Нови почетак с Христом

Пишеш да у личним разговорима као и на скуповима, често се говори о потреби обраћења; али ти сам не осећаш ту потребу. Потпуно си заузет учењем и послом. Имаш миран дом и најбоље пријатеље. Надаш се да ћеш ускоро добити добар положај и затим видети нешто од света. Задовољан си, дакле, својим околностима и, говорећи отворено, ова непрестана понављања о обраћењу чине ти се сасвим досадна – сит си свега.

Могу то сасвим добро разумети. Има људи који се стално баве другима, дају добре савете или ти говоре како то што радиш није добро. То огорчује оне који слушају изнова и изнова, посебно ако мислиш да они можда и имају право. И мораш бити сигуран, то је јако важно: да ли су они у праву или не? Требаш ли да се обратиш, или то није тако нужно? Кад би се радило о нечем неважном могли бисмо то да заобиђемо, чак и ако би се касније показало да ниси у праву. Знао би боље други пут. Али обраћење се бави питањем где ћеш провести вечност. То је толико важно да је потребно бити на чисто у вези тога.

Да ли си икада озбиљно размишљао шта је вечност? Слажем се потпуно да је никада нећемо стварно схватити док не дођемо тамо. Вредно је ипак још једном о томе размислити како би барем добили неки увид у вечност.

Једном сам читао стару причу о врло мудром младићу. Цар те земље хтео је да га искуша и поставио му је питање: „Колико траје вечност?“ Младић је одговорио: „О царе, у једној далекој земљи постоји врло висока планина од месинга, којој је врх изнад облака. Сваке стоте године долази мала птица и оштри свој кљун о ту планину. Кад се планина истрошила толико, да се више не може видети, прошла је једна секунда вечности“.

Овај одговор даје идеју о бескрајности вечности, зар не? То међутим, није сасвим тачно, јер у вечности нема секунди. Тамо је хиљада година као један дан, и један дан као хиљада година (2. Петрова 3,8). Вечност нема краја и нема подвојених делова којима би је могли измерити. Ова прича даје нам увид у однос између трајања нашег земаљског живота и вечности која долази. Шта је дакле десет, педесет, осамдесет, или чак сто година у поређењу са вечношћу? Није ли тада најважније знати како и где ћемо провести вечност?

Сећам се још једне старе приче. Знаш сигурно како је у средњем веку већина владара имала дворске луде. То су били, у главном, деформисани људи који су носили смешну одећу, а требали су својим шалама и будаластим опажањима да развеселе своје господаре. Били су то кловнови оног времена.

Једном је принц дао својој дворској луди капу (шиљату са звончићима) и скиптар, као знак његовог достојанства. Начинио је, међутим, уговор ако луда сретне неког смешнијег од њега самог, мора тој особи дати капу и скиптар.

Не дуго затим, принц се озбиљно разболео. Дворска луда га је посетила и питала да ли ће ускоро оздравити. Принц је одговорио како су му лекари рекли да не треба очекивати побољшање, него да ће ускоро умрети.

„Добро онда“, рекла је дворска луда, „сигурно сте се брижљиво припремили за то велико путовање и побринули се за ваш дочек тамо и видели шта је све потребно за дочек тамо.“

„Не“, одговорио је принц: „То и јесте трагедија. Не знам како ћу бити примљен тамо.“

„Зар нисте знали да ћете поћи једног дана на то путовање?“

„Знао сам то добро, али се нисам бавио тиме. Требало је радити многе друге ствари.“

„Али“, наставила је дворска луда, „кад сте ишли на путовања, послали сте унапред гласника који се требао побринути да буде тамо нешто за јело и пиће. Ако сте путовали на неколико недеља или месеци, све је било унапред давно припремљено. Многе слуге су ишле претходно да би све било у реду за ваш долазак. За ово велико путовање на место где ћете остати заувек, зар нисте учинили баш никакву припрему? Ево, узмите вашу лудачку капу и скиптар назад – јер ја никад не бих био толико луд!“

Да ли је дворска луда имала право? Ишао си у школу више од десет година, и сада радиш цео дан, а увече још учиш, како би ускоро добио добар положај. Тако ћеш да се мучиш сигурно двадесет година, да би следећих четрдесет година зарађивао и затим, ако је могуће, живео десет и, ако буде здравља, двадесет година од своје пензије или уштеђевине. И ако будеш сасвим стар, и следећих двадесет. Шта мислиш о родитељима који не шаљу своју децу у школу, нити да изуче било какав занат, јер кажу: „Нека се само играју. Деца и тако не мисле на будућност. Када буду зрели мораће да се брину за своје потребе, тада ће се некако снаћи и сами.“

Ако се дакле трудиш и жртвујеш најбоље године да би имао од чега да живиш педесет или шездесет година, није ли тада неоправдано што занемарујеш вечност и не бавиш се питањем: „Где ћу провести вечност?.“ Осим тога ниси чак ни сигуран да ли ћеш добити добар положај. Штавише, ко зна да ли ћеш се разболети или умрети пре него што доспеш до тога. Али ти дефинитивно знаш да вечност чека на тебе. „Људима је одређено једном да умру“ (Јеврејима 9,27). Нико, чак ни највећи безбожници или најтврђи атеисти нису одбацили овај стих из Библије. То ни они не могу да порекну. Свако би им се насмејао, јер ко се није сусрео са смртним тренуцима?

И баланс овом стиху – „И после тога суд“ – је једнако тачан.

Није ли неоправдана лудост не бавити се тако важним питањем, него само чекати оно што треба да дође? Сасвим сигурно, једном ћеш сам видети где ћеш провести вечност. Али тада више неће бити могуће ништа мењати, за целу вечност. „Где падне дрво, онде ће остати“ (Проповедник 11,3).

Вероватно ћеш сада рећи: „Да, али чему журба? Заузет сам. Зар бих требао да узмем мало слободног времена које имам и да се суочим са суморним мислима о смрти и умирању? Могу то да учиним и кад будем мало старији. Видећу и радоваћу се нешто животу, а онда ћу проводити више времена размишљајући о смрти.“

Да ли си сигуран да ћеш живети још педесет година? Или тридесет? Или десет? Или дванаест месеци? Или чак дванаест сати?

Сећам се неког трговца из Холандије који је стајао иза врата своје радње слушајући Еванђеље које је проповедано на улици. Када је проповед била завршена, ушао је у дневну собу, сео на столицу и умро.

Па, ако би требао још дуго живети, да ли ћеш тада чинити шта хоћеш, док си снажан и здрав, а остатак живота препустити Богу? Ако хоћеш да тако чиниш (уображавајући да ћеш живети довољно дуго да тако радиш), хоће ли те Бог касније примити?

Свакако, „Бог хоће да се сви људи спасу“ (1. Тимотеју 2,4). Он свим људима каже: „Помирите се с Богом“ (2. Коринћанима 5,20). Он је примио разбојника на крсту и хиљаде других који су се обратили к Њему на својој смртној постељи. Познавао сам једну жену која је имала осамдесет и пет година кад се обратила.

У књизи о Јову 33 стоји такође како Бог говори два и три пута човеку, а ако овај не мари, тада Он „запечати своју науку“.

Након што је фараон неколико пута одбијао да послуша, Бог му је отврднуо срце, тако да се потом више није могао обратити.

