхом и дрхтањем, а свесни слабости тела која је у вама, радите на свом спасењу од разних облика зла који вам прете.“ Али да они не би ни на тренутак помислили да се ослоне на властите способности, још додаје: „Јер Бог је тај који изводи у вама.“ По своме Духу Он делује у нама, а ми делујемо споља.
Неће ли проповедање „само вером“, без захтевања добрих дела, довести до погубних последица?
Хоће. Проповедање „само вером“ на некритичан начин може одвести на странпутицу. Нећемо се уздизати изнад апостолских метода, него ћемо радије погледати шта је Павле чинио.
Он је људима, уопште, сведочио „о обраћењу Богу и вери у Господа нашега, Исуса Христа“ (Дела 20,21).
Говорећи уплашеном тамничару у Филипима, у чијој души је већ дошло до покајања, он је рекао само „веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се“ (Дела 16,31). Ту је „само вером“ било потпуно на месту и „захтевање добрих дела“ било би више неголи узалудно. Међутим, забележено је да је још у истом сату свог обраћења тај тамничар учинио своје прво добро дело – плод и доказ своје вере (види 33. стих). Он није то учинио да би био спасен, него је то био резултат промене коју је у њему произвела милост.
Тачно је да у Посланици Јеврејима налазимо „мртва дела“, али у Јаковљевој посланици 2,17 налазимо и „мртву веру“. Шта то значи?
То је људска вера, само веровање умом, а не жива вера која извире од Бога. Следећи стихови показују да и зли духови имају такву веру. Она се на први поглед чини попут праве вере, али детаљнијим посматрањем постаје јасно да је лажна. Она је „без дела“ – попут бесплодног дрвета које има само лишће.
Писмо нам даје примере те мртве вере. Прочитај Јованово јеванђеље 2,23-25 и у упореди то са 6,66-71. У том призору видимо пример живе вере код Симона Петра. Пример мртве вере видимо код многих ученика који су напустили Исуса, док у Јуди Искариотском видимо човека великог вероисповедања – али без икакве вере!
Многи од оних који се сматрају хришћанима показују мало или ништа добрих дела. Шта то значи?
Ко може на то одговорити осим самог Бога? Добра дела нису попут сатног механизма, него су више попут казаљки, које споља показују резултат унутрашњег деловања. Вера је извор деловања. Могуће је да се ти људи само називају хришћанима, попут сата-играчке који споља има казаљке – али унутра уопште нема механизма! Међутим, може бити и да нешто није у реду с механизмом. Они су истински хришћани који су упали у ниско и телесно стање, попут оног човека о којем Петар каже: „слеп је, кратковид, заборавио је да је очишћен од старих греха“ (2. Петрова 1,9).
У сваком случају, вреди гесло да „се по свом плоду дрво познаје“ (Матеј 12,33). Имајући на уму да је хришћанин „Свето писмо за свет“, можемо лако схватити зашто Писмо толико наглашава важност добрих дела (види Ефесцима 2,10; 1. Петрова 2,9-12. и читаво друго поглавље посланице Титу).
Какав ће утицај имати верникова дела на Земљи на његово место у Небу?
Неће имати никакав утицај. Место у Небу припада му само на темељу Христовог дела. Отац нас је „учинио достојнима да имамо удела у наследству светих у светлости“ (Колошанима 1,12). Наша дела немају ништа с тиме – све је по милости. Постоји само једно право на Небо, а има га сваки истински хришћанин.
Међутим, наша дела ће имати велик утицај на наш положај у краљевству нашега Господа, Исуса Христа, као што је показано у познатим причама о „талантима“ (Матеј 25) и „минама“ (Лука 19). То исто је јасно изложено у 2. Петровој 1,5-11, где након опомене хришћанима да обилују у свакој духовној милости и делу, апостол каже: „Тако ће вам се богато осигурати улазак у“ – Небо? Не! Него „у вечно Царство нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа.“
Карактер нашег уласка у Краљевство зависи од наших дела.
Мир и ослобођење
Упоредимо два одломка из Писма који ће нам јасно представити ову тему. Први је записан у Посланици Римљанима у 5. поглављу 1. стиху:
„Пошто смо, дакле, оправдани вером, имамо мир с Богом кроз нашег Господа Исуса Христа.“
Други је записан у Посланици Римљанима, у 7. поглављу, 24. и 25. стиху:
„Јадан сам ти ја човек! Ко да ме избави од овог смртног тела? Хвала Богу кроз Исуса Христа, нашег Господа!“
Мир с Богом и ослобођење од греха и тела у нама су велика два благослова које Божије Јеванђеље доноси свима нама. Они иду руку под руку, а ипак су различити. За нас је добро ако разумемо разлику међу њима, као и начин на који их задобијамо. Христов крст је главни темељ оба та благослова.
Као прво, уочимо да се погубне последице греха за човека показују на двојак начин – према споља и у унутрашњости.
Према споља је грех прекинуо блажену везу која је човека, као разумно биће, некада повезивала са његовим Створитељем. Сотона га је на самом почетку успео искористити како би прекинуо комуникацију између човека и стварног темеља његовог деловања – самога Бога – па је човечанство од тад постало попут неког градића о којем говори мудри Соломон. Велики краљ ударио је на тај град, опколио га и саградио велике бедеме против њега (Проповедник 9,14).
Тако је грех унео отуђење, одбојност и непријатељство човека према Богу, па је сваки човеков однос са Богом страховито поремећен.
У унутрашњости пропаст није нимало мања. Затровани су извори живота; сломљена је главна побуда човекове воље и осећаја; неред суверено влада у срцу и уму сваког грешника. Уместо да је срећан и слободан и да разумном покорношћу живи у светлу Божије наклоности, он је у ропству. Уместо да господари над собом, над њим господари грех. Уместо да његов дух управља његовим умом и телом, постао је попут савладаног капетана брода заробљеног у потпалубљу, препуштен злобном иживљавању читаве посаде.
У доба Октобарске револуције у Русији очи читаве Европе па и читавог света биле су уперене према тој земљи. Ни један народ у оно доба није пружао тако тужан призор. Русија је према споља била укључена у разарајући рат, а унутар ње саме владали су погубни сукоби, превирања и безвлашће. Изгледало је као да је у опасности и сам опстанак тог народа. Стање Русије у то доба сликовит је приказ наше теме.
Прочитајте прво, друго и треће поглавље Посланице Римљанима и наћи ћете приказ страшнога стања у које је грех гурнуо човека по питању његовог односа с Богом. Затим је утврђено божанско решење у смрти и васкрсењу Христа, а резултат тога је – за онога ко верује – „мир с Богом“.
Затим прочитајте седмо поглавље. Какво ли откривење унутрашњег безвлашћа и збрке! У какву ли нас је замршеност сукобљених чежњи, осећања и борби бацио грех! Али из свега тога можемо се ослободити захваљујући Христовом крсту и снази Духа (8. поглавље, од 1. до 4. стиха), а резултат је „избављење од овог смртног тела“.
Мир „с Богом“ је, дакле, резултат постављања свих наших односа с Њим на праведан и задовољавајући темељ по Христовом делу.
Ослобођење (избављење) је „од овог смртног тела“, то јест, од овог трулог, распадајућег леша, што га свако од нас носи у себи као резултат греха у телу.
Стога постоји јасна разлика између ова два велика благослова, али ипак се за оба каже да су „кроз Исуса Христа, нашега Господа“. Његов крст је темељ за обоје. Крст је, истовремено, био потпуно решење за сву нашу кривицу, тако да смо ми који верујемо оправдани од стране самог Бога (3,25.26), али и потпуна осуда свега онога што смо били у себи самима као упропаштени Адамови потомци (поглавље 6; 8,3), тако да можемо бити избављени у снази васкрслог Христа.
Међутим, иако је темељ за обоје очигледно исти, постоји разлика у начину на који то примамо.
Мир примамо искључиво вером (Римљанима 5,1), премда му увек претходи страх проузрокован отвореним очима за властити опасни положај пред Богом. Многи од нас се сећају – зар не? – када су нам се у понорима страха одједном отвориле очи па смо вером погледали на некада разапетог, а сада васкрслог Спаситеља. Тада смо све сумње видели решенима, све препреке уклоњенима, сваки облак између нас и Бога распршеним, те смо заиста могли певати:
„Из дубоког блата извукао ме;
Нежном ме руком подигао;
Из смртне сенке у сјајно светло,
Слава Његовом имену, Он ме подигао!“
Једном речју, резултат је био „мир“.
Ослобођење је пак, с друге стране, премда га се не може одвојити од вере, првенствено повезано с искуством. Гацајући по блату описаном у Римљанима 7, доспели смо до стене приказане на крају тог поглавља. Научили смо корисну, али болну, лекцију да „у мом телу не пребива добро“ (18. стих), да „нема снаге у нашим најбољим чежњама“, чак и ако те чежње потичу од нове природе у нама, која се овде назива „закон мојега ума“ и „унутрашњи човек“. Тек тада душа изморена заокупљеношћу грехом и самом собом тражи избавитеља споља и налази га у Господу Исусу Христу.
То избављење налази се у спознаји значења Христовог крста као осуде над грехом у телу и у снази Божијег Духа, који Христа чини тако „живом и светлом стварношћу“ да се под утицајем Његове топлине из нереда почиње појављивати ред и задобија се победа над грехом.
Питања
Да ли је могуће да неко има опроштење греха, а да још нема мир?
Од чега зависи опроштење? Очигледно од једноставне вере у Христа. „Свако ко верује у њега, прима опроштење греха“, каже Писмо (Дела 10,43).
Од чега зависи мир? Од вере у Божије Јеванђеље, које нам предочује Спаситеља „који је био предат за наше грехе и васкрснут ради нашег оправдања“ (Римљанима 4,25).
Стога се постављено питање може претворити у питање: „Да ли је могуће једноставно веровати у Христа и потпуно се поуздати у Њега као јадан грешник, а не веровати том истом једноставношћу у поруку Јеванђеља, која нам предочује не само Њега, него и Његово дело и резултате тог дела?“
Одговор гласи: Нажалост, могуће је! Превелик је број оних који једнаку, па чак и већу важност придају својим осећањима него непроменљивом Јеванђељу па зато немају мир, иако се потпуно поуздају у Христа.
Премда се то дешава, такво стање није Божија намера нити Свето писмо то предвиђа. То је последица кривог научавања или је плод невере.
Да ли се мир и ослобођење морају увек примити заједно, или се може најпре поседовати само једно, а друго тек касније?
У Писму није утврђено никакво правило, мада се у Посланици Римљанима ово двоје јасно посматра као две сасвим различите ствари. Прво је, у поглављима 1-5, обрађена тема „мир“. Тек после је, у поглављима 6-8, обрађена тема „ослобођење“.
У стварном искуству хришћана већином најпре долази до заокупљености са питањем грехâ (множина) и како се суочити с Богом. Тек кад се задобије мир, Божији Дух побуђује питање греха (једнина) и тела, а затим и победе над обома.
Ипак, има много оних који могу посведочити да су у њиховом случају оба питања истовремено била повезана са страховима и недоумицама па изгледа као да им је светлост истовремено засијала на обоје. Писац ових редова може посведочити да утврђени мир није задобио све док му није засијала светлост у погледу теме избављења.
Да ли је могуће да неко непрестано буде надвладан грехом, као што је представљено у Римљанима 7, а да ипак има мир с Богом?
Заправо, није. Посматрајући то поглавље само за себе, требали бисмо се зачудити пред чињеницом да тај човек нешто уопште и не спомиње. У стиховима од 7. до 24. нема ни најмањег знака о Христовом откупитељском делу, као ни једне речи о Духу Божијем. Кроз та неугодна искуства пролази онај ко, премда „наново рођен“ и због тога има нову природу, не познаје избављење и нема дар пребивајућег Духа у себи јер је његова савест под Законом. Стога је он „телесан“, „продан под грех“ и код њега баш ништа није исправно.
Иако верник који има мир с Богом може пролазити кроз овакву врсту искуства, ипак је то само у извесној мери, јер он познаје избављење и поседује Духа. Иако није продан под грех, он може готово увек бити потиштен због својих срамотних грешака, мада то ипак није без иједног трачка светла, какав је случај приказан у седмом поглављу.
Ако истински обраћена особа пролази кроз таква искуства, не показује ли то да је нешто из темеља погрешно?
Да, заиста; али погрешно је код њега, а не у његовом хришћанству. Штета је што изгледа да многи немају таква искуства. И код њих је нешто погрешно, али изгледа да они тога нису свесни.
Чињеница је да „доспевање у Римљанима 7“ – како то називају неки хришћани – представља знак духовног напретка, а не назадовања. То је доказ осетљиве савести и истинске чежње за светим живљењем, а поуке које се науче проласком кроз такво искуство су корисне, иако су болне.
Баш као што нико не задобија мир без претходних превирања и страхова у души, тако ни верник не задобија то ослобођење од греха и самога себе без искуства које је описано у Римљанима 7.
Која је тајна за постизање тог ослобођења?
Једноставно одвраћање погледа од себе према Христу. Уочимо учестало понављање израза „ја“ и „мене“ – посебно овог првог – у стиховима 7-24, а онда наглу промену у последњем стиху. Измучен и безнадежан говорник одвраћа поглед од себе и избавитеља тражи споља. Он не каже: „Како ћу избавити себе?“, него: „Ко ће ме избавити?“
Да ли је ослобођење (избављење) нешто што, попут мира, добијамо у одређеном тренутку и једном заувек?
Не. Мир је резултат прихватања Божијег сведочанства у погледу довршеног Христовог дела и често се појављује попут светлећег бљеска. Ослобођење, с друге стране, не зависи само од Христовог дела за нас, него и од дела Духа у нама. То није нешто што се тренутно и једном заувек прима у потпуности, него је то постепено дело које се треба не само наставити него и повећавати.
Наравно, постоји тај одређени тренутак кад душа узвикне: „Јадан ли сам ја човек! Ко ће ме избавити?“, тренутак када нам осване спознаја о томе шта значи бити „у Христу Исусу“ (8. поглавље, стих 1) и кад први пут осетимо ужитак слободе као резултат доласка под управу „Духа живота у Христу Исусу“ (2. стих). То је тренутак у којем почиње ослобођење, али оно се мора наставити и све се више повећавати докле год смо на овом свету.
Неки верници су провели много година узалудно се борећи против греха у себи. Шта бисте им саветовали да учине?
Одустаните и погледајте на великог Избавитеља! Опустите се на топлим зрацима Његове љубави и славе – то је истинско ослобођење.
Један познати проповедник Јеванђеља употребио је причу која то сликовито приказује. Ево те приче:
„Капљице воде на површини океана посматрале су облаке како се крећу по небу, жарко желећи да напусте глуве и мрачне дубине океана те да се вину небу и лебде с облацима. Зато су одлучиле покушати.
Позвале су ветар да им помогне. Ветар је снажно задувао, а велики таласи су се почели разбијати свом својом снагом о стене. Изгледало је као да ће капљице, распршене у најситније делиће, морати доспети до облака и остати тамо. Али не! Онако распршене опет су падале на хладне и мрачне таласе. На крају су увиделе и рекле: „Ништа од тога.“ Ветар се смирио и олуја је престала.
Затим је свом снагом засијало сунце, а море је било спокојно под његовим топлим зрацима. Кад, гле! Пре него што су тога уопште и биле свесне, капљице су биле подигнуте његовом великом снагом па су се, без буке или напора, у облику паре винуле у плаво небо.“
Ослобођење је управо такво. Остани под топлим зрацима Христове љубави усмереним на тебе па ћеш ускоро рећи: „Хвала Богу кроз Исуса Христа, Господа нашега“ (Римљанима 7,25).
Сигурност и посвећење
Кад је Бог позвао Израелце из Египта најпре се побринуо да их осигура од осуде тако што их је склонио иза крви закланог јагњета. Затим је приступио посвећивању првенаца који су били у заклону. Појединости о оном првом налазимо у Изласку 12, док оно друго започиње у Изласку 13: „Посветите ми сваког првенца“ (Излазак 13,2).
То је типолошки приказ из Старог завета, а у Новом завету су сигурност и посвећење поново повезани. У Јовану 17, на пример, Господ Исус проглашава сигурност за оне који су Његови. У погледу прошлости рекао је: „чувао сам их у твоме имену, оне које си ми дао“; у погледу будућности молио је: „Свети Оче, чувај их у свом имену“ (стихови 11 и 12). Одмах након тога молио је за њихово посвећење (стихови 17 и 19).
Разматрајући те одломке увиђамо како Бог жели да верник буде и сигуран и посвећен. Али немојмо своју сигурност повезивати са својим растом у милости, нити то двоје у толикој мери раздвајати као да је реч о првом и другом благослову између којег би се требало протезати некакво дугогодишње искуство. Да бисмо разумели исправан однос између сигурности и посвећења, морамо знати које је библијско значење тих израза и од чега сваки од њих зависи.
Нико ко чита ове редове неће имати потешкоћа у схватању израза „сигурност“, док ће с „посвећењем“ можда бити другачије. Мало је израза у Писму схваћено тако погрешно као тај.
За неке људе посвећење значи лицемерје. Али посвећење не значи ништа налик томе. Оно, пре свега, не значи ни постати врло свет. Израз посветити, првенствено, значи одвојити – одвојити од првобитне намене за служење и задовољство Богу. На пример:
„Помажи и олтар за жртве паљенице … те ћеш осветити олтар (жртвеник) … Помажи и умиваоницу … и освети је“ (Излазак 40,10.11).
„Самог себе (Исус) посвећујем“ (Јован 17,19).
„Нека Господ Христос буде свет у вашим срцима“ (1 Петрова 3,15).
У ком смислу би неки предмет начињен од дрвета или метала могао бити посвећен? Он не може постати свет у уобичајеном смислу те речи. Неживи предмети немају својства ума или карактера, али они могу бити одвојени за божанску употребу. Тако је Мојсије одвојио жртвеник и умиваоницу те су они тиме били посвећени, то јест постали су свети у библијском смислу те речи.
Како пак можемо замислити да би сам Бог или Господ Исус био посвећен, кад пред Њим анђели заклањају своја лица узвикујући: „Свет, свет, свет је Господ над Војскама“? У истом том смислу је и сам Господ Исус одвојио себе на Небу због нас па, стога, и ми можемо одвојити самога Бога у својим срцима дајући му место првенства и части које му и припада.
Када је, дакле, посвећење повезано с нама верницима оно има само то своје првобитно значење. Наведени стих из 2. Мојсијеве 13,2 показује да је посвећење Божије присвајање за самога себе оних које је заклонио крвљу. Ми смо стога одвојени (или одељени) за задовољство и службу Богу.
Можемо запазити да посвећење за нас има два вида. Први вид је положајни и апсолутни: Божији чин којим започињемо свој хришћански живот. Други је практични и напредни: наставља се и продубљује током читавог нашег живота на Земљи.
Они одломци Писма који о вернику говоре као о већ посвећеном спадају у први вид. На пример, Павле је писао Коринћанима у својој првој посланици као „посвећенима у Христу Исусу“ (1. Коринћанима 1,2). И поново: „Али, опрали сте се и посветили сте се и оправдали сте се именом Господа Исуса Христа и Духом нашег Бога“ (1. Коринћанима 6,11). Ово су снажне изјаве јер су хришћани у Коринту у многочему заслужили оштар прекор. Нису били далеко одмакли у практичном посвећењу, али се апостол свеједно нимало не колеба подсетити их да су у имену Господа Исуса и по Божијем Духу већ посвећени, једнако као што су и опрани и оправдани. Они су одвојени за Бога.
У Јеврејима 10 записано је: „он је једном жртвом учинио оне који се посвећују заувек савршенима“ (14. стих). Ко су ти посвећени? Јесу ли то верници с посебним достигнућима у погледу светости? Не. То су сви хришћани, без разлике – одвојени за Бога на темељу једне једине жртве нашега Господа, Исуса Христа.