Након узећа Цркве, Бог ће послати „делотворну силу преваре“ свима који су чули Еванђеље, а нису му поверовали, да „сви буду осуђени који нису поверовали истини“ (2. Солуњанима 2,11-12). Бог може поступити тако и с тобом, ако устрајеш у одбијању Његовог позива да му се вратиш. „Не узимајући у обзир времена незнања, Бог сада заповеда свим људима на сваком месту да се покају, пошто је одредио дан када ће праведно судити свету преко човека кога је одредио и о коме је свима пружио доказе васкрснувши га из мртвих“ (Дела апостолска 17,30-31).

Нећеш ли дакле проучити ту ствар са више озбиљности и доћи одмах Богу, признајући своје грехе и тражећи Га да те прими?

„Ми смо, дакле, Христови изасланици – Бог вас опомиње преко нас. У Христово име вас молимо: помирите се са Богом. Њега, који није учинио грех, Бог је ради нас учинио грехом да у њему будемо праведност Божија“ (2. Коринћанима 5,20-21).

„Данас ако му глас чујете, нека вам не отврдну срца“ (Јеврејима 4,7).

С топлим поздравима

твој

Х. Л. Х.

ЗАШТО ЧОВЕК ТРЕБА ДА СЕ ОБРАТИ?

Драги пријатељи,

Питали сте зашто човек треба да се обрати и шта је обраћење заиста?

Најједноставнији одговор на прво питање је: зато што Бог тако каже! Кад Бог нешто каже, тада је крај сваком супротстављању. Затим ми, Његова створења, треба да погнемо своје главе и да послушамо. „Али, ко си ти, човече да се препиреш с Богом? Зар ће творевина рећи творцу: зашто …?“ (Римљанима 9,20). Видели смо у Делима 17,30 поруку: „Не узимајући у обзир времена незнања, Бог сада заповеда свим људима на сваком месту да се сви покају.“ Има отприлике око 80 места у Старом завету која говоре о покајању (обраћењу) и око 70 таквих места у Новом завету.

Бог нам показује врло јасно у својој речи зашто заповеда човеку да се обрати. „Он је стрпљив према вама пошто не жели да ико погине, него да се сви покају“ (2. Петрова 3,9). У Делима 17 навео је и разлог својој заповести људима да се обрате: „Јер је одредио дан у који ће судити васионом свету по правди.“ Долази дан, када ће сваки човек морати дати рачун за свој живот свом Творцу. Бог, који познаје људе у сваком погледу, пресудиће тада као Судија. „Сви су сагрешили и изгубили славу Божју“ (Римљанима 3,23). Бог зато жели обраћење човека, јер „ово је добро и угодно пред нашим Богом Спаситељом; који хоће да се спасу сви људи и дођу до спознања истине“ (1. Тимотеју 2,3-4). Зашто Бог заповеда да се човек мора обратити?

Зато што човек није служио свом Творцу него је постао грешник, који ће примити праведни осуду од Бога.

Човек је грешник

То је ужасна истина! Истина је и да многи не мисле тако, а постоје и они који то поричу. Да ли су ови последњи стварно убеђени да то што они говоре је истина? Може ли ико ко је поштен порећи да често ради лоше ствари?

Имао сам више пута прилике питати оне који су гласно говорили како су увек живели поштено и никада нису учинили никоме ништа на жао, да ли их није никада болела њихова савет за нешто што су учинили, рекли или мислили. Врло ретко су имали храбрости да кажу да им се никад такво нешто није десило. Грешник је свака она особа која је сагрешила. Он не постаје грешник тек онда када учини много зла. Један једини грех је довољан да учини човека грешником.

То се може видети у свакодневном животу. Нико неће рећи „Тај и тај није убица, јер је до сада убио само једном или два пута.“ Али кад се ради о односу с Богом, човек би желео применити друго мерило. Иначе, човек би осудио себе.

Савест

Бог је свакоме човеку дао савест (Римљанима 2,15) која га осуђује у лошим стварима, али савест не показује све шта је лоше. Савест је под утицајем околине и околина је обликује, зато увек даје упозорење ако се ради нешто лоше што осуђује околина, у којој особа расте или је расла. Бог се побринуо да сви људи, па и такви који никада нису чули говор о Богу и не познају Његову реч, буду опоменути када свесно чине ствари за које знају да нису добре, како би се освестили и били пресведочени да су зли и криви.

Ако посматрате свој живот, колико сте пута свесно учинили грех? Можда имате 18 година. Претпоставимо да у првих осам година свог живота нисте свесно учинили никакво зло. То није тачно, наравно, јер знате сасвим добро, да вас је ваша савест осуђивала већ пре. После тог времена од осме године, колико пута вас је оптуживала савест? Претпоставимо једном дневно. То чини 365 пута у години, и то је укупно 3650 пута. За особу од 28 година то би било 7300 пута, а за некога од 68 година 21900 пута.

Можемо ли рећи да вас је ваша савест до сада упозорила 3650 пута на грех, а у стварности било је још много чешће? Може ли неко ко је учинио толико греха тврдити да није грешник? Може ли праведни Бог таквог ослободити кривице?

Није ли тиме већ довољно јасно показано, како је сваки човек заслужио осуду и мора признати пред Богом да је згрешио, и према томе заслужује вечну пропаст?

Непознати греси

Сада се поставља друго питање. Да ли је човек крив само за грехе које је учинио свесно? Није ли једнако крив ако је могао сазнати да то што ради је погрешно? Неће ли сваки судија прогласити „кривим“ онога који тврди да није познавао закон, а преступио га је у незнању? Могао га је упознати, јер се закони објављују. Зато постоји узречица: „Незнање није заштита од закона.“ Ако се утврди да преступник није познавао закон, судија ће код одређивања казне морати узети у обзир ту чињеницу. Адвокат који је прекрши одређене одредбе закона биће строже кажњен него неупућени младић који прекрши исте одредбе. Међутим, у оба случаја, судија их проглашава „кривим“.

Овај исти принцип налазимо и у Божијој речи: „Ко згреши учинивши у незнању нешто што је Господ забранио да се чини, биће крив и носиће терет кривице своје“ (3. Мојсијева 5,17). То је савршено јасно. Има ли човек, који је као створење одговоран свом Творцу и коме мора дати рачун за своја дела, право да сам одлучује да ли је крив или не? Наравно да не! Једино Творац, онај који је створио човека и дао му обавезу, има право да оцени да ли је његово створење било одговорно. Само Бог одређује шта је грех, а ако желимо да то знамо, морамо тражити Његове мисли.

Божија реч је врло јасна у том погледу. У 1. Мојсијевој 1,28 и 2,15-17 налазимо заповест коју је Бог дао човеку. Требао је да обрађује и чува Еденски врт у зависности и послушности Богу. Знак те послушности била је забрана да једе са дрвета познања добра и зла.

Шта је учинио човек? Првом приликом кад је требао да покаже своју послушност и зависност, није послушао Бога него је изабрао да буде свесно непослушан. То је био почетак. Три хиљаде година касније Бог је написао у својој Речи: „Погледа Господ с неба на синове човечје, да види има ли који разуман који Бога тражи. Сви су застранили, сви се покварили, никог нема да добро чини, нема га ни једног“ (Псалам 14,2-3). Након следећих хиљаду година Божија реч је рекла: „Сви су застранили, сви заједно постали бескорисни. Нема никога ко чини добро, нема ни једног“ (Римљанима 3,11-12). Није ли савршено јасно да Божија пресуда мора бити: „Сви су згрешили и изгубили славу Божју“ (Римљанима 3,23)?