Има и других одељака Писма где је посвећење приказано као нешто што треба постићи и чему треба тежити, на пример: „А ово је Божија воља: да будете посвећени“ (1. Солуњанима 4,3); „Христос је љубио Цркву и самог себе предао за њу да је посвети, очистивши је“ (Ефесцима 5,25.26); „Ко се, дакле, очисти од нечасног, биће посуда за часну употребу, посвећена, Господару корисна, спремна за свако добро дело“ (2. Тимотеју 2,21).
Премда у тим одломцима посвећење такође значи „одвајање“, оно је јасно приказано као Божија намера за Његов народ; не као нешто што је Христос већ учинио, него као нешто што Он данас чини за своју цркву; као нешто што би свако од нас појединачно требао тражити; не као нешто што смо већ добили Божијим милосрдним чином, него нешто што ћемо тек добити ако послушамо божанска упутства. Другим речима, то је практични и напредни вид посвећења.
Размотримо сада од чега то двоје зависи. Сигурност се у Писму увек темељи на неизмерној драгоцености и вредности Христовог дела помирења и на Његовој снази да нас чува. Наша достигнућа у практичној светости након обраћења, колико год била важна и на своме месту, немају ништа с тиме. Оне страшне ноћи у Египту ни један првенац не би био поштеђен да је газда куће на довратник обесио лист папира на којем би биле описане изврсне особине дечаковог карактера и његов напредак у светом понашању. Сигурност сваког поштеђеног првенца зависила је само о пошкропљеној крви и ни о чему другом. Тако је и у погледу нас. Наша сигурност, наше опроштење и оправдање у потпуности зависе од драгоцене крви Христа. Опроштено нам је „по његовом имену“ (Дела 10,43), оправдани смо „његовом крвљу“ (Римљанима 5,9).
Од чега пак зависи посвећење? У свом положајном виду оно је утемељено на Христовом делу. Посвећени смо Његовом једином жртвом. Оно је, такође, повезано са Светим Духом. Ми смо „изабрани … посвећењем које је извршено Духом“ (1. Петрова 1,2). По Духу смо наново рођени па смо, веровањем у истину, запечаћени тим истим Духом. На темељу свега тога одвојени смо за Бога.
У свом практичном и напредном виду посвећење зависи од истине: „Посвети их истином – твоја Реч је истина“ (Јован 17,17). Стога се посвећење у Ефесцима 5,26 постиже „Речју“. С обзиром на то лако је уочити како је у том погледу изнад свега неопходна жеља и намера срца да се одступи од неправедности. Ако „живимо у Духу“ (Галатима 5,16), не удовољавамо пожуди тела. Христос је пред нама као предмет наше усредсређености и доведени смо под утицај истине Божије речи па смо тиме практично одвојени за Бога у свом уму и својим осећањима. То практично посвећење наставља се током читавог нашег живота вере.
Питања
Ако одвојимо сигурност од посвећења, зар тада неће људи мислити да могу бити спасени а ипак живети како им се свиђа?
Нећемо одвајати то двоје, далеко од тога. Писмо јасно показује да Бог оне које спасава од осуде одваја за себе. Хришћанском уму је незамисливо да би неко могао бити спасен, а ипак остављен у свету под влашћу греха. На такву замисао може доћи само онај ко није наново рођен.
Међутим, премда их не раздвајамо, разликујемо их, јер тако чини Писмо. Неки људи безнадежно бркају то двоје. У својој великој чежњи да нас одрже понизним и да не скренемо с правога пута, покушавају нас уверити како степен нашег достигнућа у практичном посвећењу одређује степен наше сигурности.
Да ли је то тако? Да ли је наше посвећење тако двосмисленог карактера да би нас одржао у непрестаној несигурности како га не бисмо занемарили? Нека нам да одговор аналогни пример из праксе. Да ли је неопходно застрашивати децу да би се научила правилно понашати? Да ли је та метода – којом су се понекад служиле неупућене дадиље што су чувале децу – једини начин за постизање жељеног циља, или пак најбољи начин? Зашто онда помишљати да би се Бог могао тако односити према својој деци? Права истина је да свако правилно понашање потиче из спознаје да смо спасени, као и од исправног разумевања у погледу тога за шта смо одвојени.
Да ли добар напредак у практичном посвећењу увећава верниково право на место у Небу?
Не, ни у најмањој мери, премда без светости нико неће видети Господа. Пред крај свог ревног живота, обележеног високим степеном светог живљења и посвећеног служења, апостол Павле је записао: „Желим да одем и да будем са Христом, што је много боље“ (Филипљанима 1,23). Умирућем разбојнику, тек обраћеном, али без многих сати светог живљења који би му могли ићи у прилог, Господ Исус је рекао: „Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лука 23,43).
Који је од ове двојице имао боље изгледе за Небо – оно Небо које је сажето у речима „с Христом“, „са мном“? Да ли је то Павле? Не, изгледи су им обојици били једнако добри: сигурни и загарантовани на темељу довршеног Христовог дела и поуздане Божије речи.
Оспособљеност за Небо није нешто што верник треба постићи – он с тиме започиње. Ми захваљујемо Оцу „који нас је учинио достојнима да имамо удела у наследству светих у светлости“ (Колошанима 1,12). Уочите ово „је“! То није нешто што Он још увек чини, него нешто што је већ учинио.
Али добар напредак у практичном посвећењу повећава нашу оспособљеност овде на Земљи! Тако постајемо способнији заузети своје место као Христови сведоци и слуге у овоме свету.
Када се збива то напредно или практично посвећење? Примамо ли га чином вере?
Немогуће је одредити дан или сат и рећи: „Тада сам постао посвећен у практичном смислу.“ Како би онда то посвећење било напредно? Такође га не примамо чином вере. Свакако да мора постојати вера, вера да нас је Бог већ одвојио за себе. Вера пак није само неки чин који постижемо неком врстом повећаног напора. Вера заиста делује, али по себи је она нешто стално и трајно. Ја сам поверовао. Да, али ја верујем. Верујем данас!
Узмемо ли Писмо као свој водич, научићемо да истина посвећује и да је Божија реч истина (Јован 17,17). Надаље, научићемо да Божији Дух посвећује. Он је снага која посвећује и Он је тај који нас уводи у сву истину (Јован 16,13). Истина нам приказује Христа, открива нашим душама Његову славу и, док га посматрамо вером, мењамо се у Његов лик из једног степена славе у други (2. Коринћанима 3,17.18). То је заиста напредно посвећење!
Можете ли да нам кажете када хришћанин има право да говори о себи као о посвећеном?
Сваки прави верник је посвећен. За сваког верника може се казати: „А од њега је то да сте ви у Христу Исусу, који је за нас постао мудрост од Бога и праведност и посвећење и откупљење“ (1. Коринћанима 1,30). Стога, ако си заиста обраћен и „у Христу Исусу“, можеш да кажеш за себе да си посвећен – с истим уверењем с којим можеш рећи да си откупљен.
Ако се пак ваше питање односи на практично посвећење, одговор гласи – Никада! Они у којима се може наћи највећи степен посвећења, другим речима они који су најсличнији Христу, последњи су на свету који ће за себе да кажу такво нешто. Њихове душе испуњене су Христом, а не својим достигнућима. Изврсност спознаје Христа Исуса, њиховог Господа (види Филипљанима 3,8), њихова је тежња као што је била и Павлова. Ако пак они уопште говоре о себи, онда истичу: „Није да сам то већ постигао или да сам постао савршен“ (Филипљанима 3,12).
У Писму је записано да је верник потпуно посвећен. Не би ли онда такав верник требао да буде савршен и неподложан искушењима?
Они који се не држе тачног значења библијских израза, понекад сматрају да потпуно посвећење значи потпуно истребљење старе природе. Поглед на тај одломак помоћи ће нам да схватимо значење тих речи. Он гласи:
„Сваког зла се клоните. А сам Бог мира нека вас потпуно посвети да вам сав дух и душа и тело буду беспрекорно сачувани за долазак нашег Господа Исуса Христа“ (1. Солуњанима 5,22.23).
Апостол Павле је хтео да сваки од његових обраћеника у целини буде практично одвојен за Бога. Сва три дела од којих је човек сачињен – дух, душа и тело – требају бити обухваћени, и то у толикој мери да човек не само да се одвоји од зла, него и од сваког његовог вида. То и ништа мање од тога требала би бити и наша чежња у молитви. „Ако тврдимо да немо греха, сами себе заваравамо и у нама нема истине“ (1. Јованова 1,8). Није потребно ни спомињати да, ако стара природа није искорењена, ни један верник не може себе сматрати савршеним или неподложним искушењу.
Зашто се у Светом писму придаје толика важност том положајном или апсолутном посвећењу које поседују сви верници и с којим започињу живот вере? Каква је практична корист тога за нас?
Зато јер то има посебно велику важност. Закон нам може пружити неки идеал који ћемо настојати постићи. Божији пут по милости је да нам покаже да већ ЈЕСМО одабрани Његовим сувереним избором, како бисмо практично могли бити у складу с њим.
Претпоставимо да су два дечака рођена истога дана. Један је краљев син, одвојен већ од свог рођења за висок положај и позив, а други је просјаков син. Зашто се младом принцу непрестано наглашава да је он краљев син? Има ли у томе неке практичне користи? Заправо има. Два дечака могу често ићи истим улицама, али њихов практични живот и понашање у много чему ће се разликовати. Принц је практично одвојен од многих ниских и вулгарних путева, јер је од рођења био апсолутно одвојен за краљевски сталеж.
Тако мора да буде и код нас. Непрестано се требамо подсећати да Христовим делом откупљења, по деловању и пребивању Духа, већ јесмо одвојени за Бога. Ништа неће толико допринети светом живљењу као то.
Закон и милост
Постоје два стиха који на посебан начин расветљују ову тему, тако да их морам одмах навести.
„Јер Закон је дат преко Мојсија, а милост и истина дошли су кроз Исуса Христа“ (Јован 1,17).
„Јер, грех неће имати власт над вама, пошто нисте под Законом, него под милошћу“ (Римљанима 6,14).
Први стих показује нам велику промену у уређењу која је наступила Христовим доласком. Други стих показује резултат те промене за верника. У новом систему он добија ослобођење од робовања греху.
У погледу једног су Закон и милост слични. Обоје нам предочују врло узвишена мерила – премда је и у томе милост узвишенија. У сваком другом погледу они су супротни.
Мојсијев Закон био је предан на брду Синај (Излазак 19 и 20). Бог је тада – иако слабо познат, јер је остао сакривен у густој тами – јасно утврдио своје праведне и свете захтеве. Ако су људи слушали, били су благословљени; ако нису слушали, потпали су под проклетство Закона (Галатима 3,10). Чињеница је да је Закон био прекршен и проклетство заслужено пре него су камене плоче уопште дошле до народа (Излазак 32). Следеће поглавље нам говори о томе како је Бог поступао с њима у милосрђу. Под Законом, када не би био ублажен милошћу, сместа би погинули.
Милост, с друге стране, значи да након што нам је Бог у потпуности објавио Себе у своме Сину те су у Христовој смрти и васкрсењу задовољени сви Његови праведни и свети захтеви, благослов је доступан свима. Свима који верују дарује се опроштење греха и дар Духа, тако да постоји снага која ће их преобразити у узвишено мерило – које под милошћу није ништа мање него сам Христос.
Суштина Закона је, дакле, захтевање, а суштина милости је снабдевање.
Под Законом, Бог као да стоји пред нама и каже: „Дај! Дај ми своју љубав и дужну послушност.“ Под милошћу Он стоји са испруженом испуњеном руком и каже: „Узми ! Прими моју љубав и спасоносну снагу.“
Закон каже: „Чини и живи“. Милост каже: „Живи и чини.“
Ми верници, као што смо већ видели, нисмо под Законом, него под милошћу. Погледајмо како је дошло до тога. Галатима 4,4.5 нам о томе говори:
„А кад је дошла пунина времена, Бог је послао свога Сина, рођеног од жене, рођеног под Законом, да откупи оне који су под Законом, да постанемо синови.“
Оно што је довело до промене садржано је у једној речи – откупљење. А то је захтевало смрт Откупитеља. Он је морао постати проклетством због нас кад је умро на дрвету (Галатима 3,13). Зато верник има право сматрати себе „умрлим Закону“ (Римљанима 7,4). Он је умро у смрти свог Представника, Господа Исуса Христа. Закон није умро. Напротив, његово величанство никад није било тако показано као онда кад је Исус умро под његовим проклетством. Тада се догодило двоје. Прво: након што је Закон узвеличан и његово проклетство стављено на Исуса, Бог је повукао свој гнев и прогласио милост читавом човечанству. Друго: верник је умро Закону у Особи свог великог Представника. Он је, говорећи језиком Писма, „припао другоме, Ономе који је васкрсао из мртвих“ (Римљанима 7,4). То значи да је сада под влашћу друге снаге, а та снага је у Особи – у васкрслом Божијем Сину.
Са то двоје повезане су две важне чињенице.
Прво: Закон није темељ грешниковог оправдања. Он је оправдан по милости, по крви Христовој и по вери. То је у потпуности образложено у Римљанима 3 и 4. Друго: Закон није правило за живот верника. Христос је то правило. Ми смо повезани с Њим, а не са Законом, као што смо и видели у Римљанима 7,4. То је у потпуности приказано у Галатима 3 и 4.
Хришћани у Галатији започели су добро: обратили су се слушајући Јеванђеље милости Божије што га је проповедао апостол Павле. Затим су наишли неки Јевреји који су били „ревни за Закон“ те их збунили научавајући обрезање и држање Закона. Галати су упали у ту замку.
Павлов одговор је, у суштини, следећи: Закон је био привремено уређење (3,17), придодан да докаже прекршаје Израела (3,19) делујући као надзорник „до Христа“ (3,24). Кад је дошао Христос и довршио дело откупа па је дарован Дух, верник престаје бити малолетан, или слуга, те постаје сином у Божијем домаћинству примајући тако слободу по милости (4,1-7).
С обзиром да је платформа милости на коју смо подигнути много виша од платформе Закона коју смо напустили, чак и помисао враћања на ову другу већ значи пад. Онима који то чине, апостолов одговор гласи: „Отпали сте од милости“.
Прича о изгубљеном сину добро нам то приказује. Његова најузвишенија мисао није се уздизала изнад Закона кад је рекао: „Учини ме једним од својих најамника.“ Али био је примљен по чистој милости и додељен му је положај сина. Замисли да је неколико дана касније, под изговором да жели задржати наклоност свога оца, положај и привилегије – што му је тако великодушно даровано – почео радити као кућни слуга строго се подвргавајући законима за слуге! Шта би било тада? „Отпао би од милости“ и изнад свега ражалостио срце свога оца, јер би то, заправо, показивало да „нема поверења“ у њега.
Како ли је важно за нас да нам је срце „утврђено милошћу“ (Јеврејима 13,9)!
Питања
Шта кажете на замисао да је милост уведена како би нам помогла држати Закон, те да на тај начин можемо доћи у небо?
Кажем једноставно ово: то је потпуно супротно Писму. Као прво: сама замисао да се држањем Закона може стећи право на улазак у Небо је заблуда. Кад је учитељ закона упитао Господа: „Шта треба да учиним да бих наследио вечни живот?“, Господ се позвао на Закон, а кад је учитељ закона дао исправан сажетак његових захтева, Исус је одговорио: „Тачно си одговорио. Чини тако и живећеш“ (Лука 10,25-28). Ту нема ни једне речи о одласку у Небо. Награда за држање Закона је живот на Земљи. Као друго: милост није уведена да би нам помогла држати Закон, него да нам донесе спасење од његовог проклетства, које је неко други носио уместо нас. Галатима 3 нам то јасно показује.
Ако је потребна даља потврда, прочитајте Римљанима 3 и уочите да након што је Закон доказао човекову кривицу и натерао свака уста да умукну (стихови 9-19), милост оправдава по праведности „изван Закона“ (стихови 20-24).
Прочитајте и прво поглавље Прве посланице Тимотеју. Закон је донесен за безаконике да им обелодани њихову кривицу. Јеванђеље милости приказује Исуса Христа, који је „дошао на свет спасти грешнике“ (15. стих), а не (уочимо то добро!) помоћи грешницима да држе Закон и тако се покушају спасти.
Ако Закон није донесен за нас да бисмо га држали и били оправдани, због чега је био донесен?
Нека одговори Писмо:
„Знамо да све што Закон говори, говори онима који су под Законом, да сва уста умукну и да цео свет буде крив пред Богом“ (Римљанима 3,19).
„А Закон је додат да се умноже преступи“ (Римљанима 5,20).
„Чему, дакле, Закон? Додат је због прекршаја“ (Галатима 3,19).
Закон је, као и све друго што је Бог увео, значајно постигао своју сврху. Он може разуверити и утишати најтврдокорнијег религиозног човека који заварава самога себе. Али само га милост може спасити.
Значи ли то да је милост уклонила Закон и заувек га поништила?
Милост, утеловљена у Исусу, носила је проклетство прекршеног Закона, откупивши тако од проклетства Закона све који верују (Галатима 3,13).
Надаље, она нас је откупила и од самог Закона те поставила све наше односе с Богом на нови темељ (Галатима 4,4-6).
Због тога што верник није више под Законом, него под милошћу, не смемо сматрати да је сам Закон било поништен или уклоњен. Његово величанство никада се није показало тако јасно као онда кад је Праведник трпео под његовим проклетством као Заменик, и мноштво ће дрхтати пред његовим оптужбама на дан Суда (Римљанима 2,12).
Да ли је то стварно толико штетно ако хришћанин прихвати Закон као правило за живот?
То је врло штетно. Чинећи то он „отпада од милости“, јер милост нас и спасава и поучава (Титу 2,11-14).
Он, дакле, смањује Божије мерило. За верника није мерило Закон, него Христос.
Даље, он се ослања на погрешну покретачку снагу. Страх може подстакнути човека да покуша, иако безуспешно, држати Закон и обуздати снагу „тела“ у самом себи. Али Дух Божији је снага која надзире тело и преображава у Христа (Галатима 5,16-18).
На крају, он обешчашћује положај у којем се налази по Божијој милости. Премда је син којем припада слобода Очевог дома и срца, он се настоји подвргнути правилима понашања намењеним за послугу у кући!
Није ли све то врло штетно? Усуђујем се казати да јесте.
Ако научавате да хришћанин није под Законом, да ли би то могло дати маха свакој врсти зла?
Могло би, АКО би се могло постати хришћанином без новог рођења или покајања, без потпадања под утицај милости и без примања дара Светога Духа.
Али с обзиром да без свега тога нико не може бити хришћанин, размишљање попут тога у постављеном питању само доказује жалосно незнање о истини Јеванђеља.
Тај аргумент се, заправо, своди на следеће: једини начин да хришћани живе светим животом је да их се задржи под претњом Закона, као да они имају само неку врсту свињске природе па је терање штаповима једини начин да их се сачува од каљуже. Истина је, међутим, да иако је телесност још увек у вернику, он има и нову природу и Бог га поистовећује с њом. Он има Духа Христовог који га води и због тога може бити сигуран под милошћу, јер је милост та која га обуздава.
Ако људи томе приговарају, они приговарају стиху који је наведен на почетку: „Јер, грех неће имати власти над вама, пошто нисте под Законом, него под милошћу“ (Римљанима 6,14).
Необраћен човек може покушати искористити милост као изговор за чињење зла, али то није разлог за порицање истине утврђене у наведеном стиху. Постоји ли иједна истина коју зли људи нису злоупотребили?
Указује ли Писмо на то да милост чува верника исправним како би могао угодити Богу?
Да, одговор се налази у Титу 2,11-15. У хришћанству милост не само да спасава, него и поучава. Каква је она делотворни учитељ! Она не пуни наше умове хладним правилима или одредбама, него доводи наша срца под обуздавајући утицај Божије љубави. Тако учимо шта је Њему угодно, по ономе што је приказано у Исусу, а како имамо Духа Светога почињемо живети чистим, праведним и побожним животом.
Велика је разлика између породице у којој се ред одржава страхом од казне за оне који би се понашали погрешно и оне у којој влада љубав. У првој може владати ред, али ће то завршити великом експлозијом пре него деца одрасту. У другој пак постоји не само послушност него и радостан одговор на чежњу родитеља – плод који одговара указаној љубави.
Бог управља својом децом по начелу љубави, а не по начелу кажњавања шибом.
Живимо свој живот у радосној свести о томе!
„Грех“ и „греси“
Не волим теолошко цепидлачење и сигурно је да нећу упасти у њега пажљиво разликујући та два појма. Иако су блиско повезани, међу њима постоји важна разлика.
Оба се спомињу у једном библијском стиху, у Римљанима 5,12: „Стога, као што је грех ушао у свет преко једног човека, а преко греха смрт, тако је смрт снашла све људе јер су сви згрешили.“
Адамовим падом „грех“ је ушао у свет. Попут змијског отрова који се, кад је једном убризган у човеково тело шири читавим његовим системом вршећи своје смртоносно деловање, тако се и грех – отров „старе змије“, ђавола – проширио читавим његовим моралним бићем упропастивши га. Резултат тога је да „су сви згрешили“. „Греси“ у мислима, речима или делима, било услед пропуста или намерно, урачунавају се свакоме од нас.
„Грех“ је, дакле, укорењено начело; „греси“ су срамни плодови који произлазе из њега.
Кад смо то утврдили, пођимо корак даље и упитајмо се шта је, заправо, тај „грех“ који је ушао у свет?
У 1. Јовановој 3,4 добијамо одговор на то питање. Нажалост, то је један од стихова у којима нас иначе изврсна Ауторизована верзија (енглески превод „King James“, прим. прев.) одводи на странпутицу. Тамо је, наиме, једна грчка реч преведена као „кршење Закона“ иако, заправо, значи „безакоње“ па је тако и преведена у другим верзијама. Стога тај стих гласи: „Ко год чини грех, чини безакоње, јер грех је безакоње.“
Огромна разлика је између та два појма. „Кршење Закона“ је кршење јасно утврђене заповести. Не може бити кршења закона ако не постоји закон који би се могао прекршити. У раздобљу од Адама до Мојсија није било Закона у свету, па стога није било ни преступа и грех се није урачунавао. Међутим, ипак је грех постојао, ужасно злоћудан, а постојала је и смрт као казна за грех. Управо то је утврђено у Римљанима 5,13.14.
Шта је, дакле, безакоње? То је једноставно одбацивање сваког правила, прекорачење свих божанских ограничења. То је спровођење људске воље упркос Божијој вољи. Грех је управо то. Такав је био смер који је Адам одабрао кад је појео забрањени плод. Какав горки резултат!
Уместо да буде попут планете која сјаји сталним светлом крећући се увек својом путањом у Сунчевом систему, човек је постао попут „звезде луталице“ следећи неправилну путању за коју не зна куда води. Ипак Писмо јасно каже куда то води: „звезде луталице за које је сачувана најцрња тама довека“ (Јуда 13).
Уместо да буде господар, он је подвргнут господарењу зла којему се предао. Грех има власт над њим и непрестано се исказује путем грехâ. Осим тога, што је врло жалосно, има такво отупљујуће и умртвљујуће дејство на савест да грешници, без деловања Божије милости, не могу бити ни свесни свог стања.
Кад се пак укључи Божија милост, а Дух делује у души снагом која даје живот, долази до првог повика услед беде и патње. Пред душом оживљују сећања на протекле године која оптерећују савест. ГРЕСИ постају главно питање које треба решити и та невоља не престаје док се не спозна вредност Христове крви, када душа може рећи: „Моји су греси опроштени због Његовог имена.“
Након тога – што је несумњиво искуство већине верника – јавља се питање ГРЕХА (у једнини). Откривамо да је, премда су нам греси опроштени, укорењено начело из којег извире зло још увек у нама. Шта треба да учинимо с тиме? То је заиста важно питање.
Успех је већ кад разабиремо да је ГРЕХ корен наших невоља. Изгледа да су неки хришћани толико заокупљени плодом, да о корену ни не размишљају.
Једном је неки младић приступио старијем хришћанину жалећи се да се упркос свим његовим молитвама и напорима греси непрестано увлаче у његов живот и његово понашање. ГРЕСИ, ГРЕСИ, ГРЕСИ – то је био терет који га је мучио.
„На којем стаблу расту јабуке?“, гласио је једини одговор који је добио.
„Па на стаблу јабуке“, одговорио је зачуђени младић. Питање је изгледало глупо и бесмислено.
„А на којем стаблу расту шљиве?“
„На стаблу шљиве“, одговорио је још више зачуђен.
„А на којем стаблу расту греси?“, гласило је следеће питање.
Настала је пауза. Затим је, смешећи се, рекао: „Па, мислим да на стаблу греха.“
„Тачно, младићу мој“, рекао је старији хришћанин, „управо тамо расту.“
Уочите поуку. Греси због којих се ми хришћани морамо кајати и признавати их нису ситне, изоловане, нама стране честице зла које је ђаво на неки начин убацио у наш живот. Њихов узрок лежи много дубље. Они као плодови извиру из онога што је у нама. Грех је у нама. Нека нико не каже другачије, јер Писмо каже: „Ако тврдимо да немамо греха, сами себе заваравамо и у нама нема истине“ (1. Јованова 1,8).
Шта је, дакле, лек за ГРЕХ? Одговор је садржан у једној речи: СМРТ.
Смрт или, боље речено, преображење снагом васкрсења у којој ће имати удела они који остану живи до Исусовог доласка. То ће значити крај греху у односу на нас, и то апсолутно и заувек. Тада ће нестати и последњи траг његове присутности у нама. Сваки хришћанин гледа у будућност радујући се своме уделу у томе. Гледамо ли исто тако радосно у прошлост, у онај тренутак кад је био уведен велики лек против смрти – Исусова смрт?
„Смрћу којом је умро, умро је греху једном заувек, а животом којим живи, живи Богу“ (Римљанима 6,10).
Можемо, дакле, закључити следеће: Он је умро ЗА наше грехе, окајавши их (испаштајући за њих). Он је умро греху па због тога, поучени од Духа, спознајемо да смо поистовећени с нашим великим Представником па вером присвајамо Његову смрт као своју. Стога смо и ми „мртви греху“ па не можемо више у њему живети (види Римљанима 6,2). Због тога ми сматрамо себе „мртвима греху, а живима Богу у Христу Исусу, Господу нашему“ (Римљанима 6,11).
Али ту ипак постоји једна разлика: грех којем је Он умро било је нешто у потпуности изван Њега самог: „У њему нема греха“ (1. Јованова 3,5). Код нас то није само нешто изван нас самих, него и нешто унутар нас. И без нас, грех је владајуће начело у овом свету. Али нажалост, он је и владајуће начело телесности која је у нама.
Али у тој чињеници је садржано још нешто. Христова смрт није само била наша смрт греху, него је била и потпуна осуда греха којем смо умрли. Римљанима 8,3 каже: „Бог је послао свога Сина у обличју грешног тела, као жртву за грех. Тако је осудио грех у телу.“ На крсту је ГРЕХ био разголићен у свој својој одвратности, јер је тада безакоње досегло свој врхунац. Та света жртва, која је била суђена због њега, истовремено изражава и осуду над њим.
Пажљиво уочимо те разлике. Греси су однесени и спроведена је осуда за њих. Грех је разголићен и осуђен, а ми смо умрли њему у Христовој смрти. Све то је крст, па и више од тога. Каква ли га небеска чудеса окружују! Како ли је посебан и непроницљив!
„…дрво,
средиште две вечности,
које те усхићено посматрају,
једна у будућности, друга у прошлости.“
Питања
У Јовану 1,29 читамо о „греху света“ а у Римљанима 8,3 о „греху у телу“. Има ли икакве разлике између та два? Како разликујете то од лично почињених греха?
Израз „грех света“ у Јовану 1 свеобухватан је у највећој могућој мери. Јагње Божије треба однети грех, његов корен и сваки изданак, све до његових најтањих „гранчица“ у свету. Његов крст је темељ тога и Он сам ће то учинити, како је претсказано у Откривењу, у поглављима 19-21.
„Грех у телу“ је донекле другачији израз. Грех је, наравно, по својој суштини исти, где год се нашао у Божијем свемиру, било у демонима или у људима, али што се тиче овог света, „тело“ – стара, пала природа Адамових потомака – је велики посредник у којем он пребива и делује производећи грехе у сваком појединцу.
Замислите неку огромну електричну централу. Замислите читаву мрежу неизолованих жица под напоном, које бацају искре на све стране око себе по читавом граду. У свим смеровима настали би струјни удари, ужас и смрт!
Грех је нешто попут тајанственог и невидљивог струјног кола чији се утицај осећа у свим смеровима.
Тело је попут жицâ, средишта електрицитета и посредника (водича) кроз који он делује.
Греси су попут струјних удара који делују у свим смеровима узрокујући смрт.
Грех света је попут читавог комплекса – жица, електричне струје, електричне централе и свега осталог!
Нешто одвратно ће, дакле, бити савршено очишћено. Таква је вредност крста. Јован је, заиста, добро рекао: „Ево Јагњета Божијег!“
Обично говоримо о опроштењу грехâ (множина). Зар не би било тачније говорити о опроштењу греха (једнина)?
Не, јер Писмо не говори тако. У Светом писму се често говори о опроштењу грехâ (множина), као и о опроштењу неког појединог греха, али никада се не говори о опроштењу греха (једнина) као укорењеног начела!
Ту нам може помоћи једна једноставна илустрација. Замислимо неку мајку која је на великим мукама због свог синчића који све чешће показује необуздану природу. Једног јутра, љут што његова сестра показује више занимања за своју лутку него за аутомобил који је стајао испред куће и брујао, покушао ју је силом натерати да погледа кроз прозор. У том рвању гурнуо јој је главу према стаклу па се стакло разбило и на њеном лицу начинило посекотине.
Мајка отера дечака у собу, а кад се врати отац казнио је дечака онако како је и заслужио.
До вечери казна је постигла жељени учинак. Дечак је дошао својим родитељима и плачући признао своју погрешку. Видевши да му је заиста жао, опросте му недело што га је учинио у љутини. Али хоће ли му опростити злу природу из које је оно произашло? Нипошто! То би, заправо, значило да је оправдавају. Не, они ће је оштро осудити. С љубављу, али и одлучно, указаће му на његову природу и њене последице те ће га настојати навести да је замрзи и осуди, онако темељно како то и сами чине.
„Бог је … осудио грех у телу.“ Он га није оправдао ни опростио. Дело Духа Светог у нама води нас ка томе да га и ми осудимо управо онако како га је и Бог осудио – у потпуности – како бисмо искусили ослобођење од његове власти.
Како ћете да ускладите осуду греха у телу са чињеницом да верник још увек може грешити и греши?
То није потребно усклађивати. Осуда није истребљење. Исто Свето писмо које говори о осуди греха (Римљанима 8,3), говори и о чињеници да је грех још увек у нама (1. Јованова 1,8) те претпоставља да се вернику може догодити да греши, јер указује на божанску провидност за такав случај (1. Јованова 2,1). Оно нам чак јасно истиче чињеницу да сви ми грешимо (Јаковљева 3,2).
Божији пут је да остави тело и грех и даље у вернику, како би он практично упознао њихову истинску природу и искусио значај Божије осуде извршене над њима на крсту те нашао живот и ослобођење у Другоме, тако да на повик: „Ко ће ме избавити?“, може одговорити: „Хвала Богу кроз Исуса Христа, нашег Господа!“ (Римљанима 7,24.25).
Значи ли то да грех никада није у потпуности одстрањен из верника? У 1. Јовановој 3,9 каже: „Ко год је рођен од Бога, не чини грех.“
У тренутку смрти, кад је верник „исељен из тела и насељен код Господа“, он је заувек ослобођен од греха. Код Господњег доласка сви ће верници добити прослављена тела у којима неће бити ни трунке греха. До тада, грех је присутан у нама иако смо повлашћени у томе што можемо бити ослобођени од његове силе. Наведени стих није ни најмање противречан другим деловима Писма које смо разматрали. Он нам једноставно дефинише природу онога ко је рођен од Бога. Он не практикује грех („Практикује“ је тачније значење ове речи него „чини“). У његовој природи није да чини тако. Говорећи тако, апостол посматра вернике по њиховој природи као рођене од Бога, уопште се не осврћући на било какве особине које би се могле или требале доказати у разним околностима живота.
Неки човек, на пример, шета уз обалу рибарског места са својим пријатељем. Показујући на велику мрежу на којој се налази мноштво пловака од плуте, каже му: „Како ли је само плута користан материјал за рибаре зато што не може потонути.“ „Заправо, може потонути,“ одврати његов пријатељ, „јер пре само један сат посматрао сам човека који је ту исту мрежу вукао с морскога дна. Тежина у доњем делу мреже била је превелика па је, свладавши снагу плуте да не тоне, све повукла према доле.“
Ко је био у праву? Наравно, обојица, с обзиром на њихове тачке гледишта. Први је мислио на апстрактно својство плуте, други на оно необично и ненормално што се догодило у пракси.
Апостол Јован пише с апстрактног гледишта, а грех у хришћанину засигурно није нешто нормално, него нешто потпуно ненормално!
Па ипак, неки хришћани греше пречесто. Нису ли ти греси изван оног решења утврђеног за грех и грехе, с којим хришћанин започиње свој хришћански живот?
Не. Христов крст је темељ свега. Тамо је грех био осуђен. Тамо је извршено помирење, тако да опроштење примамо кад поверујемо. Све је то дар Божије милости, а „Божији милосни дарови и позив су неопозиви“ (Римљанима 11,29), то јест Бог не мења своје намисли о томе. Оне остају заувек.
Али греси након обраћења увелико ремете хришћанинову срећу и распршују радост опроштења и радост заједништва с Богом; све док их се, у осуђивању самога себе, не призна и док се, по Христовом заступању, не добије Очево опроштење (види 1. Јованова 1,9). У томе сви морамо научити болне лекције, али су оне врло корисне. Тако откривамо истинску природу тела у нама као и да је „ходање у Духу“ једини начин којим се можемо сачувати од удовољавања његовим жељама (Галатима 5,16).
Да ли је Господ Исус кад је умирао носио грех сваког човека? Не би ли то требало закључити из чињенице да, према Јовану 1,29, Он односи грех света?
Писмо о томе говори овако:
„А умро је за све“ (2. Коринћанима 5,15).
„Који је самога себе дао као откупнину за све“ (1. Тимотеју 2,6).
„Он је жртва помирница за наше грехе; и не само за наше него и за грехе целог света“ (1. Јованова 2,2).
Ти стихови показују онај вид Његовог дела који је усмерен према Богу. Он укључује СВЕ унутар широког оквира његових добрих намера. Помирење није извршено само за вернике, него за свакога – за цели свет.
Али другачије је кад говоримо о стварним резултатима, а не о намери или далекосежности Његовог дела. Свакако да, посматрајући у најширем смислу и „размишљајући империјално“, у најбољем смислу те речи, можемо применити Јована 1,29, али то је потпуно у складу са чињеницом да је греху, и свима што су вечно повезани с њим, место у огњеном језеру.
Ипак посматрајући у ужем смислу, то јест сваког човека посебно, не можемо рећи да је Он носио грех сваког човека, јер Писмо говори:
„Он је у свом телу носио наше грехе (то јест, грехе верника) на дрвету“ (1. Петрова 2,24).
Затим:
„Тако је и Христос принет на жртву само једном, да однесе грехе многих“ (Јеврејима 9,28). Нека је хвала Богу да се и ми налазимо међу њима!
Нова и стара природа
Многи хришћани доживљавају велике потешкоће у свакодневном животу јер недовољно јасно разумеју ову тему. Свесни су мноштва жеља и осећаја потпуно супротних природа. Апостол Јаков је с правом поставио питање: „Зар извор на исти отвор излива слатко и горко?“ Они, међутим, немају потешкоћа с нечим таквим, јер у својим мислима, речима и делима налазе најнеобичнију могућу мешавину добра и зла – што се преплиће све док проблем не постане још замршенији.
У тој ситуацији велика је помоћ прихватање чињенице да верник има две различите природе, нову и стару; једну која је извор сваке исправне тежње, и једну која је извор само онога што је зло. Кокошка би била страшно збуњена кад би јој се излегло мешовито потомство: пилићи и пачићи. Њихове природе су различите па су међусобно супротне и њихове тежње и њихово понашање; ипак нису толико супротне као две природе о којима говоримо. Међутим, многи су верници збуњени попут такве кокошке!
Кад је Господ Исус разговарао с Никодимом, нагласио је неопходност „новог рођења“ – „рођења од воде и од Духа“, те је додао: „Оно што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је“ (Јован 3,6). Размотримо пажљиво ове важне речи.
Као прво: оне јасно указују на постојање две природе, од којих је свака обележена својим извором. Једна се назива „тело“, јер потиче од тела; друга се назива „дух“, јер потиче од Божијег Светог Духа.
Очигледно је да „тело“ с правом називамо „старом природом“, јер се ради о природи коју смо добили доласком на свет Адамових потомака, природним рођењем; „дух“ пак је „нова природа“ и имамо је ако смо, путем новог рођења, рођени од Духа.
Надаље, те речи праве јасну разлику између „духа“, под којим подразумевамо нову природу, и „Духа“, то јест Божијег Светог Духа. Оно прво је чудесан производ Његове чудотворне снаге; а Он се никада не настањује у особи у којој претходно није произвео ново рођење створивши нову природу, која је „дух“. Стога би била велика грешка бркати – онако како су то неки склони чинити – нову природу са Светим Духом, који је ствара.
Кад си био наново рођен, у тебе је, по Светом Духу, била усађена та нова природа, која је дух. Један од првих резултата било је неминовно сукобљавање те нове природе са старом, коју си наследио као Адамов потомак. Обе теже господарењу па свака од њих одвлачи у потпуно супротном смеру. Све док се не научи тајна ослобођења од снаге тела, нужно ће наставити постојати болна мешавина исправног и погрешног.
У седмом поглављу Посланице Римљанима описано нам је то болно искуство. Прочитај то пажљиво и посебно добро размотри одломак од 14. стиха до краја поглавља и настави читати до 4. стиха осмог поглавља. Не видиш ли у томе многе особине које се подударају са твојим искуством?
У том поглављу писац долази до врло важног закључка: „Знам наиме, да у мени, то јест у мом телу, не пребива добро“ (18. стих). Тело је, дакле, потпуно и безнадежно зло, и Бог допушта да гацајући по блату горких искустава темељно научимо ту лекцију. Сам Спаситељ је рекао: „Тело ништа не користи“ (Јован 6,63). Речи: „Стога они који су у телу не могу Богу угодити“, потврђују ту истину. С обзиром да је то тако, из тела неће изићи ништа осим зла.
Тело може бити непросвећено и примитивно, па и постати необуздано, варварско или чак људождерско. Може бити и изнад свега профињено и образовано, па постати обуздано, уљудно, хришћанизовано тело; али је то, свеједно, тело: јер што је рођено од тела, тело је, без обзира шта учинили с њим. А у њему – премда то било и најплеменитије тело – не пребива ништа добро.
Шта можемо учинити с таквом природом, природом која је само преносник греха, природом у којој пребива и делује грех? Одговоримо на то питање једним другим питањем. Шта је Бог учинио с њом? Које је Његово решење?
Одговор налазимо у Римљанима 8,3: „Јер, оно што Закон није могао да учини јер је због тела био слаб, учинио је Бог пославши свога Сина у обличју грешног тела, као жртву за грех.“
Закон је од почетка жестоко осуђивао тело, али га није могао ни обуздати ни њиме овладати, како бисмо могли бити ослобођени његове снаге. Али Бог је учинио оно што Закон није могао. На Христовом крсту је Он судски поступио према њему „осудивши грех у телу“, то јест осудио га је у самом корену и суштини његове природе.