Шта је грех?

Али, можете рећи: „Морамо признати да понекад урадимо погрешне ствари. Не постоји човек који увек чини добро. Постоји сигурно много људи који чине добро. Само помисли на оне који су жртвовали своје животе да би помогли другима, људи као што су Хенри Дунант (утемељивач Црвеног крста), Алберт Швајцер (лекар, мисионар у Африци) или други као они. А када, на пример, пијем или једем, или идем у школу или на посао, то сигурно нису лоше ствари, зар не?“

Гледајући објективно, ове ствари саме по себи нису зле, али субјективно могу то постати. Јести јабуку није зло, али дете које једе јабуку након што му је то мајка забранила, непослушно је. Тим дотичемо језгро питања: „Шта је грех?“

Бог је створио човека и заповедио му да служи Богу. Све што човек чини насупрот положају и задатку кога је примио од Бога, јесте грех. Ово начело налазимо у 1. Јовановој 3,4: „Грех је безакоње.“ Грех је свако дело које не узима у обзир Божији ауторитет над Његовим створењем.

Тако, на пример, једење које није доведено у зависност од Бога је грех. Господ Исус је хтео јести само онда када је то Бог рекао (Матеј 4,4; види Јован 4,34). Зато Божија реч каже: „Све што није по вери је грех“ (Римљанима 14,23).

Шта ћемо открити ако ово начело применимо на свој живот? Да ли неко дело које смо учинили, или реч коју смо изговорили, или мисао која нам је дошла, произлази из послушности Богу, односно из питања у нашем срцу: „Господе, шта хоћеш да чиним?“ Нећемо ли закључити – ни једна! Према томе, све што смо урадили је, онда, грех!

То исто каже Божија Реч: „Нема никога ко чини добро, нема ни једног“ (Римљанима 3,12). „Све мисли срца њихова свагда су само к злу управљене“ (1. Мојсијева 6,5). Зато праведни Бог мора осудити све људе. Зато милостиви Бог позива све људе да се обрате и да их тако спаси од страшног суда који их иначе очекује.

Шта је обраћење?

Сада долазим до нашег другог питања: „Шта је заправо обраћење?“

То није лако објаснити, јер ни „обраћење“ ни „покајање“ нису тачан превод грчке речи „метаноиа“ која је употребљена у оригиналним рукописима Божије речи. Нема речи у нашем језику која би сасвим тачно изражавала смисао те речи.

Из 1. Солуњанима 1,9 очигледно је да је основни смисао те речи „окренути се“. Раније су животи Солуњана били усредсређени на идоле. Сада су „окренули“ леђа идолима и обратили се Богу. У одломцима као што су Дела 2,37-38; 17,30-31; Откривење 9,20-21 итд. можемо видети како је са том речју повезана самоосуда – осуда свог живота и својих дела пред Богом.

Можемо дакле рећи, обратити се значи доћи Богу, осудити се пред Њим признајући Му да нисмо живели подложно и зато смо зли и криви. Ово укључује и да нам је жао због тога.

Иако филолошки није лако прецизно објаснити реч „обраћење“, оном који је дошао у Божије светло и спознаје ко је он пред Богом и какав суд заслужује, није му тешко да то разуме. Бог гледа на срце и савест, а не на разум. Цариник је једноставно плакао: „О Боже, буди милостив мени грешнику!“ (Лука 18,13). Али Бог, који испитује наша срца и који „просуђује мисли и намере срца“ (Јеврејима 4,12), знао је све што те речи садрже.

Не, нису одлучујуће речи које изговарамо, већ стање наших срца с којима долазимо Богу који одлучује да ли је дошло до „обраћења“. А сада желим да вас питам нешто. Да ли сте се обратили? Да ли сте дошли Богу са својим гресима и кривицом, признајући своју изгубљеност Богу? О, не чекајте, учините то још данас. Сутра може бити прекасно!

Уз топле поздраве

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

КАКО МОГУ ДА ДОБИЈЕМ МИР С БОГОМ?

Драги пријатељу,

Био сам врло сретан када сам чуо да си видео себе као изгубљеног грешника који би пропао за вечност, ако би се морао појавити пред Богом. Признао си своје грехе пред Богом, али још не знаш да ли су ти опроштени. И сада се питаш да ли си се довољно покајао или можда твоје обраћење није било довољно дубоко. Има дана када уопште не мислиш на то или си само равнодушан. Могу сасвим добро разумети твоје мисли, јер сам и сâм то све проживео. Годинама сам знао (тада сам био још врло млад) да сам изгубљен. Преко дана нисам често мислио о томе, али ноћу у кревету плашио бих се: „Ако умрем ове ноћи, изгубљен сам заувек!“ Тако сам размишљао. Тада сам поново признавао своје грехе пред Богом и молио да ми опрости. Али никада нисам примио сигурност да ми је опроштено. Једном приликом моја старија сестра ми је рекла да је пронашла мир. Питао сам је шта је радила и те ноћи сам и ја тако исто учинио, али без резултата. Када ми је било седамнаест година седео сам једне ноћи на свом кревету, обесхрабрен и мислио сам: „Све ове молитве не користе ништа. Молио сам Бога толике године сваке ноћи да ми опрости, а ништа се није променило.“

У том тренутку, Бог ми је дао ову мисао: није ли написано: „Ако признајемо своје грехе, он је веран и праведан и опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправедности“ (1. Јованова 1,9). Није ли то истина? Наравно, била је то истина, јер Бог не лаже, мислио сам. Тада ми је Господ јасно показао шта то значи за мене. То је значило да су моји греси већ били опроштени кад сам их први пут искрено признао пред Богом. У том тренутку дошао је мир у моје срце, или боље речено, тада је моја савест нашла мир. Од те ноћи знао сам да су моји греси опроштени. Никада више нисам посумњао у то. Та Бог је то рекао, зар не?

Колико се морамо покајати?

Зашто ми је дакле требало толико година да дођем до мира? Без сумње, један од узрока био је и тај што моје покајање није било дубље и што свест о греху није била већа. То не значи да Бог поставља мерило и не опрашта, ако наша свест о греху и наше покајање није довољно дубоко! Још никада ниједан човек код свог обраћења није имао довољно покајања и довољно дубоку свест о гресима. Тек након обраћења учимо колико смо криви.

Бог жели међутим, да имамо јасно уверење о свом изгубљеном стању. Што је дубља та свест, темељније је наше обраћење, боље ћемо разумети осуду коју смо заслужили, признање наше кривице биће искреније и биће дубљи одмор и мир који ћемо искусити касније. Зато Свети Дух делује у срцу грешника и настоји да доведе његову савест у Божије светло. Овде он може да види своје изгубљено стање, мноштво свих греха и да схвати какав суд мора над њим изрећи свети и праведни Бог.

Али, у мом случају, суштина проблема није била у томе. Одлучујуће је било што сам гледао на себе, а не на Бога и што ми није била довољна Његова реч. Када сам видео своје грехе и схватио да сам све покварио, био сам спреман да пазим на Божији глас. А Божија реч је врло јасна: „Ако признајемо своје грехе, он је веран и праведан и опростиће нам грехе.“ Чекао сам на нешто у свом срцу или животу што би ми дало сигурност да сам добио опроштење, уместо да сам веровао Божијој речи, која даје сигурност свакоме који признаје своје грехе.