Римљанима 8,4 износи нам практични резултат тога. Након што је стара природа у свом корену осуђена на крсту, примили смо Светог Духа као снагу нове природе. Тако сада ходећи у Духу испуњавамо све праведне захтеве Закона; премда нисмо више под њим као правилом за свој живот.
Бог је, дакле, осудио тело – стару природу – на Христовом крсту. Али шта ми можемо учинити с њиме? Можемо захвално прихватити оно што је Бог учинио те га одсад и сами сматрати осуђеним. Апостол Павле указује на то кад каже: „Јер, ми смо обрезање, ми који у служимо Божијим Духом и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тело“ (Филипљанима 3,3).
Читајући тај одломак, који започиње тако позитивним речима „Ми смо“, могли бисмо се упитати „Јесмо ли?“ Јесам ли тако темељно упознао истински карактер тела – с једне стране да у њему не пребива ништа добро, а с друге стране Божију осуду над њим на крсту – да се не поуздајем у њега, чак ни у његовим најплеменитијим облицима? У томе је сва потешкоћа. Није лако доспети до те тачке. Пролази се кроз многа болна искуства, чине се многе грешке које сламају срце, а тело у више наврата, попут Самсона који се није дао свезати, раскида седам неосушених конопаца побожних напора. Нова ужета добрих одлука пуцају, премда су била пажљиво исплетена. Али кад се заиста доспе до ње, битка је готово завршена.
Разарање нашег поуздања у тело, практично значи разарање власти тела над нама. Тада, одједном, одвраћамо поглед од самог себе и од својих најозбиљнијих напора па у Господу Исусу Христу, који нас је освојио својим Духом, налазимо траженог Избавитеља. Дух је снага; Он не спречава само деловање старе природе (види Галатима 5,16), него покреће, развија и надзире нову природу (види Римљанима 8,2.4.5.10).
Имајмо на уму да нова природа нема снаге сама у себи. Римљанима 7 то јасно показује. Нова природа сама од себе ствара тежње и жеље које су правилне и прелепе; али да би се имало снаге за њихово испуњење нужна је та практична покорност Христу и Његовом Духу – то ходање у Духу – што је, првенствено, резултат потпуног и искреног прихватања Божије осуде над старом природом извршене на Христовом крсту.
Питања
Неки људи су доброћудни и религиозни готово од рођења. Требају ли и такви нову природу о којој говорите?
Свакако да требају. Човек коме је Господ Исус изговорио значајне речи: „Морате се наново родити“, био је управо такав. У моралном, друштвеном и религијском смислу ишло му је све у прилог, но ипак га је Господ директно погодио; не само уопштеном изјавом (Јован 3,3), него истином упућеном у конкретном и личном облику: „Морате се наново родити“ (7. стих).
То је одлучујуће. Доброћудно и религиозно тело је само ТЕЛО и Бог га не прихвата.
Врло је распрострањена замисао да свако има у себи неку искрицу добра те је једино треба развијати и напредовати путем молитве и самосавладавања. Да ли је то тако по Светом писму?
То није по Светом писму, него је, заправо, супротно Светом писму. Могао бих да наведем многе одломке, али задовољићу се са два.
Најпре ћу навести негативан доказ. У Римљанима 3,9-19 нам је приказана потпуна морална слика човечанства. Те појединости је апостол Павле пробрао из Старог завета. Најпре имамо свеобухватне опште изјаве (стихови 10-12), затим све оштрије и детаљније (стихови 13-18), али ни једна реч не указује на постојање неке искрице добра. Како би то било неправедно и неистинито кад би иједна реч указивала на то! Бог, који не може лагати, описујући своја створења, нигде не спомиње ту замишљену искрицу добра. Закључак је очигледан: она не постоји.
Позитиван доказ гласи овако: „ГОСПОД виде да је неваљалство људи велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само к ЗЛУ управљене“ (Постање 6,5).
Апостол Павле изражава исту ту истину кад каже: „Знам, наиме, да у мени, то јест у мом телу, не пребива добро“ (Римљанима 7,18) – чак ни најмања искрица добра.
За оне који верују Светом писму, такви докази су сасвим задовољавајући. Томе није потребно ништа додати.
Ослобађа ли се човек приликом новог рођења оног старог, или требамо прихватити да обраћен човек има у себи обоје, старо и ново?
Стара природа не нестаје новим рођењем, јер иначе не би било записано: „Ако тврдимо да немамо греха, сами себе заваравамо и у нама нема истине“ (1. Јованова 1,8).
Исто тако се стара природа не претвара у нову природа. Ново рођење није попут замишљеног чаробног штапића који би требао претворити у злато све чега се дотакне. То потврђује изјава из Јована 3,6, коју смо већ навели.
У вернику су обе природе, као што су обе природе и у накалемљеном стаблу. Поступак калемљења сликовито приказује ово што разматрамо, јер је на тај начин осуђено дивље стабло на које је накалемљена изабрана питома младица. Како би дошло до оплемењивања, прави се дубок зарез ножем. Чим обави калемљење, воћар то стабло више не сматра дивљим, него га назива именом воћке коју је на њу накалемио.
Тако је и с нама; обе природе су у нама, али Бог признаје само нову; а ми, након што смо примили Духа Светога, „нисмо у телу, него у Духу“ (Римљанима 8,9).
Ако је стара природа још у нама, сигурно морамо учинити нешто с њом. Како се требамо односити према њој?
Свакако да не требамо бити неосетљиви на њену присутност, нити равнодушни према њеном деловању у нама; али у њеном савладавању неће нам бити довољна никаква људска домишљатост нити икакав људски напор.
За нас ће бити мудро ако упознамо Божије мисли и односимо се према њој онако како то Он чини. Почни прихватајући да си сада поистовећен с новом природом и да имаш право одбацити стару. „То не чиним ја, него грех који у мени пребива“ (Римљанима 7,17). Твоја права личност је нова, а не стара природа, баш као што и стабло постаје воћком чим се изданак прими и почне расти.
С обзиром да је тако, твој однос према старој природи је једноставан. Воћар пажљиво мотри своје ново накалемљено стабло. Ако се старо, дивље стабло, покуша показати па потера младице из корена, он беспоштедно реже такве младице чим се појаве. Тако и ти можеш Христов крст применити као оштар нож за стару природу и њене грешне жеље.
„Умртвите, дакле, своје земаљске удове“ (Колошанима 3,5). Речи које сам истакнуо могу се добро упоредити са младицама израслим из дивљег стабла. У остатку 5. стиха и у 8. и 9. стиху истог поглавља наведене су појединачно. Умртвите их, усмртите сваки њихов делић.
За то ће ти бити потребна духовна снага, храброст и одлучност срца – што сам по себи немаш. Твоја једина снага је, заправо, у гледању на Господа Исуса и у потпуној преданости Његовом Духу: „Ако Духом усмрћујете телесна дела, живећете“ (Римљанима 8,13).
Примамо ли снагу Духа за надвладавање одлучним чином своје воље или предавањем себе Богу?
Нека нам на то одговори Свето писмо: „Дајте себе Богу као оживели из мртвих и своје удове дајте Богу за оруђе праведности“ (Римљанима 6,13).
„Дајте своје удове да служе праведности, што води посвећењу“ (Римљанима 6,19).
„Али, сада кад сте ослобођени греха и кад сте постали Божије слуге, плод који доносите води посвећењу, а коначни резултат тога је вечни живот“ (Римљанима 6,22).
Замисао да се потребна снага постиже чином наше властите воље изгледа попут задњег очајничког покушаја попуштања телу, уместо да га се потпуно осуди и да се да слава Богу.
Може ли нова природа у вернику икад досећи такво савршенство да га учини потпуно отпорним на жеље старе природе?
Дванаесто поглавље Друге посланице Коринћанима јасно показује да не може. У том поглављу читамо да је апостол Павле, повлашћенији од свих осталих хришћана, био вазнесен у треће небо – у непосредну Божију присутност. Након што је тамо чуо тако узвишене речи које се не могу изразити људским језиком, вратио се у свој свакодневни живот на Земљи, а говори нам да му је од тог догађаја Бог дао трн у тело – неку врсту слабости ради уравнотежености – да не постане охол због величанствених објава.
Свакако да је Павле био напредан и изузетан хришћанин, али и као такав, и поред привременог боравка у трећем небу, није сам по себи био отпоран на узвисивање самога себе, што је својствено старој природи.
Ако он није био отпоран, нисмо ни ми.
Да ли можете дати неке назнаке које ће нам помоћи у практичном разликовању између жеља и потицаја што произилазе из старе природе и оних што произилазе из нове?
Не могу вам указати ни на ишта што би вам омогућило да се решите обавезе према Божијој речи или вас ослободило потребе да редовно падате на колена молећи се искреног срца.
Божија реч је „жива и делотворна, и оштрија од сваког мача са две оштрице.“ Само она може просудити мисли и намере срца (Јеврејима 4,12), а Престоље милости увек нам је доступно како бисмо могли наћи милост за правовремену помоћ (Јеврејима 4,16). На том престољу Божији Велики свештеник удељује милост.
Божија реч и молитва су, дакле, апсолутно неопходни како бисмо знали разликовати мисли и жеље у себи, и ослободити их се.
Кад то спознамо, може нам помоћи подсећање на то да је нова природа усмерена према Богу једнако као што је игла компаса увек усмерена према северу; док је стара природа усмерена према самој себи. Све оно чему је средиште Христос, од нове је природе; а оно чему је средиште властито „ја“, од старе је природе.
Тако се хиљаде питања у којима се двоумимо могу решити питањем: „Која тајна побуда ме наводи на ово? Прослављање Христа или прослављање самога себе?“ Која?
„Крв“ и „вода“
Апостол Јован забележио је историјску чињеницу (Јован 19,34) да је један од војника копљем пробо бок умрлог Христа и „одмах је потекла крв и вода“. По необичном начину на који апостол застаје како би, као очевидац, потврдио ту чињеницу (види 35. стих), природно бисмо могли закључити да томе придаје неку посебну важност, чак и кад о томе не би било никаквих даљњих назнака.
Међутим, ипак нисмо присиљени нагађати, јер исти апостол у својој првој посланици поново говори о томе надопуњујући историјски извештај свог Јеванђеља поукама које треба извући из те чињенице. Он каже: „А он, Исус Христос, дошао је водом и крвљу – не само водом него водом и крвљу“ (1. Јованова 5,6). А касније, у 8. стиху, говори о Духу, води и крви као троструком сведочанству о Сину Божијем.
Значење тих речи на први поглед није сасвим јасно. Али одмах се може закључити двоје:
1. Обоје, и вода и крв, повезано је са Христовом СМРЋУ.
2. Иако је то двоје повезано, ипак је различито, и то толико различито да обоје могу бити посебно сведочанство. Зато и ми требамо пажљиво разликовати то двоје.
У Писму видимо да је чишћење повезано и с крвљу и с водом:
„Крв Исуса, његовог Сина, чисти нас од сваког греха“ (1. Јованова 1,7).
„Да је посвети очистивши је купањем воденим, у речи“ (Ефесцима 5,26).
Покушајмо истражити различитост те две врсте чишћења. Уопште можемо рећи да су оба чишћења повезана с два основна резултата греха, наиме, кривицом и окаљаношћу.
Крв нам предочује Христову смрт као откуп за наше грехе, чиме је поништена наша кривица и даровано нам опроштење. По њој смо правно очишћени.
Вода на ту исту смрт указује као на средство по којем је осуђено и уклоњено наше грешно стање, како бисмо били ослобођени од старог начина живота и веза у којима смо некад живели. По њој смо морално очишћени па је сломљена власт греха над нама.
Топлејди (Toplady) је био потпуно у праву кад је спевао следеће стихове:
„Из твог бока прободеног
крв и вода текли су;
нека двоструки лек за грех буду,
од кривице и снаге греха ме очисте.“
Делотворност и снага Христове крви предочени су нам у деветом и десетом поглављу Посланице Јеврејима. Заправо је главна тема тих поглавља супротност делотворности те крви у односу на неделотворност крви бикова и јараца. Тамо видимо следеће:
1. Христова крв чисти грешникову савест од мртвих дела како би служио живоме Богу (9,14).
2. Она је одстранила преступе светих из прошлих раздобља, који су се вековима гомилали под првим Савезом, то јест под Законом (9,15).
3. Она је потврдила нови Савез: по милости (9,15-18).
4. Она је одстранила верникове грехе и створила темељ за потпуно одстрањивање греха (9,22.26).
5. Она је то учинила тако темељно да је, у правном смислу, савест верника, која је ЈЕДНОМ очишћена, заувек очишћена по питању његових греха (10,2).
6. Због тога она даје вернику храброст за улазак у непосредну Божију присутност (10,19).
7. Она је једанпут и заувек посветила, то јест одвојила, верника за Бога (10,10.29).
Имајмо на уму да је ту реч о верниковом приступу Богу на темељу делотворности Христове крви. Његово очишћење у правном смислу савршено је по тој једној жртви и никада га не треба поновити. Зато је у тим поглављима карактеристична реч „једном“ (или „једним“), односно „једанпут“ (види 9,12.26.28; 10,2,10,12,14). Седам пута се понавља та реч, како не бисмо превидели довољност и јединствену славу која је повезана са драгоценом Христовом крвљу.
Иако је очишћење по крви у правном смислу главна тема тих поглавља, није заборављена потреба за моралним очишћењем. Ми приступамо Богу не само „срца очишћеног од нечисте савести“, него и „тела опраног чистом водом“ (10,22). Ту се недвосмислено мисли на посвећење Арона и његових синова за свештеничку службу, како је записано у Изласку 29. Они су били опрани водом (4. стих), али и пошкропљени крвљу (20. стих). Они су имали сенку, а ми имамо стварност: ХРИСТОВУ СМРТ. Она делује у оба смера: као КРВ чисти нас у правном смислу и даје нам савршен положај пред Богом; као ВОДА чисти нас у моралном смислу одвајајући нас од старог живота којим смо некад живели и уводећи нас у нови живот.
Природно је да се то морално чишћење водом треба стално одржавати. Ту је сасвим исправно говорити о понављању. Погледамо ли сликовити приказ, видећемо то исто. Арон и његови синови опрали су се водом од главе до пете приликом свог посвећења. То се није понављало, али ипак је био припремљен умиваоник (Излазак 30,17-21) у којем су свештеници прали своје руке и ноге. Упутство је било сасвим јасно: „Кад улазе у Шатор састанка нека се оперу водом да не погину.“
Окренемо ли се од сликовитог приказа ка стварности о којој он говори, видимо да се појављује иста та мисао. У горњој соби у Јерусалиму, вероватно управо пре него је установио своју вечеру, Господ Исус се опасао, улио воду у посуду за прање и почео је прати ноге својим ученицима (Јован 13). Петрово опирање послужило је обелодањивању истине о неопходности тог прања у погледу уживања у заједништву с Господом у Његовом небеском положају. „Ако те не оперем, нећеш имати удела са мном“ (8. стих). Његова нагла промена става и ревност потакла је Господа да каже: „Окупани не треба да опере ништа осим ногу јер је цео чист“ (10. стих).
Ту је јасно изражен двоструки начин на који је чишћење водом приказано у Писму. „Окупани“ смо једанпут заувек. Христова смрт очистила нас је од старог живота, али нам је уз то из дана у дан потребна и примена те смрти на наше душе. Без тога не можемо приступити светињи, нити имати „удела“ са Христом.
Имајући све то на уму, можемо се вратити на речи из 1. Јованове 5, које смо навели на почетку и у њима открити дубоки значај.
Исус Христос, Син Божији, дошао је кроз воду и крв; Његов долазак био је обележен и једним и другим. Дух Божији посебно то истиче кад каже: „Не само у води, него у води и крви.“ Зашто то тако истиче? Није ли можда један од разлога научавање – које се све више шири и прераста у отпадништво – да је Христос дошао само кроз воду? Данас је увелико распрострањено научавање да је Он дошао како би очистио човека у моралном смислу предочујући му најузвишеније идеале, по којима је и Он сам живео дајући тако подстицај и другима. Он је дошао на такав начин како би створио „пријатељство“ између Бога и човека. Таква је њихова теорија. Мисао о окајању пак презриво одбацују.
Предвидевши ту мрачну и погубну заблуду, Дух говори: „Не само у води, него у води и крви“. Не само моралним чишћењем, него моралним чишћењем и окајањем за грех – а „Дух је онај који сведочи, јер је Дух истина.“
Тако остају три сведока: Дух, вода и крв; Дух је живи сведок који говори; вода и крв су тихи сведоци; и све троје се слаже. Они сведоче да је Онај који је дошао на тај начин Син Божији, извор вечног живота, те да у Њему и ми, који верујемо у име Сина Божијега, имамо вечни живот.
Хвала Богу, ми можемо свесрдно објавити: кад му је један од војника копљем пробо бок, „одмах потече крв и вода“!
Питања
Имају ли Христова дела која је чинио за живота, изругивање и презир које је трпео од стране човека, некаквог удела у Његовом окајању које је извршио за грехе?
Премда је све то врло драгоцено, Писмо јасно каже: „Он који је у свом телу носио наше грехе на дрвету“ (1. Петрова 2,24). Плата за грех није ништа мање од смрти. Понекад се каже да Римљанима 5,19 научава другачије: „Послушношћу Једнога многи ће постати праведни.“ Али пажљиво разматрање целог одломка, од 12. до 21. стиха, показује да он управо потврђује наведени стих из Петрове посланице. Павле супротставља две Главе, Адама и Христа – грех првога с далекосежним последицама уништења и праведност, то јест послушност другога с далекосежним последицама благослова. Ту је реч о „једном прекршају“ и „једној праведности“. Христова ЈЕДНА праведност била је послушност до властите СМРТИ.
Ако нас крв чисти од сваког греха, зашто је потребна вода?
Одговоримо на то питање постављајући друго. Да ли сте свесни да вам је очишћење од љубави према греху једнако потребно као и очишћење од осуде над грехом? „Вода“ је неопходно потребна. Свуда се осећа потреба да хришћани замрзе грех онако како га мрзи Бог.
Потребно је и свакодневно чишћење, о чему нам сликовито говори умиваоник. Није ли нам то потребно у овом нечистом свету? Нема ли на нама још много тога што би требало одстранити; да и не говоримо о подмуклим утицајима овога света, чијим смо нападима често извргнути, а нисмо их ни свесни? Сваки хришћанин који има осетљиву савест сигурно ће одговорити потврдно.
Није ли онда тражење свакодневног очишћења кроз крв у складу са Светим писмом? У 1. Јовановој 1,7 каже да нас крв „чисти“.
Нигде у Писму не налазимо замисао о свакодневном чишћењу путем Христове крви. Тврдња која се темељи на речи „чисти“ у 1. Јовановој 1,7 је неприхватљива. Истина, сам глагол је у садашњем времену, али само зато да се истакне оно битно својство те драгоцене крви. И у свакодневном разговору служимо се презентом на тај начин. На пример, неко ми донесе врећу живог креча у двориште и одложи га у неки ћошак где ће бити на сигурном. Затим дода: „Тамо му је добро место; на киши би се ускоро слегло. Вода гаси креч.“
Шта је с тиме мислио? Не да ће вода поново гасити креч, готово свакодневно, јер креч се може угасити само једанпут. Он је, једноставно, мислио на познато својство воде у односу на креч, својство које вреди увек и свугде.
На такав начин говори и апостол у 1. Јовановој 1,7.
Али Писмо говори о нашем непрестаном чишћењу, и то водом. Кад наглашавамо ту разлику, не чинимо то само због теолошке тачности. Научавање да стално морамо долазити крви, како бисмо је поново примењивали, штетно је на двострук начин. Као прво, оно обешчашћује Христову крв; а као друго, оно поново поставља верника у положај грешника који би увек изнова морао пролазити кроз поступак очишћења и оправдања.
Али истина је да је (Христос) „једном жртвом учинио оне који се посвећују заувек савршенима“ (Јеврејима 10,14). Држимо се тога чврсто.
Кажите нам нешто више о свакодневном чишћењу водом. Како се то постиже?
Кроз Божију реч. Вода и Реч су јасно повезане у Ефесцима 5,26: „Да је посвети очистивши је купањем воденим, у речи“.
Божија реч је та која нашим душама објављује снагу и велики значај Христове смрти. Она нам објављује сву одвратност греха и чисти наше склоности. „Како ли ће младић пут свој чист да држи? Пазећи на њ по речима твојим“ (Псалам 119,9).
Ми често превидимо тај очишћаваујући учинак Божије речи, док можда чезнемо да је боље упознамо и запамтимо.
Једном се нека верница жалила старијем хришћанину да непрестано има потешкоћа с памћењем хришћанске науке коју је слушала. Тад ју је он замолио да с пробушеном кантом оде до пумпе и донесе му је натраг пуну воде. Сматрала је то чудним захтевом, јер док би она дошла до њега, из канте би истекла сва вода. Затим ју је замолио да то понови још неколико пута. Закључила је да је то бескористан посао. На то је он објаснио шта је хтео показати: иако у канти ниједном није остала ни кап воде, канта је тим поступком постала МНОГО ЧИШЋА!
Боравимо много уз Божију реч! Можда никада нећемо бити добро потковани библијским знањем – што је од другоразредног значаја – али ће наши животи и наши путеви путем ње бити прочишћени.
У Јовану 3 читамо о рођењу од воде. Постоји ли повезаност између тога и онога о чему сада говоримо, или се тамо вода односи на крштење?
То је само по себи повезано с оним о чему говоримо. Наново се рађамо кроз воду Речи, примењену у снази Божијег Светог Духа. Тиме добијамо нови живот и нову природу, што уједно доноси и осуду старе природе. То је сликовито приказано прањем свештеника од главе до пете (види Излазак 29,4 и Јован 13,10).
Ово се не односи на крштење. Пажљиво посматрање тог одломка показује то врло јасно. Уочимо: (1) Господ говори о само једном новом рођењу. То ново рођење је (2) „од воде и од Духа.“ Вода је средство, а Дух снага. (3) Господ је јасно рекао да се природа новог рођења не може дефинисати и да је оно потпуно изван човекове контроле (8. стих). Крштење се пак може лако дефинисати и оно је потпуно под човековом контролом. Због тога овај одломак НЕ говори о крштењу.
Требамо ли воду само кад грешимо?
Требамо је кад грешимо, али и невезано за почињене грехе. С обзиром да живимо у свету који је онечишћен, требамо је ако желимо славити Бога, имати заједништво с Богом или служити Богу. Прочитајте 4. Мојсијеву 19 и наћи ћете сликовити приказ воде која чисти од греха; затим погледајте 2. Мојсијеву 30,17-21 и наћи ћете сликовити приказ у којем вода одстрањује свако овоземаљско онечишћење у погледу приступања Богу у Светињи, невезано за почињене грехе. У Новом завету, Јован 13 је више повезан с овим другим видом него с оним првим.
Колико зависимо не само о крви него и о води!
Милост и учеништво
Суштина Божије милости је да је она бесплатна и безусловна. Начин њеног прихватања – покајањем и вером – јасно нам је изложен у Светом писму; но премда постоје услови за њено прихватање, сама милост је слободна од ичег таквог. Неки људи су вешти давати једном, а узимати другом руком. Они дарују уз таква ограничења и услове како би прималац што теже добио оно што нуде; али то није Божији начин.
„Бесплатна милост Божија“ је уобичајен израз који се с правом употребљава и већина нас верује у њега. Па ипак су многи збуњени кад отворе Библију и наиђу на одломке у којима су неочекивано суочени с неким условом. На пример: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе; нека сваког дана узме свој крст и иде за мном“ (Лука 9,23).
Шта то значи? Је ли спасење заиста потпуно бесплатно, као што смо претпостављали? Морамо ли склопити неку врсту уговора с Господом, под наведеним условима, пре него што постанемо Његови?
Одговоримо на та питања размотривши одломак из Лукиног јеванђеља 14, од 25. до 35. стиха. Ту се појављује иста мисао: „Ко дође к мени, а не мрзи свог оца и мајку, жену и децу, браћу и сестре, па и сам свој живот, не може да буде мој ученик (стихови 26,27 и 33). Уочите да не каже „не може бити спасен“, него „не може бити мој УЧЕНИК“.
Од четири јеванђеља, Лукино нарочито истиче милост. Одломак у Луки 14 који претходи наведеном одломку садржи причу о „великој вечери“ (15. до 24. стиха), која је величанствена објава милости Божије. Стога је јасно да се Господ, након што је објавио божанску милост на такав начин да је к себи привукао велико мноштво, окреће и проверава стварност њиховог имитирања износећи им услове учеништва. Нећемо ли и ми поступити исправно ако, разликујући то двоје, обоје прихватимо оним редоследом који је Он поставио?
То двоје се може разликовати на следећи начин:
Милост је посебан облик или знак божанске љубави. То је облик који божанска љубав поприма кад се сагиње како би се излила на оне који је ничим не заслужују, прилагођујући се њиховим потребама, премда по свом богатству далеко надилази све њихове потребе.
Учеништво је посебан облик љубави који, као одговор на божанску љубав, извире из верниковог срца. То је повратни ток божанске љубави према њеном Извору. Бити ученик значи не само учити, него и следити; а кад милост Божија обузме душу и започне нови живот, његов први нагон је жеља за учењем од Спаситеља и имитирање Њега.
Прихватајући ту чињеницу лако је увидети да је милост главни мотив учеништва и свакако да није без разлога то двоје повезано у једно у Луки 14.
У причи о великој вечери видимо широм отворена врата спасења, као и то да су позвани они најгори. Није им постављен никакав захтев, никакав услов ни уговорна обавеза. Милост сјаји и ништа такво не може помутити тај сјај. Али Онај који је изрекао ту причу, добро је знао двоје:
1. Да ће многи исповедати да су примили милост, али њихово исповедање неће бити истинско.
2. Да ће се код оних који је заиста приме, као одговор на то, родити љубав која ће их неодољиво привлачити ка Ономе од кога је потекла; такви морају схватити што је потребно да би га следили.
Због тога је Он на своју објаву милости надовезао упутство о учеништву, и додао две кратке приче, како би показао важност прорачунавања трошкова.
„Превише кошта бити хришћанином“, рекао је једном неки зловољан човек. Да ли је био у праву?
Да ли је можда мислио да „превише кошта бити спасен“? Ако јесте, био је потпуно у криву. Неизрецива цена спасења пала је на Онога који ју је могао носити. Он је, будући да је учињен грехом због нас, у потпуности платио ту цену. Нас то није коштало ништа.
Али он је вероватно употребио реч „хришћанин“ у исправном смислу јер „у Антиохији су, по први пут, ученике назвали хришћанима“ (Дела 11,26). Он је мислио да „превише кошта бити учеником“. Али опет је био у криву. Бити учеником кошта нешто, али не кошта превише! Чињеница је да наш зловољни пријатељ није био спасен, да никада није искусио милост и због тога није имао шта дати. Кад човек оде у продавницу без новца у новчанику, све му је прескупо! Он је ставио учеништво испред милости, што је једнако као и постављање потраживања испред набавке, и постављање одговорности испред способности која ју је у стању испунити; или, како се то обично каже, „постављање кочије испред коња“.
Колико кошта учеништво? Оно, у сваком погледу, кошта жртве и због тога се ту налази та кратка прича. Оно кошта много труда у утврђивању властитог положаја, и много снаге у борби против властитих непријатеља.
„Ко од вас, кад хоће градити кулу … “Имате ли ви такву намеру? Ако намеравате заиста следити Господа, тада засигурно имате. Кула говори о заштити, а нама је управо то потребно. Из Писма се може јасно видети да се то, иако нас чува Божија снага, дешава „по вери“ (1. Петрова 1,5). Наша одговорност је изграђивати себе на нашој пресветој вери. Стога је „мољење у Духу Светом“ једини став који нам доликује, а резултат је то да ћемо чувати саме себе „у љубави Божијој“ (Јудина 20.21). Када смо окружени Божијом љубављу као својом одбрамбеном кулом, тада смо заиста добро утврђени!
„Вера“ је рука која гради. Садржај вере (веровање) налазимо у Божијој речи и то је чврсти темељ на којем градимо. Молитва је најприкладнији став с којим ваља градити. Божија љубав је, кад је свесно спознамо, наша одбрамбена кула.
Али то је све само средство за постизање циља. Ми смо добро опремљени за одбрану, како бисмо могли деловати нападачки према непријатељу. Најпре, свакако, долази фангла, али након ње долази мач.
„Или: који краљ, кад полази у рат …“ Размишљате ли ви о таквом нападачком подухвату? Ако сте ученик, требали бисте размишљати. Уочите да краљ с десет хиљада људи размишља о нападу на краља који их има двадесет хиљада. То је храбри подухват! Али иза његових леђа била је добро утврђена база за његов ратни поход. Његова кула била је саграђена. Божији пут је увек такав. Давидова кула била је саграђена на искуствима у пустињи, на борбама с лавом и медведом, па се због тога није плашио Голијата. Лутер (Luther), „монах који је потресао свет“, започео је са својом књижицом у непријатељском гротлу у Вормсу (Worms); ипак је његов борбени поклич био:
„Снажна утврда је наш Бог,
бедем који никада неће пасти.“
Све је то учеништво. Учеништво укључује и молитву и читање Божије речи. Оно укључује искушења која се иначе не би могла упознати, као и потресну борбу са светом, телом и ђаволом. Седи и прорачунај цену. Дрхтиш ли? Тада прорачунај цену у потпуном светлу Божије снаге и богате ризнице милости па ћеш се почети „радовати у Христу Исусу“ и, штавише, „нећеш се поуздавати у тело“.
Тако, дакле, милост и учеништво иду руку под руку. Вартимејев случај то лепо приказује (Марко 10,46-52). Милост се зауставила на његов повик и бесплатно му дала све што је тражио. „Исус му рече: Иди.“ То је значило: Вартимеју, нису ти постављени никакви услови; иди на север, на југ, на исток, на запад, куда год желиш. Слободан си! Куда је отишао? „И он одмах прогледа те се упути за Исусом.“ Потакнут милошћу кренуо је на пут учеништва. Пошао је за Исусом.
Питања
Да ли је сваки хришћанин ученик или су само посебни појединци одређени за то?
У хришћанству нема „посебно повлашћених“. Свакако да након што је свет продро у хришћанство и овладао њиме, свуда налазимо поделу на свештенике и лаике различитих рангова, по узору на световно друштво. Али библијско хришћанство, премда допушта примену духовних дарова и служби, не познаје ништа такво. Први хришћани су били „верници“, „свети“, „ученици“, и то сваки од њих (види Дела 1,15; 6,1; 9,38; 19,9; 20,7). Али и најважнији од апостола био је само „верник“, „свети“ или „ученик“ једнако као и сви остали, премда обдарен с Неба и заоденут ауторитетом који је био неоспоран.
Због тога можемо бити уверени да је кобна грешка сматрати учеништво нечим што је само за неколицину – за неку врсту свештеника – а да се ми, обичан народ, можемо спокојно задовољити с тиме да смо спасени, да ћемо доћи у Небо, па се ни за шта више не морамо бринути. Ако смо прогледали попут Вартимеја, требало би нас бити стид ако након тога јурнемо разгледати лепоте Јерихона! Он није тако поступио.
Па ипак постоји одређено стремљење у том смеру и управо због тога је Господ неким Јеврејима који су поверовали у Њега рекао: „Ако се држите мога учења, заиста сте моји ученици“ (Јован 8,31).
Можете ли да нам сажмете услове хришћанског учеништва?
Пажљиво прочитајте Луку 9,23-26 и 46-62, и Луку 14,25-33, да бисте сами стекли неку замисао о томе.
Суштина учеништва садржана је у Луки 14,26 и 33, где налазимо апсолутно нужан услов који мора бити испуњен, наиме, да Христос мора бити први, а свему осталом – односима, поседу, а нарочито властитом „ја“ – нема места.
Ми „мрзимо …“, али не у апсолутном смислу, него, наравно, у компаративном (упоредном) смислу. Наша љубав према Христу требала би да толико надвиси природну љубав коју имамо у својим односима према другима, да нам се ова друга почне чинити попут мржње у поређењу са првом (Лука 9,59.60 нам даје прикладан приказ о томе).
Ми „пуштамо …“, то јест одвраћамо своју наклоност од онога што поседујемо; то више није наше, него нашег Господара, како би служило Њему. То може значити дословно губљење свега, као код првих хришћана или као код Левија, остављање свега, а да то и даље остане у нашем поседу. Левијева кућа и даље је била „његова кућа“ и његов новац био је употребљен да се начини велика гозба за Христа и да се грешнике привуче к Њему (Лука 5,27-29). То је врло добар пример некима од нас!
Ако пак Христос мора бити први, властито „ја“ мора нестати, па стога видимо да се ученик мора одрећи самога себе и сваки дан узимати свој крст.
„Одрећи се себе“ значи рећи „НЕ“ самоме себи. Прихвати смрт – буди као мртав човек – у погледу делатности твоје властите воље. То се дешава у човековој унутрашњости.
„Узимати свој крст сваки дан“ је нешто спољашње, то јест збива се извана. Прихвати смрт као нешто што те одваја од света и његове славе. Реци „НЕ“ жељи за угледом и популарношћу.
Тежак је то посао. Горак је за тело, али је заслађен Христовом љубављу. То су услови учеништва.
Лако је видети шта је учеништво значило за прве хришћане. Међутим, ми живимо у другом времену. Шта то значи практично за нас данас?
Данас то значи исто што и онда. Разлика је само у површинским појединостима. И данас, као и увек, то значи рећи „не“ нашој властитој вољи. То, као и увек, значи крст – одбацивање од света. Свет је њих одбацио разапињањем на крст или погубљивањем мачем, бацањем дивљим зверима или спаљивањем. Нас могу одбацити тихим презиром, погрдним говором или одбацивањем из друштва (острацизам). То је увек исто; у њиховом случају напад је био акутан, кратак и оштар, и све је било завршено; у нашем случају је хроничан: није жесток, него подмукао и дуготрајан.
То, надаље, значи ходати у духу осуђивања самог себе и у одвојености од света, чак и од његових религијских облика. То значи одрећи се много тога, што је само по себи добро, ради Његовог имена. То значи у свако доба и у свакој околности упитати се не: „Шта ја желим“, него: „Шта Он жели?“
Изгледа, дакле, да прави ученик губи много тога у овом свету. А шта добија?
Добија „многоструко више у ово време, а у будућем свету вечни живот“ (Лука 18,30). Добитак неће бити такве природе да привуче световног човека који углавном све вреднује по количини средстава која има на рачуну у банци. Овај добитак је много стварнији од тога. Следеће речи указују на његов карактер: „Ко ми служи, иде за мном; и где сам ја, онде ће бити и мој служитељ. Мој Отац ће указати част оном ко ми служи“ (Јован 12,26).
Дружење с Христом; почаст од Оца – ко би могао измерити тај добитак? Тројица ученика могла су га начас погледати кад су, након што им је било јасно речено шта је укључено у учеништво, били сведоци преображења (Лука 19) – кад су били „с Њим на светој гори“ (2. Петрова 1,16-18).
Стога нас нимало не чуди што је Павле – који је био у првим редовима ученика и све изгубио због Христа – посматрајући очима вере оно што је вечно, презриво говорио о губитку због учеништва као о „незнатној нашој невољи“, а добитак је истакнуо као „вечну славу која је неизмерно надмашује“ (2. Коринћанима 4,17.18).
Постоји ли разлика између ученика и апостола? Ако да, која је?
Постоји сасвим очигледна разлика. Читамо да је Он „позвао своје ученике и изабрао дванаесторицу, које назва апостолима“ (Лука 6,13). Реч „ученик“ значи „онај који учи“ или „стажиста“. Реч „апостол“ значи „посланик“. Сваки истински Господњи следбеник био је ученик; само њих дванаесторицу је Он изаслао као апостоле. Због тога су они имали посебан положај у погледу ауторитета и службе.
Надаље, апостолима је поверено утемељење Цркве (Ефесцима 2,20) и након тога је њихова служба престала; али Христови ученици се увек од тада, све до данас, налазе на Земљи.
Одакле долази снага за учеништво и како је можемо стално имати?
Потребну снагу нећете наћи у себи самима, нити је се може стећи религијским вежбањем. Она се налази једино у Богу. До нас она долази на врло једноставан начин. Др. Чалмерс (Chalmers) је имао обичај говорити о „снази нових осећаја која чисти“ (експулзивној снази). Једнако тако можемо говорити и о „покретачкој снази нових осећаја“ (импулзивној снази). Чим сјајни зраци Божије љубави продру у неко срце, како год оно било мрачно, сместа се упознаје нова покретачка снага и почиње учеништво.
То што га покреће уједно га и одржава. Прочитајте Јованово јеванђеље од 14. до 16. поглавља. Она су савршени приручник учеништва. Наћи ћете да је љубав извор свега. Утешитељ, Дух Свети, је снага; а послушност, држање и вршење Христових заповести је стаза којом су управљане ученикове стопе.
Можете ли нам дати неке савете који ће нам помоћи у настојању да живимо као ученици Господа Исуса?
Желим рећи само троје:
1. Требаћете мудрост и водство. Због тога морате дати Светом писму место које му припада. У њему је изражена воља нашег Учитеља и Господа. Наш задатак, као ученика, је проналазити Његову вољу у зависности о Светом Духу и Његовом поучавању. Стога Свето писмо за нас мора бити Божија реч и морамо га пажљиво проучавати.
2. Морате одржавати дух зависности о Богу. Због тога је неопходна молитва. Ученик мора увек неговати дух молитве.
3. Увек морате тражити пут послушности. Наш велики задатак, као ученика, је првенствено, послушати, а не предузимати велике подухвате. Принц Руперт (Ruepert), који је постао славан у историји, предузимао је велике подухвате у служби Чарлсу (Charles) Првом. Али његови су подухвати у великој мери допринели потпуном поразу што га је Чарлс претрпео од Кромвелове (Cromwel) коњице код Нејзбија (Naseby) и довели до тога да је његов господар изгубио не само круну, него и главу. Да је само мање мислио на своје личне подухвате, а више на вођин план, резултат је могао бити другачији.
Послушност Божијој речи је наш први задатак. Одложимо сваки терет који нас омета, подсећајући се на речи великог Учитеља: „Пошто то знате, благо вама ако тако будете и чинили“ (Јован 13,17).
Изабрање и бесплатно понуђена милост
Од самог почетка Светог писма уочавају се две важне чињенице које чине основу свих Божијих поступања са човеком. Прво: Бог је апсолутно суверен. Друго: човек је разумно створење које поседује моралне способности и одговорно је свом Створитељу.
Али те две чињенице, Божија сувереност и човекова одговорност, увек су стварале потешкоће неким умовима, посебно кад је у питању проповедање Јеванђеља и грешниково прихватање Јеванђеља. Изгледа као да између Божије суверености изражене у томе што су само неки појединци изабрани за благослов и бесплатне милости која је понуђена свима, постоји нека супротност коју је тешко заобићи, нека противречност коју није лако објаснити.
Наравно, потешкоће могу ишчезнути ако се усудимо одбацити једну од тих чињеница у корист друге, и бацити се у наручје било снажном Калвинизму* или слабашном Арминијанизму**. Али то би значило жртвовати истину. С обзиром да се ми не усуђујемо то учинити, јер смо обавезни прихватити обе те чињенице (јер су обе уочљиво изнесене у Писму!), морамо понизно тражити божанско решење, свесни да се једина стварна потешкоћа налази у слабости наших умова и њиховој неспособности да схвате Божије намисли.
_________________________________
*Калвинизам: по реформатору Жану Калвину (Јean Calvin; 1509. – 1564.); израз који се најчешће употребљава за Калвиново посебно учење о изабрању и предодређењу, неспособности природног човека да се покаје и поверује, делотворној милости и коначном очувању.