Божија правда

Бог није као земаљски судија меког срца који може да делује по осећањима и да осуда за неког буде много лакша него за другог. Али Божија љубав и милост не могу никада поступати у супротности с Његовом правдом. То је оно чудесно у Еванђељу. Исти Бог који ће извршити једнога дана своју правду над сваким грешником, данас показује своју правду опраштајући и бришући све грехе оних који му дођу вером у Господа Исуса. „У њему (Еванђељу) се открива Божије дело праведности, од почетка до краја засновано на вери“ (Римљанима 1,17). И „да би у скорашње време показао своју праведност – да сам буде праведан и да оправдава оног ко верује у Исуса“ (Римљанима 3,26).

Оправдање

У ствари, Бог може поступати праведно само у складу са Својом правдом. Зато би човек био безнадежно изгубљен да Господ Исус није извршио своје дело откупљења на Голготи. Божија љубав је хтела да спаси грешника од вечне пропасти, али то није било могуће, јер је Његова правда захтевала да се грешник казни. Божија љубав никада не може да делује насупрот Његовој правди.

Затим се догодила она чудесна ствар о којој читамо у Јеврејима 10; Псалму 40 и другим одељцима. Божија воља била је да се могу спасти сви грешници (1. Тимотеју 2,4). Господ Исус је постао човек и рекао: „Ево, долазим да учиним твоју вољу, о Боже!“ Он је отишао на крст да реши питање греха једном заувек. Тамо је Он учињен грехом и тамо се сручио на Њега Божији суд над грехом. Божија правда је била потпуно задовољена тим судом.

Али Господ није поднео тај суд ради себе. Он је био свет, праведан, онај који није знао за грех. Он га је носио као Заменик за свакога, који ће вером прихватити Њега као свог Спаситеља.

Сада Бог може рећи свим грешницима: „Помирите се с Богом“ (2. Коринћанима 5,20). И не само Његова љубав, него и Његова правда захтева да сви они који дођу Њему вером у Господа Исуса, приме опроштење.

Васкрсење је доказ Божије праведности

Желео бих да мало детаљније размотрим ову тачку. Господ Исус је ишао на крст и тамо је на свом телу носио грехе свих који су га примили и оних који ће га тек примити (1. Петрова 2,24). Тамо је учињен грехом и суђен као такав (2. Коринћанима 5,21; Римљанима 8,3). У чему се састојао тај суд? „Плата за грех је смрт“ (Римљанима 6,23), а то значи одвојење до Бога (Откривење 20,14-15). То је Господ Исус морао поднети на крсту. Био је остављен од Бога у тим страшним тренуцима таме и на крају је умро. Али тада је могао да каже: „Свршено је!“

Да ли је Господ могао остати у гробу, након што је довршио дело откупљења? Божија правда, која је најпре извршила пресуду над Њим, захтевала је да не остане даље у смрти. Дело је било довршено, Божији суд потпуно извршен и Божија правда савршено задовољена. Зато га је Бог подигао из мртвих (Ефесцима 1,20). То је доказ и пред светом и за нас да је Бог прихватио заступничко дело Господа Исуса и био њиме задовољан (Јован 16,8.10). Да Господ Исус није васкрсао то би био доказ да дело још није довршено. Тада за нас не би било откупљења (1. Коринћанима 15,17.18). Из тога можемо видети како је васкрсење средиште Еванђеља и да сваки напад на њега упропашћава Еванђеље. Зато пише у Римљанима 4,25: „… који је предат за наше грехе и васкрснут ради нашег оправдања.“

У времену милости у којем ми живимо Бог може рећи за сваког човека: „Сви су сагрешили и лишени су Божије славе.“ Он такође каже: „али су бесплатно оправдани његовом милошћу на основу откупљења у Христу Исусу. Њега је Бог поставио да буде жртва помирница која се прихвата вером“ (Римљанима 3,23-25). Ова порука је упућена „свима“, али делотворна је само „на оне који верују“ (Римљанима 3,22). Само они који прихвате Божију пресуду да су изгубљени и вером прихвате Господа Исуса имају удела у њој.

Сада Свети Дух делује у твом срцу и видео си своје грехе и изгубљено стање. Дошао си к Богу и признао пред Њим то што јеси и што си учинио. Бог је усмерио твој поглед на Господа Исуса и рекао: „Он је умро за грешнике, и ако га примиш, Његово дело урачунаћу теби у корист.“ Примио си Господа Исуса. Сада мораш веровати да је истина оно што Бог каже и да су твоји греси опроштени. Није важно да ли твоја осећања говоре или не да је све у реду. Једино је важно да је Бог рекао да је све у реду. Када је анђео смрти пролазио кроз Египат оне Пасхалне ноћи, прошао би поред кућа где је видео крв (2. Мојсијева 12). Да ли је ту крв видео прворођени син или његови ближњи, није било важно. Ако су урадили оно што је Бог рекао да ураде тада је било све у реду. Да би имали мир, морали су веровати да су безбедни, јер је Бог тако рекао.

Најдивније у свему томе је то што се Бог прославља у сваком погледу кад прима грешника. Сасвим је очигледно да се ту види Његово праштање, милост и љубав. Али то није све! Када грешник долази Богу вером у Господа Исуса, Бог урачунава дело Господа Исуса на његов рачун. Пошто је Господ Исус потпуно поднео осуду греха, Бог не види на вернику ни једног греха који већ није био осуђен.

Бог је, дакле, праведан кад оправдава и ослобађа таквог човека од суда који долази. Тако се прославља Божија правда и истина, јер Бог је тако рекао у својој речи, зар не? Тада нам постаје јасан смисао из 1. Јованове 1,9: „Ако признајемо своје грехе, он је веран и праведан и опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправде.“

Бог је знао ко смо били

Ти кажеш: „Не осећам баш никакву промену. У ствари, чиним још више злих ствари него пре.“ Верујем да сада видиш код себе много више греха него пре. Тако и треба да буде, јер је Свети Дух осветлио твоје очи. Бог те је већ познавао кад си долазио Њему. Он је познавао твоје срце, твој живот, све грехе које си учинио и које ћеш учинити. Он познаје и зна много више него што ћеш то икада бити свестан.

„Појавила се доброта и човекољубље нашег Спаситеља, Бога“ кад смо били још такви за које је речено: „Некад смо и ми били неразумни, непокорни, заведени. Робовали смо разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоћи и зависти, омрзнути и мрзећи један другога“(Титу 3,3-4). „Док смо још били беспомоћни, Христос је умро за нас безбожнике. Бог своју љубав према нама показује овако: док смо још били грешници, Христос је умро за нас“ (Римљанима 5,6-10; 2. Коринћанима 5,20).

Имамо мир с Богом

Дакле, премда је Бог савршено знао ко си, Он је дао Господа Исуса, да ако поверујеш у Њега, добијеш вечни живот. Он је рекао да ћеш бити оправдан бесплатно ако вером у крв Господа Исуса дођеш Богу (Римљанима 3,23-25). Он је рекао да ће те оправдати од сваке кривице једноставним доласком Њему на овај начин и да ће Он бити праведан у томе. Није ли онда очигледно да Он нема више ништа против тебе откако си му дошао и признао своју кривицу? С Његове тачке гледишта сада је све у реду.

Имаш ли ти, онда, нешто против Бога? Наравно да не. Ниси ли дошао Богу схватајући да си ти, а не Бог, био крив и да је теби потребно опроштење?