**Арминијанизам: по Јакову Арминиусу (1560. – 1609.), који је, насупрот Калвину, одбацивао науку о изабрању верника пре постанка света, али је одбацивао и науку о потпуној грешности човека, о наслеђеној грешној природи и о усађивању нове природе приликом новог рођења. Милост је схватао само као примање опроштења за неки почињени грех.
Те две истине налазимо на самом почетку Светог писма. У Постању 1,1 („У почетку створи Бог небо и земљу“) објављена је једна истина, а у Постању 1,26 („Начинимо човека по обличју и по прилици нашој, нама сличног: па нека има он власт“) објављена је друга истина. Човек је био начињен на Божију слику, то јест као Божији представник у Створењу. Он је био сличан Богу, јер је изворно био Његов слободни, разумни и морални представник. Премда сада није више безгрешан, јер је пао у грех, његова одговорност и даље остаје.
Тешко је наћи бољу изјаву о Божијој суверености од оне коју је изнео Навуходоносор, велики Вавилонски владар у којем је људска сувереност достигла врхунац. Он је рекао: „Он ради шта хоће са војском небеском, и са становницима Земље: никог нема који би руци његовој одолео, и који би му рекао: Шта радиш?“ (Данило 4,35).
Једнако тако не можемо указати на снажнији приказ човекове одговорности у његовом палом стању од онога што га је Павле изнео у свом снажном доказу (Римљанима 1,18 – 3,19) о потпуној покварености човечанства. Ако би грех и изопаченост поништили човекову одговорност, могао би се наћи свакакав изговор за такво стање, међутим и за најизопаченијег паганина се каже да је „без изговора“, баш као и за углађеног идолопоклоника и религиозног Јеврејина.
Све што је до сада изложено прилично је јасно. Потешкоће настају када почнемо примењивати те истине. Верници су описани као они који су „изабрани пре утемељења света“ (Ефесцима 1,4), „изабрани по предзнању Бога Оца“ (1. Петрова 1,2). Господ Исус је јасно рекао својим ученицима: „Нисте ви изабрали мене, него сам ја изабрао вас“ (Јован 15,16); и опет: „Нико не може да дође к мени ако га не привуче Отац који ме је послао“ (Јован 6,44). Хоћемо ли на темељу тих стихова из Писма, с обзиром да је избор Божији и нико не долази Христу осим ако га привуче Отац, закључити да је због тога узалудан сваки труд у проповедању Јеванђеља? Или пак да проповедање има смисла само за оне који су изабрани од Бога, док је проповедање свима осталима само траћење времена?
Петар је своје слушатеље, кад их је проповедана реч пробола у срцу, заклињао: „Спасите се од овог исквареног нараштаја“ (Дела 2,40). Безбрижним и побуњеним грешницима рекао је: „Покајте се, дакле, и обратите се “ (Дела 3,19). Павле нам каже да је сведочио и Јеврејима и Грцима „о покајању Богу и вери у Господа нашега, Исуса Христа“ (Дела 20,21).
Хоћемо ли занемарити те апостолске изјаве? Или би оне можда требале гласити отприлике овако: „Људи, браћо, ви не можете учинити баш ништа. Ви сте духовно мртви и због тога морате једноставно чекати Божију наклоност. Ако вас је Он изабрао, бићете спасени. Ако није, бићете изгубљени“? Или ћемо прихватити супротно гледиште настојећи објаснити како изјаве о Божијој суверености немају ништа с обраћењем, него да оне говоре само о томе да Бог, будући да је свезнајући, зна крај од почетка; да Он нема своју посебну вољу у погледу никога; да је човек апсолутно слободно биће способно изабрати оно што је исправно ако му се то представи на довољно привлачан начин, и да због тога морамо чинити све што можемо како бисмо Јеванђеље учинили прихватљивим и задобили људе?
Приклонити се било којем делу Писма на штету другог заиста би значило потпасти под оштрицу испитујућих речи: „О како сте неразумни и спорог срца да поверујете у све што су пророци рекли!“ (Лука 24,25).
Верујем да би све потешкоће које можемо имати у погледу тога увелико ишчезле ако бисмо боље разумели истински карактер човекове изопачености и Божије милости.
У чему је суштина човекове изопачености? Сагрешивши, натоварио је на себе кривицу и пао под осуду. Такође је стекао палу природу, потпуно и непоправљиво злу и срце које је „превртљиво и опако, ко га може познати“ (Јеремија 17,9). Али то још није све. Грех је у његовим жилама деловао попут подмуклог отрова и у толикој мери оглупео и изопачио његов разум, вољу и расуђивање да „нема праведнога ниједнога, нема разумнога, нема никога ко тражи Бога“ (Римљанима 3,11). Чак и у окружењу милости и упркос љубазним позивима Јеванђеља, човек одбацује већ датог Спаситеља и са изопаченом одлучношћу радије се приклања испразним лудостима овог света. Попут „великог крда свиња“ људи сулудо срљају у пропаст и зато је једина нада Божије суверено уплитање у њихову судбину.
Прича о „великој вечери“ јасно то предочује (Лука 14). Тај богато прострт сто представља духовне благослове који су резултат Христове смрти. Плаћена је висока цена и све је спремно, али ипак изгледа као да је све било припремљено узалуд. Потребно је још нешто: послање Духа Светог, сликовито приказано у слању „слуге“. Затим је све успешно довршено и кућа се напунила само зато што је Он употребио „присилу“. Кад једном схватимо сву далекосежност изопачености у коју нас је довео грех, бићемо ослобођени од крајности арминијанизма и спознати да је наша једина нада била суверено Божије деловање у томе што нас је изабрао и привукао Својим Духом. Уместо да се препиремо око те истине спустићемо своја срца са захвалношћу и штовањем пред Њим.
Али бедан, пали човек, који је уништио самог себе, још увек је одговорно створење. Његов разум, воља и расуђивање могу бити изопачени, али нису уништени. Због тога постоји обиље Божије милости.
Шта је милост? Је ли то посебна доброта која проналази душе изабраних и спасава их? Не, то је милосрђе. У Римљанима 9 и 11, где је изабрање главна тема, у више наврата се спомиње милосрђе. Милост је обилан излив Божијег срца према онима који су потпуно грешни и то не заслужују. Она не показује никакву пристрасност. Она не познаје никаква ограничења. Она је попут пространог и дубоког мора. Њена једина граница су „сви људи“ (1. Тимотеју 2,3-6) и једина мера њене дубине је „али где се умножио грех, милост се умножила још више“ (Римљанима 5,20).
Звук милости одјекује у последњој великој заповести васкрслог Христа Његовим ученицима, „да ће се у његово име проповедати покајање и опроштење греха свим народима, почевши од Јерусалима“ (Лука 24,47). Како ли су та упутства била налик онима што их је дао онај краљ у причи о свадби записаној у Матеју 22: „Зато идите на раскршћа, и позовите на свадбу кога год хоћете!“ У овој причи немамо „слугу“, као у Лукином јеванђељу, него „слуге“. Ту дакле не видимо Божијег Духа у Његовом сувереном и тајном деловању, него спасене људе који, не знајући ништа о том тајном деловању, једноставно извршавају задатак који им је дао краљ. Хоће ли они наћи икога на раскршћу овог света? Тада ће их позвати, не постављајући питања о њиховом карактеру и о томе јесу ли изабрани или нису. Сви који су прихватили позив били су сабрани – и зли и добри: и свадба се „напуни гостију“.
Да ли је то тешко схватити? Сигурно да није. Знајући да се свидело Богу „лудошћу проповедања спасити оне који верују“, јеванђелиста надалеко навешћује радосну вест. Кад људи поверују његовој поруци, он то приписује деловању Божијег Духа и радује се због њих, свестан њиховог изабрања од Бога (1. Солуњанима 1,4).
Ту нема ничег на шта би се могао спотакнути грешник који је у трагању. Сама чињеница да тражи спасење указује на то да је привучен од Оца. Замисао да би грешник који очајно трага за Спаситељем у ово доба милости могао остати неуслишен јер није изабран, одвратно је извртање истине. Речи Господа Исуса увек су једнако истините: „Тражите и наћи ћете“ (Матеј 7,7).
Чињеница је да се изабрање не односи на грешнике у њиховом изгубљеном стању. Ни у једној забележеној проповеди апостола Павла нема ни најмање назнаке о томе, премда се често спомиње ради утврђивања вере оних који верују. Потешкоће у правилу настају само кад неуравнотежени проповедници, који су склони одлажењу у крајности, истргну тај појам из Писама и њиме врше притисак на своје необраћене слушаоце.
Питања
Може ли се показати да „изабрање“ заиста значи нешто више него само да Бог зна све, па због тога од почетка зна ко ће веровати а ко неће?
Свакако да може. У 1. Петровој 1,2 читамо: „Изабрани у складу с предзнањем Бога Оца.“ Изабрање је, дакле, различито од предзнања, мада се темељи на њему. Божије изабрање или Божији избор није слепо насумично жребање. То би било потпуно паганско схватање избора. Једна таква легенда повезана је с Будом. Каже се да је он, кад су људи били створени, бацио жреб говорећи: „Ови су за небо, и свеједно ми је; ови су за пакао, и свеједно ми је.“ Али наш Бог и Отац не поступа на такав начин. Он изабира у свој светлости свог предзнања. Стога ни један грешник који заиста жели бити спасен неће наићи на затворена врата због тога што није један од оних који су изабрани. Бог нарочито чезне за плодом деловања Духа. А Божији избор, као и у случају Исава и Јакова, увек је оправдан резултатима (упореди Римљанима 9,12.13 и Малахију 1,2.3).
Ако Бог већ мора да изабере, зашто није изабрао свакога?
Како бих ја то могао да вам кажем? Очекујете ли да ће Бог нама, својим створењима, да саопшти мотиве који стоје иза његових одлука? Ако би нам их и саопштио, да ли би наш ограничени ум могао разумети Његово објашњење? Можемо остати потпуно смирени, уверени да су све Његове одлуке у савршеном складу с чињеницом да „Бог јесте светлост“ и да „Бог јесте љубав“. Ако се неко пак хоће препирати, ми ћемо се задовољити цитирањем надахнутих речи: „ Одговорићу ти: Ето у томе немаш право, јер Бог већи јесте од човека? Хоћеш ли ти са њим да се правдаш што за дела своја он рачун не да? (Јован 33,12.13).
Ако је човек природно неспособан да исправно живи или бира, како онда може стварно да буде одговоран?
Допустите да вам одговорим једним поређењем. Претпоставимо да се неко по 201. пут нађе на суду под истом оптужбом и да одбрана упути молбу за ослобађање уз образложење да је он већ толико изопачен да природно више није способан да се одупире злу или бира бољи начин живота, и да, стога, више није одговоран или подложан кажњавању. Да ли би то прошло? Наравно да не би. Нико нормалан не би помислио да је потребно само постати довољно огрезли злочинац како би се ослободио од одговорности.
Нажалост, ко може измерити дубину изопачености и неспособности у коју је човек због греха самог себе стровалио! Па ипак његова одговорност остаје и даље.
Значи ли „бесплатно понуђена милост“ да спасење добијамо једноставним избором који се темељи на нашој слободној вољи?
Не значи. То значи да су у погледу намера Божијег еванђеља обухваћени сви. Христос је умро за све (1. Тимотеју 2,4.6). Еванђеље је послато свима и свима је једнако понуђено, као да је сигурно да ће га сви прихватити онако природно као што га, нажалост, природно одбацују. Међутим, многи га прихватају и тада Божија праведност, која је „према свима“, остварује свој наум „на свима који верују“ у својој стварној делотворности (Римљанима 3,22-24). Такви су спасени милошћу, по вери, и то није од њих него је Божији дар (Ефесцима 2,8). Њихов благослов је од Бога, од почетка до краја, и имају право сматрати се изабранима од Њега.
Мора ли грешник изабрати Христа?
Желимо ли говорити тачним говором Писма, одговор мора гласити „Не“. Он мора примити Христа; али то је нешто друго. Изабрати је израз који описује делотворну снагу. Он укључује одређене способности разликовања и одабирања. Рећи да грешник изабира Христа значи претпоставити да он поседује способности које не поседује.
Примање изражава пасивну радњу: уместо да исказује своје способности, грешник се једноставно укључује у Божију понуду. То је реч коју употребљава Писмо.
Речено је да су Божија деца „сви који су примили“ Христа (Јован 1,12), а то примање није било резултат њихове слободне воље, него Божијег милостивог деловања; они су били „рођени од Бога“ (13. стих).
Да ли је исправно наговарати грешнике да се покају и узверују?
Сигурно да јесте. Наш благословљени Господ сам је тако чинио (Марко 1,15). Тако су чинили Петар (Дела 3,19) и Павле (Дела 16,31; 20,21; 26,20). Ми морамо не само навештати да је вера начело по којем Бог оправдава грешника, него морамо наговарати људе да поверују. Чињеница да је вера резултат Божијег деловања у души и да је сав духовни раст верника зависан од деловања Божијег Духа, нипошто није у супротности са службом наговарања, то јест уверавања људи.
Павле је проповедао у Солуну „уз тешку борбу“ (1. Солуњанима 2,2). Говорио је да „уверава људе“ (2. Коринћанима 5,11), а он и Варнава наговарали су неке обраћенике „да устрају у милости Божијој“ (Дела 13,43).
Како бисте одговорили некоме ко каже: „Не могу да узверујем док ми Бог не да снагу“?
Напоменуо бих да за обоје, и за покајање и за веру, није толико потребна снага колико је потребна слабост. Покајати се значи прихватити истину о самоме себи; веровати значи ослонити своју јадну, растројену душу на Христа.
Опет бих истакнуо да Божија заповест оспособљава човека. Случај човека који је имао усахлу руку јасно нам то приказује (Лука 6, 6-10). Чим је реч била изговорена, он је имао снагу.
Ако неки грешник жарко жели поверовати, али умишља да му Бог због неке кобне судбине неће дати способност за то, реците му јасно да то није истина. Он голу чињеницу одбацује због сенке изопаченог размишљања. У грешниковом срцу никада не би произишла ни најмања трунка чежње за Христом, али милост је та која то остварује по вери. Покаже ли се да је онај ко поставља такво питање површан човек који је навикао расправљати, требамо га се клонити. Заиста збуњену и забринуту душу би требало наговарати (уместо да се бави питањима Божије суверености која су, и морају бити, изнад могућности схватања ограниченог човека) да једноставним поуздањем почине у Спаситељу и да пажњу усмери на те велике истине, које су описане тако јасно да их и најглупљи човек може разазнати.
„Никад не допусти да оно што не знаш поремети оно што знаш“, рекао је неки мудар и добар човек.
Никад не заборави да је Онај који је рекао: „Сви које ми даје Отац доћи ће к мени“, одмах додао: „А онога ко дође нипошто нећу избацити напоље“ (Јован 6,37).
Израел и Црква
Познавање истине о различитим начинима Божијег управљања нужно је за исправно разумевање Светог писма. Али ипак изгледа да многи хришћани томе готово не придају никакву важност.
Богу се свидело поступати са људима на различите начине у различитим временским раздобљима. Његове свеже објаве самог себе и своје воље најављивале су нове начине поступања са људима, нове начине управљања.
„Наука о различитим начинима управљања“ учи нас да правилно разликујемо те промене и разабирамо њихов карактер, како главне особине сваке од њих не би биле нејасне. Важност тога за нас хришћане јесте у томе што ћемо на тај начин научити шта је истински карактер позива којим смо позвани с небеса и раздобља у којем морамо живети.
До Христовог доласка у средишту Божијег управљања налазио се Израел, изабрани народ од Аврамовог рода. Раздобље у којем ми живимо, од Педесетнице до Господњег доласка, обележено је сасвим другачијим особинама. Данас се у средишту Божијих намисли не налази Израел, него Црква.
Пре него што се позабавимо важним разликама између Израела и Цркве потребно је тачно дефинисати оно о чему говоримо.
Под ИЗРАЕЛОМ не мислимо на Јевреје, народ расут по свету какав је данас,* нити какав је био у данима нашега Господа – остатак који се још увек држао свог древног главног града Јерусалима. Не мислимо на њих као на онакве какви су постојали у било којем времену, него на оно што је тај народ био према изворном Божијем плану за њега.
__________________
* Кад је писац ово писао (почетком 20. века) Израел није постојао као држава. Премда је 1948. године поново успостављена држава Израел, јасно је да се у овом одломку под ИЗРАЕЛОМ не мисли ни на такав Израел (прим. прев.).
Кад говоримо о ЦРКВИ, не мислимо на неку црквену зграду, ни на неку хришћанску скупину посебног имена (деноминацију), ни на неки одређени број оних који се сматрају хришћанима и који су повезани у систем који се у данашњој терминологији назива „Црквом“. Ми се тим изразом служимо у оном смислу који он има у Светом писму. Грчка реч која се преводи са „Црква“ једноставно значи „они који су позвани ван“. Они који су од Бога позвани ван из овог света у овом времену Христове одбачености, на тај су начин, као и услед пребивања Светог Духа у њима повезани у Божију заједницу – Цркву.
Корисно је уочити да се у Писму израз „Црква“ користи на три начина:
1. Означава укупан број хришћана у неком месту (1. Коринћанима 1,2; Колошанима 4,15)
2. Означава укупан број свих хришћана који живе на Земљи у неком временском раздобљу (1. Коринћанима 10,32; 12,28; Ефесцима 1,22). У том виду је Црква попут војничког батаљона који увек остаје исти, иако се јединице од којих је сачињен стално мењају.
3. Означава укупан број свих хришћана позваних и запечаћених Светим Духом, између Педесетнице и Господњег доласка (Ефесцима 3,21; 5,25).
У овом разматрању служићемо се тим изразом у његовом последњем значењу; кад говоримо о Цркви каква данас постоји у свету, мислимо на њу у њеном другом облику.
Али запамтимо да, као и код Израела, не говоримо о ономе шта Црква у стварности јесте или шта је она била у неком временском раздобљу, него о ономе шта она јесте према Божијем изворном плану и науму.
Након што смо дефинисали појмове, уочимо неколико важних разлика између Израела и Цркве.
1. Јован, Господњи претходник, био је последњи у дугом низу пророка из прошлог начина управљања. С њим је потпуно престао Божији говор под старим савезом. С Христом је започео нови говор. „Закон и Пророци били су до Јована. Отада се навешћује краљевство Божије“ (Лука 16,16).
Христов долазак на овај свет Захарија је описао као поход светлости са неба (Лк 1,78). Његово појављивање на Земљи најавило је свитање новог дана. То не значи да је тај дан наступио већ тада. Господ Исус је имао задатак који је морао испунити у Израелу и морао се том народу представити као њихов одавно обећани Месија. Штавише, патњама на Голготи морао је бити положен темељ благословима који су били осмишљени. Кад је све то прошло, кад је Син Божији умро и опет васкрснуо, кад је узашао на небо и послао Светог Духа на Земљу, тада је уведен начин управљања који је заиста био нов, потпуно другачији од свих који су му претходили.
2. Основна особина старог начина управљања био је Закон, а основна особина новог начина управљања је милост. Стари је био најављен давањем Закона на Синају. Бог је објавио своје захтеве према човеку. Он је требао бити прималац, а они су му морали давати оно што је Он захтевао. Чињеница да је одмах дошло до грешке и то тако велике грешке која је могла довести до потпуног слома, није ни у најмањој мери ослободила људе од нових одговорности које су сами себи натоварили. Бог је, међутим, објавио Мојсију да ће исказати милосрђе (Излазак 33,19) и, с обзиром на Христов долазак, спречити пропаст која је претила. Закон је још увек владао као „надзорник“ и то до Христовог доласка (Галатима 3,24).