Зашто, онда, немаш мир? Мир с Богом сигурно значи да више нема ништа између Бога и мене што би требало изравнати – све је у реду. Сада Бог више нема ништа против тебе, јер те је оправдао, зато што си поверовао у Господа Исуса и имаш удео у вечном откупљењу које је Он стекао (Римљанима 5,1; Јеврејима 9,12). Ни ти немаш више ништа против Њега; помирио си се с Њиме (2. Коринћанима 5,20). Тако, дакле, имаш мир с Богом! У Римљанима 5,1 каже још ово: „Пошто смо, дакле, оправдани вером, имамо мир с Богом.“

Али ја немам мир!

Али сада опет кажеш: „Али немам мир!“ То је могуће, јер још ниси прихватио чињеницу да је мир већ ту. Господ Исус је успоставио мир. Он је наш мир. Он нам проповеда овај мир (Ефесцима 2,14.16.17). „Успоставивши мир његовом крвљу на крсту“ (Колошанима 1,20). Од када си га примио имаш део у том миру. Да би уживао у њему мораш веровати да је то истина. Имаћеш мир чим верујеш да Бог говори истину, када каже да је Господ Исус успоставио мир на крсту. Понашаш се као јапански војници на пацифичком острву. Пет година након рата још увек су били у ратној приправности. Очекивали су непријатељске нападе и сл. као што је то било за време рата. Зашто? Јер су мислили да рат још траје, јер нису веровали вестима да се рат завршио. Разлог зашто немаш свој мир је у томе што не верујеш безусловно Божијој речи. То је велики губитак за тебе. Изнад свега обешчашћујеш Бога што не верујеш Његовој речи. „Није Бог човек, па да би слагао“ (4. Мојсијева 23,19).

Када поверујеш Богу, у том моменту моћи ћеш му захвалити за све шта ти је дао, за Његову чудесну милост. Тада ћеш осетити мир у свом срцу, не пре! Човек мисли: „Прво да видим, а затим ћу веровати!“ Бог каже: „Најпре веруј, а затим ћеш видети!“

С топлим поздравима

Твој пријатељ

Х. Л. Х.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД МОЋИ ГРЕХА

Драги пријатељу,

Твоја савест је нашла одмор у довршеном Христовом делу . Признао си своје грехе пред Богом и поверовао у оно шта је Бог рекао о Господу Исусу и оно што је учинио за тебе. Сада знаш да нећеш доћи на суд и можеш да певаш: „Његова крв је опрала све моје грехе.“

Упркос томе, видим из оног што причаш да немаш стварну радост. Можда си неко време био радостан, а сада више не. Не морам да питам: зашто? Моје властито искуство ми говори, а потврђује и реч Божија.

Веома си се разочарао у себе. Мислио си како ће ти живот бити сасвим другачији сад кад си спашен и имаш мир с Богом. Али, установио си нешто супротно. Исте грешне мисли пролазе твојим умом. Исте грешке које су биле очигледне у твом карактеру пре обраћења још увек су ту. Бесан си и неучтив као пре. Осећаш да тако не би требало више бити (имаш право у томе), јер Бог то сигурно не може одобрити. Не желиш да чиниш те ствари и бориш се против њих. Али ништа не помаже – ствари више иду на горе него на боље. И таман кад помислиш да су се ствари мало поправиле, ускоро примећујеш да су постале горе него икад. Много си се молио Господу да ти помогне да победиш грех, али, чини се, није помогло. Можда се осећаш као једна хришћанка која ми је једном рекла: „Што се више молим ујутро, све ми лошије иде преко дана.“

Искусио сам то у свом животу. Две године након што сам нашао одмор за своју савест био сам у таквом стању да се нисам никоме усудио да кажем да сам спашен. У тим годинама моја мама ми је, између осталог, рекла да треба да се обратим. Нисам се усудио да јој кажем да сам се већ обратио. Мислио сам да неће хтети да ми верује кад види како се понашам.

Како се то дешава? Наравно да није нормално стање Божијег детета да се његов живот не мења после обраћења; да он, иако то не жели, још увек продужава да греши и као резултат тога има дубоки немир.

Постоје два разлога за то:

Не знамо и не разумемо потпуно значење дела Господа Исуса, као што нам га објашњава Божија реч.
Па и кад то знамо, не усвајамо то за себе, не остварујемо то у свом животу и не верујемо да је то такође истина, иако Божија реч тако каже.

Стање човека

У свом прошлом писму показао сам из првих поглавља посланице Римљанима како су сви људи сагрешили и зато су криви пред Богом. Али такође је истина да сваки који прихвати Господа Исуса прима опроштење за своју кривицу – да, Бог га оправдава. Зато грешник који се обратио може рећи: „Пошто само, дакле, оправдани вером, имамо мир с Богом кроз нашег Господа Исуса Христа“ (Римљанима 5,1). Бог је учинио све што је потребно да окривљени може да се спаси.

Ако пођемо од Римљанима 5,12 тамо се обрађује други предмет. Ту се више не говори о нашим гресима, о грешним делима, него о нашем стању. Зашто човек не чини друго осим греха? Зато што његова природа, његово срце, је зло. „Срце је изнад свега превртљиво и опако; ко га може познати?“ (Јеремија 17,9). „Јер изнутра, из човековог срца, излазе зле мисли, блуд, крађе, убиства, прељубе, похлепа, злоћа, превара, разузданост, завист, псовка, бахатост, безумље“, каже Господ Исус (Марко 7,21-22). У посланици Титу 3,3 апостол Павле показује слику нашег стања: „Јер, некад смо и ми били неразумни, непокорни, заведени. Робовали смо разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоћи и зависти, омрзнути и мрзећи један другог.“ Овде се не набрајају грешна дела, већ је реч о нашој изопачености, нашем стању, нашој природи.

По слици и лику Божијем

Римљанима 5,12-21 говори нам зашто имамо ову грешну природу. То је зато што смо Адамови потомци.

Адам је био створен по слици и лику Божијем (1. Мојсијева 1,26; 5,1). „На слику Божију“ – односи се на положај који је добио приликом стварања. Као Божији управник представљао је Бога на земљи и као такав био поглавар живота на земљи. Иако се много тога променило падом и хаосом који је тиме настао, Адам и људи као његови наследници су још увек слика Божија у Божијем стваралаштву (1. Коринћанима 11,7).

„По обличју Божијем“ указује на чистоту и невиност Адама. Постојао је морални склад између творевине и Творца. Нажалост, то није дуго трајало. Адам је преступио Божију заповест, изгубио своју чистоту и постао окривљени грешник. После пада никада више није речено за Адама и његове потомке да су налик Богу. Тај се израз примењује само код стварања (1. Мојсијева 1,26; 5,1; Јаков 3,9).

По слици и лику Адамовим

Мојсијева 5 је врло јасна у том погледу. У 1. стиху читамо да је Бог створио човека по својој слици, а у 3. стиху, када Адам добија сина, тај син је „на његов лик, по његовој слици“, дакле, по слици окривљеног грешника, створења отпалог од Бога. И тако је свако дете које се роди већ грешна особа, јер има природу својих родитеља.

Јов то овако изражава: „Како ће из бића упрљаног човек чист изаћи? То никако испасти не може“ (Јов 14,4). Давид каже: „Гле, у безакоњу се ја родих, у греху сам мајке своје зачет“ (Псалам 51,5). У Римљанима 5,12-21, извучен је овај закључак: преступом Адама, многи су помрли, јер је смрт завладала преступом једнога (ст. 15,17); последица Адамовог преступа простире се на све људе које је снашла осуда (ст. 18); Адамовом непослушношћу сви његови потомци постали су грешници (ст. 19). Другим речима, стање свакога човека који је рођен одговара стању његовог праоца Адама након пада – грешника који чека своју смрт, истераног из Еденског врта и далеко од Божије присутности.

Овај одломак говори о човековом стању, не о гресима које је учинио. Пре него што човек учини и један грех, његово стање је стање грешника који ће примити смрт као своје проклетство. Он није кривац својим рођењем. Он постаје кривац по својим делима, гресима које чини. У Откривењу 20,12 стоји да ће мртви бити суђени по својим делима, а не по свом стању. Али управо стање човека чини га неспособним да достигне небо. Бог не може да толерише у својој присутности никога ко има грешну природу. Бог који је свет, мора отерати човека с грешном природом заувек из своје присутности. Бог који је „светло и у њему нема нимало таме“ (1. Јованова 1,5) не може допустити било какву „таму“ (Ефесцима 5,8) у својој присутности. Он је мора бацити „напоље, у таму, где ће бити плач и шкргут зуба“ (Матеј 8,12; 22,13). Дакле, да Господ Исус није довршио дело откупљења ни један човек не би могао да дође у небо, чак ни деца која умиру одмах по рођењу и нису учинила ни један једини грех.

Опроштење греха није довољно!

Из овога следи да није довољно имати опроштење греха. Ако је Господ Исус однео све моје грехе на крст и ништа више није учинио за мене, тада не би био осуђен ради својих греха, а ипак би био вечно изгубљен. Бог може опростити грехе, али не може опростити зло стање, злу и грешну нарав. Бог је дао човеку сваку могућу прилику да покаже да ли има нешто добро у њему. Тако је било пред потоп, када Бог није дао још ни једну заповест, никакву забрану; након потопа, Бог је успоставио власт да заузда зло (1. Мојсијева 9,5-6). Затим је издвојио Израел да буде Његов посебан народ, дао им је своје уредбе и прописе и у својој доброти дошао је и био међу њима (5 Мојсијева 4,6-8). После тога им је дао судије, пророке и цареве. Одгајао их је у својој дисциплини. И коначно, сам „Бог се показао у телу“ и милошћу је дошао на земљу. „Бог је у Христу помирио свет са собом, не рачунајући људима њихове преступе“ (2. Коринћанима 5,19). А шта се догодило? „Својима је дошао, али они га нису примили“ (Јован 1,11). „И светлост светли у тами, али је тама није разумела“ (Јован 1,5). „Светлост је дошла на свет, али су људи више волели таму него светлост“ (Јован 3,19). Човек је толико зао да је чак одбацио Бога који се открио у милости, да, и одвели су на крст „Бога који се појавио у телу“ (1. Тимотеју 3,16). На крсту је постало јасно како је човек крајње покварен и зао и да Бог не може с њим ништа друго осим да га осуди.

Зато Господ Исус у Јовану 3 не каже: „Ако се човеку не опросте греси, неће ући у царство Божије“, него: „Ако се човек не роди наново, не може да види Божије царство.“

Божији одговор

У Римљанима 5,12-21 налазимо божански одговор на ову тешкоћу. Први човек, Адам, пренео је свој положај којега је стекао након пада у грех на све оне који припадају његовој породици (према томе, на све људе који су се родили). Бог је затим послао Господа Исуса, Другог Човека, последњег Адама (1. Коринћанима 15,45-47) на земљу, који је дао живот и положај који је стекао, након што је довршио своје дело на крсту свима онима који се сједине с Њим. Сада долазимо до питања: какав је тај положај?

Господ Исус је носио наше грехе на крсту под Божијом осудом (1. Петрова 2,24). Али то није све. У Римљанима 8,3 пише да је „Бог послао свог Сина у обличју грешног тела, као жртву за грех. Тако је осудио грех у телу.“ У 2. Коринћанима 5,21 читамо: „Њега, који није учинио грех, Бог је ради нас учинио грехом да у њему будемо Божија праведност.“

Ова два одломка не говоре о нашим гресима – нашим злим делима, него о греху – принципу зла, извору грешних дела, нашој злој природи. Римљанима 8,3 говори о „телу греха“ и „греху у телу“. Ови изрази употребљени су у поглављима 5 – 8 посланице Римљанима ради означавања наше зле природе.

У тим одломцима, дакле, речено је да је Бог учинио Господа Исуса Христа грехом, кад је висио на крсту. Тамо Господ Исус није само носио наше грехе, него је преузео такође место наше грешне природе. Бог је осудио Онога који није знао грех, као да је Он био грешан човек с грешном природом. Божији суд над оба – и људским грехом и људском природом пао је на Исуса Христа. Тада је Господ Исус умро и сахрањен.

Последњи Адам

Божија сила, међутим, подигла га је из мртвих (Ефесцима 1,20). То је доказ да је Божија праведност сасвим задовољена, како у осуди греха тако и у осуди наше грешне природе. Господ Исус је васкрснуо и суд је прошлост. Он стоји пред Богом у новом положају као онај који је претрпео суд над гресима и грехом али који је васкрсао Божијом силом – као доказ да је божанска пресуда потпуно испуњена – и сада Он ужива васкрслим животом. То је положај Господа Исуса као Другог Човека, Последњег Адама, од када је постао глава нове породице, Божије породице.

Римљанима 5,12-21 нам говори да сваки који је с Њим сједињен дели тај положај. Божија милост и бесплатни дар милости, који је у једном човеку – Исусу Христу, обиловала је према многима (ст. 15). Дар милости је за многе који су под осудом (ст. 16). Они који приме дар милости и бесплатан поклон праведности, владаће у новом животу са Исусом Христом (ст. 17). Дело Господа Исуса Христа резултат је оправдања живота и Његовом послушношћу многи ће бити праведни (ст. 18-19). Милост влада кроз правду за вечни живот (ст. 21). Ако се поистоветимо са Њиме у сличности Његове смрти, такође ћемо бити сједињени у Његовом васкрсењу (Рим. 6,5). Ефесцима 2,5.6 иде још даље: оживљени смо, васкрснути са Њим и постављени на небесима у Христу Исусу.

Тако знамо да дело Господа Исуса значи за нас много више него само опроштење греха. Кад грешник дође Богу признајући своје грехе и верује у Господа Исуса, Бог га премешта у Божију породицу; он тада припада Господу Исусу. Сво дело Исуса Христа њему се урачунава. То значи да је казна за његове грехе (грешна дела) била ношена на крсту и његови греси су окајани. Такође је осуђена његова грешна природа и умрла је у Господу Исусу на крсту. Сада има удео у васкрслом животу Господа Исуса. Последњи Адам („животворни дух“ – 1. Коринћанима 15,45) дахнуо је на њега и дао му свој властити живот васкрсења (Јован 20,22). Он има вечни живот, сам Господ Исус је његов живот (Јован 3,15-16; 1. Јованова 1,1-2; 5,11-1.20).