У Христу је била представљена снага већа од Закона. Случај грешнице из Јована 8 предивно то приказује. Под деловањем милости, лицемери су били далеко снажније уверени у своју грешност него под Законом, а грешнику је било опроштено, што Закон никада није могао учинити. Сада Бог даје, а човек прима. Нови начин управљања обележен је милошћу која влада путем праведности, за живот вечни, по Исусу Христу нашем Господу (Римљанима 5,21).
3. Стари начин управљања био је усредсређен на Израел, нови је повезан са Црквом.
Закон није дат свима, него једном народу, Израелу. Због тога је Божија пажња била усмерена на тај народ. Њима су привилегије деце Израелове припадале као нацији, а не као појединцима. Бог је увек имао своја тајна поступања с душама појединаца, а та су поступања имала посебно велик значај у раздобљима националног отпадања од Бога. Али на почетку их је Бог узео као нацију не осврћући се на духовно стање појединаца и њихов положај пред Њим био је на националној основи.
С друге стране, код Цркве нема ничег на националној основи. Петар је објавио, а Јаков то потврдио, да се божански план за овај начин управљања састоји у томе што је Бог походио пагане „да између њих изабере народ за себе“ (Дела 15,13.14). Бог сада одабира и изводи људе из свих народа, а они које Он тако изведе чине Цркву.
Црква, дакле, није народна, нити је међународна, него је изван-национална, то јест, потпуно је изван свих националних разлика и потпуно је независна од њих. Уместо да је устројена на националној основи, у Писму је представљена као „једно стадо“ (Јован 10,16), „једно тело“ (1. Коринћанима 12,13), „духовна кућа и свето свештенство“ (1. Петрова 2,5), породица сачињена од Божије деце (1. Јованова 2,12; 3,1).
Штавише, у повезаности с Црквом Бог све започиње с појединцем. Она се састоји од оних који су лично успоставили исправан однос са Богом. Само као они којима је опроштено и као они који су примили Духа, који се настанио у њима, постали су чланови једног тела и „живо камење“ у духовној кући.
4. Уз Израел је било везано обредно клањање Богу, чија се вредност, заправо, налази у његовом симболичком значењу. Привилегије Цркве везане су уз саме вечне стварности; не уз сенке, него уз стварност. Њено клањање Богу не састоји се од жртвених приноса, симболичних обреда и сличног, него је то „клањање у духу и у истини.“
Закон је имао тек „сенку будућих добара, а не стварност“ (Јеврејима 10,1). Та добра су дошла и хришћани данас знају за њих. Христос их је утемељио (Јеврејима 9,24; 10,12), Дух их је објавио (1. Коринћанима 2,9.10), а верник их може посматрати очима вере (2. Коринћанима 4,18).
5. Благослови и привилегије за Израел били су земаљски и материјални, за Цркву су небески и духовни.
У Старом завету су дата упутства о начину на који ће деца Израелова узвратити захвалност Богу кад запоседну обећану земљу. Требали су узети првине од свих својих плодова и положити их у кошару пред Господом, Богом својим, признајући својим устима Његову доброту (Поновљени закони 26,1-11).
Да ли и хришћанин треба приступати Богу на тај начин? Напротив, кад је Павле писао Ефесцима о небеском наследству хришћана није ни споменуо ишта материјално, него је рекао: „Благословен Бог и Отац нашега Господа, Исуса Христа, који нас је на небесима благословио сваким духовним благословом у Христу“ (Ефесцима 1,3). Колике ли супротности!
6. Израел је одређен да постане канал благослова за све народе у златном добу Хиљадугодишњег краљевства. Црква је одређена за сједињење са Христом у Небу. Исаија у шездесетом поглављу описује будућност Израела. Откривење 19 и 21 у различитим сликовитим приказима нам представља будућност Цркве као „Жене Јагњетове“.
Питања
Да ли је постојало тачно одређено време кад су се завршили Божији путеви с Израелом и кад је започело раздобље Цркве?
Већ сам истакао чињеницу да је Христова смрт значила завршетак Божијих поступања са Израелом као нацијом, а да је Његово васкрсење и силазак Светог Духа на дан Педесетнице било почетак садашњег начина управљања. Упореди Дела 2,41-47 са 1. Коринћанима 12,13.
Ту, међутим, треба напоменути двоје.
Прво: иако је на крсту дошло до завршетка Божијих путева с Израелом, Он је ипак наставио додатно поступати с њима на одређени начин све до Стефанове смрти, а можда и до разорења Јерусалима. Божији потпуни наум за Цркву није у целини објављен на самом почетку садашњег раздобља. Објављиван је постепено по апостолима, нарочито по Павлу, иако је Црква као тело већ постојала, како је и речено.
Друго: Божији путеви с Израелом завршили су само привремено. Касније у будућности они ће се опет наставити и славна обећања, дата том повлашћеном народу, дословно ће се испунити. Израел је, ако се смем тако изразити, на споредном колосеку, док је Црква на главном. Кад Црква буде узета у Небо, Израел ће опет бити постављен на главни колосек Божијих поступања.
У Делима 7,38 Стефан говори о „цркви у пустињи“. Наслови многих поглавља у Старом завету односе се на Цркву. Не би ли из тога требало закључити да је Црква постојала пре него што је дошао Христос?
Израел је недвосмислено био „заједница у пустињи“. Има ли у томе ишта што би оправдало поистовећивање Израела с Црквом Новог завета? Ништа више него што би коришћење исте речи у Делима 19,41 оправдало бркање цркве у том граду с необузданом светином Артемидиних обожаватеља.
Примена старозаветних пророчанстава на Цркву у насловима поглавља (наслови нису део изворног текста) произлази из погрешних схватања добронамерних људи.
Али та погрешка је врло озбиљна, јер управо због бркања Израела и Цркве људи настоје оправдати увођење јеврејских елемената и начела у хришћанство.
Нису ли људи попут Аврама, Мојсија и Илије припадали Цркви? Није ли то омаловажавање тих уважених људи ако им се негира припадност Цркви?
Ни у ком случају! Њихов жреб је пао у прошли начин управљања. Морално гледано, ти људи важе за дивове, док су многи од нас хришћана само патуљци. Али ипак је и Јован Крститељ, од кога нико није био већи, гледајући према начинима управљања, био мањи него онај најмањи у краљевству небеском (Матеј 11,11). Он је припадао раздобљу ропства, а ми припадамо раздобљу синовства (види Галатима 4,1-7).
Након Господњих речи о Јовану у Матеју 11, следиле су Његове речи о самоме себи у Матеју 16,13-18. Он није био само пророк, попут Илије, Јеремије или Јована, него Син живог Бога, и на тој стени, каже Он, „саградићу своју цркву“. Запазите ове две речи: „саградићу“. То дело о којем је Господ говорио било је у будућности, дело у којем ти велики људи из старине нису имали никаквог удела.
Шта је био главни циљ који је Бог хтео постићи позивањем Израела у посебан положај који му је доделио?
Они су били позвани да заузму обећану земљу за Бога, што би била некаква врста залога да сва Земља припада Њему упркос чињеници да је Сатана присвојио власт над њом. Кад су улазили у земљу прешли су Јордан као народ „Господара целе земље“ (Исус Навин 3,11.13).
Надаље, требали су у свету сачувати род „од којег ће доћи Христос по телу“ (Римљанима 9,5).
Узгред речено, на том народу, као узорку одвојеном од изопачености околних народа, Бог је извршио последњу проверу људског рода. Оно што је записано у њиховом властитом Закону, како је наведено у Римљанима 3,9-18, сведочи о њиховој непоправљивој грешци, те на тај начин потврђује безнадежно стање читавог човечанства. Ако, како је речено у Римљанима 3,19, Закон потпуно осуђује јеврејски народ као узорак који је био под Законом, тада морају умукнути свака уста и сав свет бити „крив пред Богом“.
Шта је Божији циљ и намера у погледу Цркве?
Црква је Христово тело (Ефесцима 1,23). Због тога Он мора доћи до изражаја у њој, као што је и ваше тело оно у чему ви живите и изражавате себе.
Она га представља овде за време Његове одбачености и личне одсутности, док се Он налази на Небу. Сатана се решио лично Христа у овом свету, али Он је ипак овде присутан у свом народу као свом представнику. Дирнути цркву или било кога ко јој припада, значи дирнути Њега. Не изражавају ли Његове властите речи Савлу: „Савле, Савле, зашто ме прогониш?“ (Дела 9,4) управо ту чињеницу?
То је Божија кућа, једина кућа коју Он у садашњости има на Земљи. Бог неће бити избачен из свог властитог света! Због тога Он данас пребива у кући коју не може срушити никакав Навуходоносор, коју не може спалити до темеља никакав Тит, коју не може разорити никакав Нерон.
Божија коначна намера је да има невесту за Христа (Ефесцима 5,25-27), људе који сада као небески туђинци имају удела у Његовој одбачености, а вечно ће имати удела у Његовој небеској слави.
Да ли можете навести неке благослове које имамо ми хришћани, које чак ни они најбољи у Израелу нису имали пре Христовог доласка?
Један од највећих таквих благослова је познавање Бога као Оца. „Бога нико никада није видео. Јединорођени Син, који је у Очевом крилу – он га је објавио“ (Јован 1,18).
Други благослов је то што уместо обећања имамо чињеницу довршеног откупљења. Меница обећања замењена је чистим златом Христовог довршеног дела.
Надаље, Свети Дух сада пребива у верницима (види: Јован 14,16; Дела 2,1-4). Премда је Он увек вршио утицај овде на Земљи, његова стална присутност на Земљи је нешто сасвим ново.
На крају, наш однос са Богом почива на сасвим новом темељу у Христу. Нисмо више слуге, него смо синови (Галатима 4,4-6).
Могло би се додати још много тога, али ове четири чињенице довољно показују богатство благослова који припадају хришћанину.
Зар нећемо захвалити Богу што живимо с ове стране Христовог крста?
Клањање и служење
Хришћанство је у својим практичним изражајима добро уравнотежена комбинација не-делатне и делатне стране божанског живота у души. Сваки је хришћанин пре свега прималац и то не само код обраћења, него током читавог свог живота. Он мора свакодневно седети крај Исусових ногу и слушати Његову реч (Лука 10,39), одржавајући ту мирну не-делатност душе, која му омогућава примање. У супротном, неће имати шта дати другима.
С друге стране, кад нешто прими осећаће се потакнут да то преда другима. Радује ли се спознаји да су му опроштени греси? Његова радост неће бити потпуна све док ту новост не каже неком другом. Да ли је спознао неку нову истину Писма? Неће је у потпуности поседовати све док не поступи по њој. Стварно поседовати неку истину значи спроводити ту истину у дело.
Тако то двоје иде руку под руку. Хришћанин је налик резервоару са доводом и одводом. Ако постане тако заљубљен у хришћанске делатности да непрестано покушава давати не застајући да прими, резултат ће бити духовна празнина и духовни слом. Ако се пак изопачи у мистичног сањара, презирући све облике хришћанског деловања под изговором ревности за већом спознајом божанске истине, изненада ће доћи до духовне презасићености и његов коначни губитак биће велик.
„Оном ко нема, одузеће се и оно што има“ (Матеј 25,29). То је било речено за слугу који је примио талант, али га није дао на коришћење.
„Желимо ли оно добро одозго сачувати,
Морамо га с другима делити;
Престанемо ли давати, престајемо имати,
Такав је закон љубави.“
Све делатности које имају хришћанско обележје извиру из једног извора: ЉУБАВИ, Божије љубави коју је душа упознала и која у њој делује. Оне иду у два смера. Прве су делатности које су усмерене једино према Богу као коначном циљу. Друге делатности, премда им је коначни циљ Божија слава, на неки начин су усмерене првенствено према човеку.
Погледајмо ближе то двоје.
КЛАЊАЊЕ мора бити на првоме месту. То је духовна делатност која, будући да је усмерена једино према Богу, никоме на свету не даје никакав очевидан благослов. Због тога је у ово утилитаристичко* доба оно увелико занемарено и слабо је схваћено његово право обележје. Окупе ли се хришћани, било њих мало или много, ступајући свесно у Божију присутност и изливајући своја срца у захваљивању и клањању, појавиће се немали број оних који ће бити спремни укорити их и рећи: „Чему то расипање помасти?“ (Марко 14,4). Казаће им нека изађу напоље и нека чине нешто што ће некоме донети практичну корист и нека се оставе онога што не доноси никакво добро никоме.
____________________________
* Утилитаристички: који мисли или смера на корисност као главно начело (прим. прев.)
Међутим, све је отишло чак и даље од овога. Постоје многи који се сматрају Христовим слугама, а у потпуности „мисле само на земаљско“ (Филипљанима 3,19), тако да у њиховим мислима нема места за „оно што је горе“ (Колошанима 3,1), оно што је верник позван тражити. Њихов циљ је ограничен на човекову корист и то на чисти материјализам. Уочите бедну духовну изопаченост на коју су спали, о чему сведоче њихове властите делатности. Ево једног јасног примера:
„Организовањем курсева из музике и говорништва, одржавањем спортских активности и библијских проучавања повезаних с много забаве и преображењем цркве у друштвено средиште, створио се нови дух заједништва, а као резултат тога на виши ниво су подигнуте опште друштвене вредности.“
Тако један чланак у америчким новинама описује како црква може „деловати“ да би била корисна за читаву друштвену заједницу.
Такве делатности нису ни клањање ни служење. У њима нема ничега што је за Бога нити за човекову духовну добробит. Такве „слуге“ и такве „цркве“ требале су одавно практично избацити реч клањање из свог речника. Вероватно никада нису ни чули за исправно значење те речи.
Шта је, дакле, клањање? Тај израз се често појављује у Старом завету и често се употребљава у чисто обредном смислу. Најчешће коришћена јеврејска реч дословно значи „поклонити се“. У Новом завету та реч поприма унутрашње и духовно значење, што нас заправо и занима, и описује узвраћање верникове љубави Богу, којега сада познаје као Оца, у Богопоклоњењу.
У Јовану 4 Господ Исус, у разговору са женом из Самарије, јасно разликује „истинске клањаоце“ и клањаоце према древним обредима, било у Јерусалиму или у Самарији, и указује нам на суштину истинског клањања. Након што је о Оцу говорио као о ономе коме се треба клањати, додао је: „Бог је Дух, и они који му се клањају, у духу и истини треба да му се клањају.“
Не показују ли те речи јасно да је Бог као Отац тај коме се требамо клањати? И надаље, да му се треба клањати само у складу са објавом коју нам је Он дао о себи?
„У духу“, јер је сам Бог „Дух“. Истинско клањање, дакле, није ствар религиозних осећања који се побуђују привлачним обредима или осећајном музиком. „Дух“ је најузвишенији део човека, и ако се не клањамо у духу, тада се уопште не клањамо.
„У истини.“ Шта је истина? На познато Пилатово питање могли бисмо одговорити овако: „Стварност самог Бога, оно што је Бог објавио о себи: то је истина. Онај који је тог дана стајао у судници овенчан трњем био је сама истина, иако Пилат то није знао, нити му је било стало да то зна. Он, и само Он је могао рећи: „Ја сам … истина“ (Јован 14,6); јер је Он једини савршена објава Бога и Он га је објавио као Оца. Због тога је рекао: „Ко је видео мене, видео је Оца“ (Јован 14,9).
Оцу се, дакле, треба клањати „у истини“, то јест, у светлу те објаве која је дошла к нама у Христу. Оно што Христу не даје његово право место није истинско клањање. Клањање Богу и радовање у Христу Исусу иду руку под руку (Филипљанима 3,3).
Све је то веома важно. Кад душа постане чврсто утемељена у разумевању чињенице да је истинско клањање оно „у духу“, биће ослобођена од замисли о обредима, која претпоставља да се Бога може послуживати људским рукама и да ће „клањање“ бити прихваћеније уколико је обред свечанији и уколико је блиставије окружење.
С друге стране, спознаја да је Богу прихватљиво само клањање „у истини“, распршиће идеју о рационализму. Ни научна открића, ни проучавање дела Божијих руку у природи не дају мотив за клањање. Неопходно је познавање самога Бога објављеног у Христу.
Након клањања на реду је СЛУЖЕЊЕ, резултат милостивог деловања божанске љубави у срцима верника, која их води у разноврсне службе, на славу Богу и ради добробити душа.
Немојмо то погрешно схватити. Суштина истинског служења, премда се оно врши ради добробити других, је у томе да се оно врши ради угађања Господу Исусу Христу и под његовим водством.
Наш једини мотив у служењу треба бити да угодимо Господу, који је у томе и сам постао наш велики Узор. Говорећи о Оцу рекао је: „Ја увек чиним оно што је њему мило“ (Јован 8,29). Није довољно чинити оно што је исправно. Оно што је исправно, а учињено је с погрешним мотивом, с небеског гледишта је погрешно.
Такође није довољно поступати са исправним мотивом, ако поступамо само по властитом нахођењу и чинимо оно што изгледа исправно у нашим властитим очима. Човек запослен у некој радионици може бити добар радник, али и лош слуга. Ако је оштроуман и предузетан непрестано ће се мимоилазити са жељама свог руководиоца, што ће стално стварати тешкоће. Господа Исуса поново видимо као свој Узор кад каже: „Моје јело је да извршавам вољу Онога који ме је послао и да довршим његово дело“ (Јован 4,34). Служење, дакле, није само рад, чак ни добар рад, ни нека библијски утемељена хришћанска делатности, него делатност под Господњим водством.
Ако је нашу тему потребно појаснити неким приказом, Јован 12,1-9 нам пружа одличну слику. „Марта је служила.“ Припремање те вечере био је тежак посао и многи су имали користи од тога, али она је то чинила за Њега. „Онде му спремише вечеру.“ То је било истинско служење, учињено из срца пуног захвалности према Ономе који је њеног брата извео из гроба.
„Лазар је био један међу онима који су с њим лежали за трпезом“, што је леп сликовити приказ заједништва с Господаром, које је неопходно и за служење и за клањање.
Марија је узела драгоцену помаст и помазала Исусу ноге. Све је излила на Њега. Био је то излив срца усредсређеног на Христа, иако се читава кућа испунила мирисом помасти. Клањање које произлази из срца свуда шири угодан мирис.
Отац тражи клањаоце (Јован 4,23). Господ треба слуге (2. Тимотеју 2,1-7). Будимо они који ће одговорити на обе ове жеље!
Питања
Кад говорите о клањању, мислите ли притом на ваш облик богопоклоњења у поређењу са облицима богопоклоњења других људи?
Не, уопште не мислим на то. Ја немам никакав облик богопоклоњења, без обзира шта други људи имали. Јеврејима је Бог некада дао оно што би се могло назвати „обликом богопоклоњења“. Међутим, то је било национално, спољашње, обредно богопоклоњење, мада прихватљиво Богу ако се спроводило свим срцем. Али нажалост, није било тако и Јахве је убрзо морао рећи: „Узалуд ме поштују.“ Ипак, време сенки је готово и наступила је стварност. Хришћанско клањање није национално, не врши се само уснама, не састоји се од одређених церемонија и обреда. Клањање не можете више ограничити на неки облик богопоклоњења, баш као што не можете ни ново вино сачувати у старим меховима. Па ипак се то већ безброј пута покушало учинити, јер су се чак и истински верници у више наврата у уму и разумевању враћали на предхришћанско раздобље. Резултат, међутим, мора бити такав да ће се, ако се одржи истинско клањање, разни облици богопоклоњења распрснути и бити одбачени; или ће се, ако се круто држе неки облици богопоклоњења, ново вино истинског клањања пролити и брзо ће га нестати.
Говорите о клањању и о служењу. Постоји ли између та два тако велика разлика? Зар се не бисмо требали клањати Богу кад год имамо богослужење?
Постоји врло одређена разлика. Али као што говоримо о клањању, а не о „облику богопоклоњења“, тако говоримо и о служењу, а не о „богослужењу“ као обреду. Чињеница је да је у умовима многих људи тај појам нејасан и замршен у толикој мери да по том питању више немају ни трунку јасне представе из Писма.