Умрли с Христом

Ко је то разумео не покушава више да поправи сам себе. Схватамо како не можемо да поправимо оно што Бог сматра безнадежним. Такође знамо да нас је Бог предао смрти у Господу Исусу, на крсту. То признајемо кроз крштење, крштење у смрт Господа Исуса и сахрањени смо са њим кроз то крштење (Римљанима 6,3-4). (Није ли ова истина изгубљена када се појединци крштавају прскањем, а не подроњавањем?). Знамо да нас Бог види само у нашем новом животу који не може и неће да греши. На исти начин и ми видимо сами себе – држимо се мртвим греху, а живи Богу у Христу Исусу (Римљанима 6,11). Не би се требали борити против греха у себи. Нигде не налазимо да би то хришћанин требао да чини. Напротив, треба да чинимо супротно. Морамо себе гледати као мртве греху (Јеврејима 12,4 не говори о греху у нама, него о греху у свету који је наш непријатељ). Грех који је у нама ће желети да се покаже. Жели да покаже како је још увек жив, али ми то не смемо да дозволимо. Не треба га слушати, него гледати на Исуса. Кад грех делује у мом срцу и хоће да привуче моју пажњу, не требам га слушати, него упутити своје мисли на Господа. Много пута када сам тако чинио, нисам више мислио о греху. И милошћу Господа Исуса, нови живот се могао показати у мени. „И сви ми лицем које није покривено велом одражавамо Господњу славу и преображавамо се у исту слику – из славе у славу која долази од Господа, који је Дух“ (2. Коринћанима 3,18).

Ако чинимо тако, Свети Дух који пребива у мени, преузеће борбу против тела (грешне природе) на себе (Галатима 5,17). То није наш задатак. „Тако и ви себе сматрајте мртвима греху, а живима Богу у Христу Исусу“ (Римљанима 6,11).

Искуство

Зашто онда толики многи верници уздишу под силом греха, како сам то описао на почетку овог писма? И зашто не постоји верник који не познаје овакво стање и који се не бори са тим у свом животу? Није истина, као што се некад каже, да ова борба мора да се настави кроз читав живот верника. Хвала Господу да то није тако. Господ Исус је надвладао Сотону и грех. Свако ко има удела у Њему, може стајати слободан (Галатима 5,1.13.16) и може живети победничким животом (Римљанима 8,1-4). Свако ко се практично држи гледишта из Римљанима 8,1-11 у свом животу, ослобођен је силе Сотоне, греха и смрти. Плод Духа се налази у њему (Галатима 5,22.23) и праведни захтеви закона биће испуњени у њему (Римљанима 8, 4). Свако од нас познаје ову борбу јер се ослобођење може стећи само искуством.

Кад се неко обрати он види своје грехе и бори се с њима, јер је Божији суд пред њим. Он прима нови живот и има обновљену вољу којом жели служити Богу. Он тражи вољу Божију и жели је испунити као закон. Само на тај начин научиће да разуме своју грешну природу, своје стање. Римљанима 7 описује нам ово искуство.

У прва четири стиха ми видимо учење. Мртви смо у погледу закона и сједињени смо са другим човеком – васкрслим Христом. Стихови 5 и 6 чине прелаз са научавања на искуство. Прво искуство је да закон нема никакве силе. Он је свет, праведан и добар. Он је био дан „за живот“, јер „човек који то чини живеће“. Али знам из искуства да ми закон доноси смрт, јер кроз заповести се буди пожуда у мом срцу, а закон забрањује пожуду. Коначно, ово ми доноси право сазнање о мојој старој природи – „Знам, наиме, да у мени, то јест у мом телу, не пребива добро“ (ст. 18). Међутим, чињеница да желим чинити добро, а чиним зло које мрзим, води ме да правим разлику између „ја“ које жели да чини добро, чак и ужива у Божијем закону по унутрашњем човеку (ст. 22), и силе греха у мени, која чини да ипак вршим зло (ст. 20). И тада долазим до разумевања да сам заробљеник греха који пребива у мени. То је „закон греха“, наметнуто правило да грешим и немоћан сам насупрот Њему – његов сам заробљеник.

Тад ме Свети Дух води до страшног открића да сам безнадежно упропашћен и плачем: „Јадан ти сам ја човек! Ко да ме избави од овог смртног тела?“ (ст. 24). Али тада долази одговор из Божије речи у 25 стиху: „Хвала Богу кроз Исуса Христа, нашег Господа.“

Ослобођење

Ослобођен сам од овог смртног тела! Оно је било осуђено на крсту у Христу (ст. 3). Више не живим ја, него Христ живи у мени (Галатима 2,20). Ја сам у Христу и тако у једнаком положају којег је Он заузео након васкрсења. Зато нема никакве осуде за мене (Римљанима 8,1). Свети Дух је произвео нови живот у мени који не греши, и још више, који не може грешити, него је у потпуном складу са његовим Аутором (Јован 3,5.6). Осим тога, Свети Дух као особа живи у мени и сила је која омогућава да нови живот делује по његовој природи (1. Коринћанима 6,14; Јован 4,14; 7,38.39). Такође, Он је тај који узима на себе борбу против тела (Галатима 5,17). Тако ме закон (необориво правило) Духа живота у Христу Исусу ослободио закона греха и смрти (Римљанима 8,2 упореди с Римљанима 7,23). Више нисам у телу (својој старој природи), него у Духу.

Мој положај обележен је поседовањем живота који је Свети Дух произвео у мени новим рођењем (Јован 3) и пребивањем Светога Духа у мени (Римљанима 8,9). У исто време то укључује припадност Христу и зато сам хришћанин.

Ово је нормално стање верника: ослобођен од сотоне, греха и смрти, ослобођен да служи Богу и ослобођен да има пунину радости у непрекидној заједници са Богом (1. Јованова 1,3.4).

Нека Господ удели теби и мени да будемо непрестано у овом нормалном стању.

С топлим поздравима

твој брат у Господу Исусу

Х. Л. Х.

ДА ЛИ ЈЕ БОГ ПРЕДОДРЕДИО ЉУДЕ ЗА ПРОПАСТ?

Драги пријатељи,

збунили сте се, јер је неко тврдио како док не сазнате да ли сте изабрани, не можете ни знати да ли сте спашени овде на земљи.

Па, могли сте му сасвим једноставно одговорити из Библије. Божија реч каже: „да нико ко у Њега верује не пропадне, него да има вечни живот“ (Јован 3,16). Ако је Бог говорио истину, можемо бити сасвим сигурни за своје спасење. А сигурно да нико неће порећи да Бог говори истину. Питао сам једном некога који је исто тако говорио, да ли мисли да је апостол Павле био са Богом и читао књигу његових савета. Одговорио је, наравно да не мисли тако. Затим сам га питао: како је онда могао да пише Солуњанима: „Знајући, од Бога љубљена браћо, ваше изабрање“ (1. Солуњанима 1,4)? И како је могао у свим својим посланицама да назове људе, којима их је писао, светима? Није могао да одговори, али следећег дана, пришао ми је и рекао: „Сада и ја знам да сам спашен.“ Заиста, Божија реч говори врло јасно о избору. Које Божије дете није никад са поштовањем прочитало одломке као што су Ефесцима 1,4-5; Римљанима 8,29-30; 1. Петрова 1,2 итд. и након тога славило Бога за такву милост?

Предодређење (Предестинација)

Нажалост, човек није остао код тога што стоји у Божјој речи, него је допустио свом разуму да иде даље како би повукао такозване логичне закључке. Последица тога била је што је дошао до неких објашњења која су супротна Божијој речи и, у ствари, обешчашћују Његово име. Наука о предестинацији свих људи, карикатура је славне слике коју даје Божија реч у вези избора.