Чуо сам за неког проповедника који је једне недеље ујутру устао и рекао: „Започнимо слављење Свемогућег Бога са песмом:
„О дођите грешници, јадни и уморни,
Ослабљени и рањени, болесни и измучени.“
Њему је „слављење“, очигледно, била свака врста религиозног окупљања. Али свако такво окупљање није ни слављење Бога, ни клањање Богу. За проповедника који води састанак за изградњу верника или за обраћење грешника то може бити истинско служење Господу. Али то није служење (у правом смислу речи) за слушаоце. Али ни за проповедника ни за слушаоце то није клањање. Проповедање и слушање проповеди није клањање. Молитве и певање евангелизационих песама, такође, нису клањање. Клањање је излив обожавања који се подиже Богу из спасене душе.
Да ли су клањање и служење поверени неким посебним верницима или у њима могу суделовати сви хришћани?
Сви хришћани су и свештеници и слуге. Читамо, на пример:
„Па се … уграђујте у духовну кућу да будете свето свештенство, да приносите духовне жртве које су Богу угодне кроз Исуса Христа“ (1. Петрова 2,5).
И поновно:
„Ви сте … царско свештенство … да објављујете врлине Онога који вас је из таме позвао у своју чудесну светлост“ (1. Петрова 2,9).
Те речи нису написане свештенству (верским службеницима), него хришћанима. Сви су они свето и царско свештенство. Уочите њихове делатности! С једне стране они ПРИНОСЕ духовне жртве Богу, а то је клањање. С друге стране, они РАЗГЛАШУЈУ врлине Божије, а то је служење.
У погледу служења јасно је да сваки хришћанин нема дар према 1. Коринћанима 12, нити је сваки хришћанин еванђелиста, пастир или учитељ према Ефесцима 4. Па ипак, сваки хришћанин може служити према Римљанима 12. Ако не може пророковати или поучавати, може бити гостољубив или исказивати милосрђе; може благосиљати своје прогонитеље, или плакати са светима који су уплакани, и тако „служити Господу“.
Да ли нам је потребна нека посебна оспособљеност да бисмо се могли исправно клањати Богу или му служити?
У погледу клањања, Јеврејима 10,19-22 говори о „поуздању за улазак у Светињу крвљу Исуса Христа“, као и да смо позвани приступати „искреног срца у пуној вери.“ То су две важне способности. Вера мора бити делотворна, тако да постоји потпуна сигурност која се темељи на Христовом делу и нема никаквих сумњи или страха. Тада ће исправно срце показати искреност и провидност душе која је резултат осетљиве савести и осуђивања самога себе.
У погледу служења прочитајте Дела 20,17-35. Ту се један од најзначајнијих Христових слугу осврће уназад на своју службу. Наша служба може бити нешто што је наизглед од малог значаја, па ипак његова обележја морају бити и наша. Ево неких од њих: „свом понизношћу“; „многим сузама“ – израз многих невоља; „није ми ни мало стало до живота“ – постојаност душе; „нисам жудео ни за чијим сребром, златом или одећом“ – највећа могућа праведност пред светом; „свиме што сам чинио показао сам вам“ – спровођење у дело онога што се проповеда. То су заиста важне способности.
Ако неко, ко се тек обратио жели служити Господу, како бисте му препоручили да почне?
Охрабрио бих сваког младог верника нека служи Господу једноставно чинећи оно што му је по Божијем одређењу тренутно надохват руке. „Чини оно што ти је надохват руке“ врло је здрав мото, премда је, по правилу, управо то оно што не желимо да чинимо.
Пре много година је у планинском пределу Вирџиније живела скромна девојка која у животу није имала више од три месеца школе. Радила је као слушкиња и зарађивала четири долара месечно. Од тога је један долар давала својој цркви, а један долар иностраним мисијама. У оба та случаја била је највећи месни давалац. Преостала два долара давала је своме оцу који је био врло сиромашан и имао је велику породицу. Облачила се у одећу коју је сама шила до касних сати.
Неки озбиљни Божији слуга посетио је то место. Како није било боље могућности за смештај дали су му њену собу. На столу је стајало њено Свето писмо. Прелистао га је и на готово свакој страници видео белешке. Али посебно га је дирнула њена белешка уз речи „идите по целом свету“ (Марко 16,15). Једноставним, али читким словима било је написано: „О, кад бих бар могла!“
Следећег дана хтео је разговарати с њом о томе, на шта је она бризнула у плач и тренутно није могао ништа извући из ње. Касније је чуо ову причу.
Обратила се кад јој је било четрнаест година. Дошавши кући нашла је лист „Вапај Кине за Јеванђељем“. Нико није знао одакле је тај лист дошао. То је потпуно обузело њене мисли. Десет година молила је Господа да је пошаље у Кину.
Међутим, недавно је код ње дошло до промене. Пре само две недеље схватила је да је погрешила и да је Господњи план за њу био да буде мисионарка у кухињи. Одједном се почела молити: „Учини ме вољном да будем мисионарка за Тебе у кухињи“, и Господ је услишио ту молитву.
Десет година је чезнула за нечим великим, али не занемарујући оно што је мало, што доказују њени прилози. На крају је постала вољна прихватити то што је мало, то јест да као слушкиња сија за Господа у уском подручју кухиње – и Господ ју је послао у врло благословљену службу у Кину! Тај Божији слуга био је уверен да га је Бог послао тамо управо због тога да јој помогне, као и да помогне Кини, у коју је она после отишла.
Нека би се свугде умножила оваква врста служења!
„Ко је поуздан у најмањем, поуздан је и у великом“ (Лука 16,10).
Узеће и појављивање
Поновни долазак Господа Исуса Христа је стварна чињеница! Па ипак је многим људима, чак и истинским верницима, изгледа, тешко веровати у њу. То им изгледа попут сањарења, занесењаштва или мистичне замисли, и не могу се отети мислима да су занесењаци који то најављују сигурно побркали сликовити говор с голим чињеницама.
Али зашто бисте се, заправо, томе требали чудити? Верујете да је Он био овде једном. Зашто онда не би дошао и други пут?
Погледајмо на тренутак шта се догодило кад је дошао први пут. Био је одбачен и Његов живот је насилно прекинут. Његова јавна служба, која је трајала три и по године, завршила се изненадном смрћу. Али зато што је Он био Бог показан у телу, својом смрћу остварио је откуп за свој народ. Затим је васкрснуо. Да ли је могуће да се, у погледу Земље, ту завршава прича о Њему? Хоће ли избацивање Створитеља из света од стране Његовог створења бити последња реч? Нипошто! Човек га је одбацио у Његовом понижењу, али Он ће се засигурно вратити у својој слави.
Ми пак нисмо препуштени само властитим размишљањима о томе шта би могло бити прихватљиво и разумно. Наука о другом доласку једна је од најпознатијих тема Писма. Стари завет често говори о њему. У Новом завету је јасно објављена потпуна истина о њему. Од мноштва текстова које бисмо могли навести, одаберимо онај који је најјаснији:
„Галилејци, зашто стојите и гледате ка небу? Овај Исус, који је од вас вазнет на небо, вратиће се исто овако како сте га видели да одлази на небо“ (Дела 1,11).
Та порука звучи попут законитог документа. Адвокати радије опширније пишу о нечему што би иначе могли рећи врло једноставном изјавом, јер сматрају потребним заштитити своје речи од могућих погрешних тумачења. Тако и овде постоји пунина и изобиље изражаја, с посебном намером да се осујети сваки покушај избегавања или мистификовања те велике чињенице.
Из овог стиха је очигледно да ће Господ Исус доћи лично, и то на исти начин као што је отишао. Како је отишао? Лично; тада ће, дакле, и доћи лично. Он је, заправо, отишао као живи Човек – то није било у духовном смислу. Стога ће, дакле, и доћи као живи Човек. Он је отишао са Земље. Стога ће се, дакле, и вратити на Земљу.
Међутим, пажљиви читалац хришћанин је, проучавајући ту велику истину, често збуњен привидним противречностима између различитих одломака и потребан му је кључ који ће откључати врата за излаз из потешкоћа.
Тај кључ је схватање разлике између два степена Другог доласка, које ћемо, због лакшег баратања појмовима, назвати „Узеће“ (или „Вазнесење“) и „Појављивање“.
Прочитајте с пажљивим размишљањем 1. Солуњанима 4. поглавље од 13. до 3. стиха 5. поглавља. Уочите да су верници у Солуну били забринути зато што су неки међу њима умрли, па су мислили да ће они због тога изгубити удео у слави Христовог појављивања и Његове владавине. Павле им каже нека не тугују, јер као што је Исус умро и васкрснуо, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу повести заједно с Исусом, кад Он дође (14. стих). Затим апостол објашњава како ће се то догодити, то јест на који ће се начин они који су умрли у Христу сусрести с Њим у прослављеним телима, како би могли суделовати у Његовом славном појављивању.
Објашњењу претходи уводна реченица „Ово вам говоримо на основу Господње речи“, што указује на то да оно што следи није било познато до тада, него је било потпуно нова објава. Ауторитет на који се притом позива није неки спис Старог завета, нити било каква дотадашња објава, него директна објава од Господа.
Објашњење је следеће: „Јер сам Господ ће, са заповешћу … сићи с неба, и прво ће устати мртви у Христу. Потом ћемо ми, живи, преостали, заједно с њима бити понети на облацима да се сретнемо с Господом у ваздуху. И тако ћемо увек бити с Господом.“
Упоредимо ли те речи с оним што је записано у 1. Коринћанима 15,51-54, наћи ћемо још једну, додатну чињеницу: „Мртви ће васкрснути нераспадљиви, а ми ћемо се изменити.“
У светлу та два одломка закључујемо следеће:
1. Сам Господ ће сићи у ваздух са заповедничким зовом.
2. Његов зов пробудиће уснуле свете и васкрснуће их у прослављеним телима.
3. Ми, живи, бићемо подвргнути истој промени у прослављено стање.
4. Сви верници, и они претходно умрли и они живи, биће заједно вазнесени да буду заувек с Господом.
О, благословљеног ли тренутка! Биће то остварење наше дуго очекиване наде.
Све то, међутим, неће оставити никакав утисак на овај свет, осим што ће га, можда, узнемирити изненадни нестанак великог броја светих. Али након тога ће уследити казна. Стога 1. Солуњанима 5 започиње истицањем разлике између Господњег доласка за Његове свете, о чему је реч у 4. поглављу, и „Дана Господњег“. Он неће доћи као вереник својој вереници, него „као лопов у ноћи“.
Кад је Господ Исус у својој понижености био вођен као јагње које се води на клање, рекао је својим непријатељима: „Ово је ваше време – кад влада тама“ (Лука 22,53). Али ситуација ће се потпуно окренути. Он неће доћи у понижености, него у слави; не као јагње које се води на клање, него као Лав из племена Јудина; не сам, него „с десетинама хиљада својих светаца“; не покоравајући се вољи својих непријатеља, него да Његови непријатељи буду бачени у подножје Његовим ногама. То неће бити човеков кратак тренутак, ни краткотрајна победа зла; то ће бити велики и страшни Дан Господњи.
„Дан Господњи“ није дан од двадесет и четири сата, него временско раздобље, попут „дана спасења“. То је раздобље у склопу „времена и часа“, обележено Господњом апсолутном надмоћи и ауторитетом. Оно започиње Његовим јавним показивањем у небеским облацима – Његовим појављивањем са својим светима.
Старозаветни пророци често говоре управо о том јавном појављивању као довршењу Божијих путева са Израелом и са Земљом. Оно ће увести брзе и оштре осуде којима ће Земља бити очишћена од своје нечистоте, пре него што буде обасјана славом Христове хиљадугодишње владавине.
Пре тог јавног појављивања мора се десити све оно што је пророковано у Писму. Сам Господ Исус јасно је прорекао нека збивања (Матеј 24; Марко 13; Лука 21). Затим, 2. Солуњанима 2 показује нам да пре него дође Дан Христов, прво мора доћи „отпад“ и, у вези с њим, откривање човека греха, који се назива и „антихрист“. У њему ће грех доћи до свог врхунског изражаја. Он ће бити његово утеловљење.
Тада, кад човекова опакост досегне свој врхунац, Бог ће интервенисати својом осудом. Тада ће Господ Исус, који је једном поднео осуду због нас, бити извршилац осуде; и тада ће се испунити најстарије пророчанство изречено човековим устима: „Ево, долази Господ са хиљадама својих светаца да суди свима“ (Јуда 14.15). Свети ће претходно бити „промењени“, према 1. Коринћанима 15, и „вазнесени“, према 1. Солуњанима 4. Стога ће они бити с Њим у прослављеном стању, а кад се небеса отворе и објаве га у „успламтелом огњу“, они ће бити с Њим, и „онога дана“ Он ће бити „прослављен у својим светима“ и „дивиће му се сви који верују“ (2. Солуњанима 1,7-10).
До тада је наш задатак „служити Богу живом и истинитом, и са неба ишчекивати његовог Сина“ (1. Солуњанима 1,9.10).
Питања
Није ли то што ви називате Узећем само леп поетски израз за смрт светих, а то што називате Појављивањем оно што се обично назива „крај света“?
Смрт светих у Писму је описана овако: „Отићи и бити с Христом“ (Филипљанима 1,23). Зар нема разлике између нашег одласка да будемо с Христом и Његовог доласка за нас? Надаље, кад верник умре и оде да буде с Христом, његово се тело полаже у гроб. Кад Христос дође за своје свете, према 1. Солуњанима 4 Он ће сва њихова тела извести из гроба. Да ли је то једно те исто?
Не, Господњи долазак за његове свете није смрт, него ослобођење Његовог народа од последњег трага смрти. Христово појављивање с Његовим светима није „крај света“, под чиме људи уопште подразумевају распадање облика небеса и Земље у каквом сада постоје. Откривење 19 говори о Господњем појављивању у слави. Двадесето поглавље показује резултат: Сатана је свезан и стара, измучена Земља уживаће хиљадугодишњи благослов. Након тога следи крај.
Неће ли у том случају постојати два поновна доласка, то јест трећи Адвент након другог?
Не. У Писму се о Господњем доласку најчешће говори уопштено, без тачног одређивања иједног од његова два степена. Узеће и Појављивање су само два дела, или два степена једног доласка. Кад је британска краљица долазила у службену посету Лондону, градоначелник и шерифи сусрели би се с њом у палати правде. По завршетку одређене церемоније заузели би место у поворци иза ње и поново ушли у град, пратећи је до градске куће или куда би год ишла.
Тако ће бити и код Христовог доласка. Најпре ћемо бити вазнесени у ваздух, Њему у сусрет, а кратко потом ћемо се вратити с Њим да бисмо суделовали у Његовом славном краљевству.
Који нам знаци указују да је Господњи долазак близу?
Ако је у питању Појављивање, онда одговор налазимо у одломцима попут 2. Солуњанима 2, 2. Тимотеју 3 и Матеја 24. Све већа плима отпадништва у хришћанству; велики број лажних пророка који заводе мноштво; чудесно буђење јеврејског народа, то јест почетак листања смокве, према Матеју 24,32; све већа безбрижност света, заведеног лажном сигурношћу због својих властитих достигнућа и речима „Мир и сигурност“; све то, као и штошта друго чему смо сведоци, указује на то да се приближавамо крају овог раздобља.
Али то су све знаци Појављивања. У погледу Узећа, које ће претходити томе, не треба тражити никакве знакове. То је догађај који се налази изван онога што спада у времена и часе. Времена и часи се односе на Земљу, као што показује први стих 1. Солуњанима 5, и апостол није имао потребе да пише Солуњанима о томе. Али постојала је велика потреба писати им о Узећу, које није повезано с временима и часима.
Ништа се не мора испунити да би Христос дошао за своје свете. Он може доћи сваког тренутка.
Зар не би најпре свет требао да се обрати?
То питање не би било постављено да не постоји небиблијска замисао о томе. Нигде се у Светом писму не тврди нити се даје наслутити обраћење читавог света због проповедања Јеванђеља. Јеванђеље се проповеда Божијом заповешћу, како би се из свих народа сакупио народ за Његово име (Дела 15,14). Свет се неће обратити, него ће бити очишћен судовима који ће одстранити оне који чине зло и покорити Земљу Богу. „Јер када се твоји судови (не твоје Јеванђеље) на земљи извршују науче се правди становници света“ (Исаија 26,9).
Да ли ће сви хришћани бити вазнесени у време Узећа?
Ту нема сумње. Као приказ Узећа често се користи јаки магнет који се постави изнад челичних плочица разбацаних у песку. То је добар приказ, али треба упамтити следеће: Хришћани нису само попут бројних појединачних челичних плочица, него су по Светом Духу заједно повезани живом везом у једну целину. Они су „једно стадо“, једна породица, „једно тело“. Кад Господ Исус дође, узеће своју Цркву као живу целину, као своје тело, своју вереницу. Никакви унакажени остаци неће бити остављени.
Чини се да је замисао да ће неки хришћани бити остављени искрснула из два смера.
Прво: постоје пророци који проричу разна отпадништва од истине у последњим данима. Неки од њих научавају да ће само „живи“, „верни“, „будни“ хришћани бити узети. Они би своју „верност“ требали доказати прихватањем научавања тих лажних пророка. Коментар на то је сувишан.
Друго: неки истински хришћани занели су се мишљу да ће бити вазнесени само они верници који „бдију“ и то на темељу одломка Писма као што је следећи: „А појавиће се и други пут, али не због греха, него да донесе спасење онима који га ишчекују“ (Јеврејима 9,28).
Али где ћете наћи истинског хришћанина који га не ишчекује? Наћи ћете многе који нису јако паметни, који не разумеју истину о Његовом доласку, који никада нису ни чули за „Узеће“. Па ипак, они ишчекују Христа. Он је нада њихових срца, иако не знају како ће се та нада остварити.
Израз „онима који га ишчекују“, као и „онима који љубе Бога“ (Римљанима 8,28) само је начин на који Свето писмо описује вернике. Ако неко не љуби Бога или не ишчекује Христа, не може се ни називати хришћанином.
Није ли, заправо, то научавање о другом доласку спекулативно? Има ли од тога икакве стварне користи?
То није нимало спекулативније од божанске поуке дане Ноју у погледу скорог потопа, или од пророчанстава која су током више векова била дана Израелу у погледу првог доласка Спаситеља. Могу се појавити потешкоће у погледу неких појединости о којима Писмо ћути и људи могу збуњивати друге у погледу другог доласка баш као што су учитељи Закона успешно збуњивали своју генерацију у погледу првог доласка. Али пространи обриси истине у погледу тога у Писму су јасни и догађај је сигуран.
У погледу корисности те истине, у пракси се може установити да ни једна чињеница нема тако озбиљно дејство на савест грешника као та. Ни једна истина није делотворнија за одвајање верника као та. Хоћемо ли ићи руку под руку са светом који ће ускоро бити суђен? Не. „И ко год полаже ову наду у Њега (Христа), чисти се као што је и Он чист“(1. Јованова 3,3). Онај, чија је нада у Христу и Његовом скором повратку, уклониће далеко од себе све што онечишћује.
Верујете ли да је „Узеће светих“ сада врло близу?
Да. Било је сулудих покушаја утврђивања датума Господњег повратка, што је у супротности с Његовим властитим речима. Чак су и озбиљни верници допустили себи да говоре о томе неодмереним речима, одајући утисак како су сигурни да до тога неће проћи више од једне или две године. Али прошло је много година и они, који су такве изјаве узимали озбиљно, постали су сумњичави у погледу свега тога.
Истина, међутим, остаје: Он долази, и то ускоро. Све, и у цркви и у свету, указује на завршетак садашњег раздобља. Зато подигнимо главе и ишчекујмо Њега!
Кад сам једном ушао у један хришћански дом уочио сам урамљене речи на зиду:
„МОЖДА ДАНАС.“
Знао сам шта то значи. То је исправан став. Устанимо сваког јутра с том мишљу: можда ће Он доћи данас; и очистимо се у светости пред Њим, како би наш спонтани и радостан одговор гласио: „Да, дођи, Господе Исусе!“
Нада и живот 