Наука о предестинацији каже да је Бог изабрао неке за вечно спасење, а друге одлучио да одбаци, узимајући као доказ Римљанима 9,8-23. Требамо, дакле, да прочитамо тај одломак.

Милост није само за Јевреје

У првих осам поглавља посланице Римљанима налазимо стање човека и Божији одговор на њега. Човек је безнадежно изгубљен: „Сви су згрешили и лишени су Божије славе, али су бесплатно оправдани његовом милошћу на основу откупљења у Христу Исусу“ (Римљанима 3,23-24). Ако су сви спашени само на основу милости, онда она није ограничена само на Јевреје. Тада милост важи за све нације, за оне који нису Јевреји.

Али Јевреји то нису хтели. Имали су привилеговани положај и желели су га сачувати. Зато су увек показивали своје велико непријатељство где год се проповедало Еванђеље поганима – види на пример Дела 13,45-50; 15,1; 17,5 и 28,25-29.

У Римљанима 9-11, апостол обрађује следеће питање: и Јевреји и пагани у истом су положају, у односу на Еванђеље; ипак Јевреји су навикли да имају посебно место пред Богом. Како могу да се помире ова два положаја?

Аврамово семе

Прва чињеница на коју су се позивали Јевреји била је да су Аврамово семе. Добро, каже апостол, али тада морате признати и Исмаила, јер и он је био Аврамов син. Ако би и могли рећи да је Исмаилова мајка била само робиња, онда опет морате признати Исава. Јаков и Исав имали су истог оца и мајку. Били су близанци. Ипак, није Исав постао отац Божијег народа иако је био старији – и не зато што је Јаков био бољи. Пре њиховог рођења, Бог је објавио да ће старији служити млађем.

Према томе, то није било засновано на било каквом праву привилегованог положаја Јевреја, већ на основу Божијег суверенитета. Ако се желе позивати на било које право, тада би морали признати и Арапе као Божији народ, а они то сигурно не желе. Али, ако су били Божији народ само на основу Божијег суверенитета, није ли Бог имао право да дозволи благослов и над другима?

Можемо видети да овде није питање избора или одбацивања за вечност, већ је то искључиво ствар посебног положаја на земљи.

Волео сам Јакова, а мрзео Исава

Речи у Римљанима 9,13 користе се више него било које друге као доказ науке о одбацивању. Ко тако чини, заменио је стихове 12 и 13. Бог је заиста рекао ово што читамо у 12. стиху док деца још нису била рођена – али не пре оснивања света, као што је речено за нас у Ефесцима 1,4. Овде се ради о положају на земљи, и Бог је то рекао непосредно пре њиховог рођења (ст. 11), али 13. стих је цитат из Малахије 1,2-3. Бог је то рекао неких 1400 година после живота Јакова и Исава, кад је Он знао њихов живот и животе њихових потомака. У Јеврејима 12,16-17 Исав је назван блудником и безбожником, који је своје право првородства продао за једно јело и није се покајао за то. Да ли је чудо што Бог каже за тог човека да га је мрзео? Тада долазимо до 15. стиха: „Смиловаћу се коме се смилујем, и сажалићу се на кога се сажалим.“ То је цитат из 2. Мојсијеве 33,19. Народ је направио златно теле и одбацио Бога (2. Мојсијева 32,4). Тиме су заслужили осуду (2. Мојсијева 32,10), али Мојсије је посредовао за њих. Тада је Бог поново показао своју милост и опет поштедео свој народ. Према томе, ове речи су доказ да Бог резервише за себе право да покаже милост чак и кад је осуда заслужена. То што је Израел постао Божији народ, било је по милости. Па како онда ове речи могу бити доказ који подржава доктрину о одбацивању?

Стих 15 је потврда принципа милости. Сви су заслужили осуду и само милост Божија ослобађа. Шта би вредело човеку ако не би од данас више грешио – то само претпостављам, наравно да је то немогуће! Опет би морао да буде осуђен за грехе учињене до тада.

Бог може да отврдне неке људе

Стих 17 је цитат из 2. Мојсијеве 9,16. Бог каже фараону да ће отврднути његово срце да би могао показати сву силу своје моћи над њим. Прво, међутим, морамо да прочитамо шта претходи овоме. У 2. Мојсијевој 5,2 фараон каже: „Ко је Господ да слушам глас његов и пустим Израиља да иде? Не познајем ја Господа, и нећу пустити Израиља да иде.“ Затим фараон још више отежава рад народа (2. Мојсијева 5,17). Упркос свим знаковима и судовима које је Бог послао, није хтео послушати. Тада му Бог каже: „Сада ћу отврднути твоје срце, тако да ће те погодити тежина мога суда.“

Истина је да је Господ унапред рекао да ће то да учини (2. Мојсијева 4,21), јер је знао да фараон неће послушати. Он је знао његово срце (3,19). Али само након понављања речи фараону и када је послао велике знаке и невоље, и кад је фараон неколико пута рекао да ће пустити народ да иде, али није испунио обећања, само тада је Господ отврднуо његово срце (2. Мојсијева 9,12). Важна је истина да Бог понекад отврдне срце. То се десило фараону. Он то чини и сад. Непосредно после узећа Цркве, Он ће то учинити код свих оних који су чули Еванђеље, али га нису прихватили (2. Солуњанима 2,11). Бог то не чини никада пре него што пружи прилику човеку да се обрати (Јов 33,14-30). То је нешто сасвим другачије од онога што говори учење о одбацивању.

Бог је суверен у свом понашању

Римљанима 9,19-21 се у основи бави нама, а то је има ли Бог право да поступа са својим створењем како хоће? Ако је Бог учинио неког човека посудом за част, а другога посудом за срамоту, нема ли Он право на то? Може ли створење позивати творца на одговорност? Као творац, Бог има право да учини са својим створењем шта хоће. Он има право једног да помилује, а другог да осуди на вечну пропаст. Бог никада није користио ово задње право. Он је светло и љубав и никада не чини супротно ономе што Он јесте.

Управо о томе говори 21. стих. То је алузија на Јеремију 18. Овде Бог указује на своје право да уради са Израелом шта хоће. Грнчар ствара суд од глине, али ако има ману направиће од ње други суд.

„И реч Господња овако ми проговори: не могу ли ја од вас учинити, доме Израиљев?-говори Господ. Гле, оно што је глина у руци лончаревој, тако сте ви у мојој руци, доме Израиљев!“ (Јеремија 18,5-6).

Како је Бог применио ово право? „Одједном говорићу, за народ, за краљевство, да га истребим и разорим, да га затрем. Ал’ ако тај народ обрати се од неправде своје, кајем се за зло што му мишљах учинити. И одједном говорићу, за народ, за краљевство да га сазидам и усадим. Ал’ ако тај народ чини оно што је зло пред очима мојим, и не слуша гласа мога, кајем се од добра што му мишљах учинити“ (Јеремија 18,7-10).

Ако се неко покаје од свога зла и обрати се, Бог ће се покајати од осуде коју је мислио да изврши и показаће милост. У ту сврху Бог користи свој суверенитет!

Судови гнева одређени за пропаст

Римљанима 9,22.23 доказује исту ствар, иако се често ови стихови употребљавају као јак доказ у корист учења о одбацивању. У ствари, они су јак доказ против овог учења.

Стих 22 говори о судовима гнева одређеним за пропаст. Ко их је одредио? То нам овде није речено, али Бог то није учинио, што се види из контекста. Не би се могло рећи да их је Бог подносио с великим стрпљењем, ако их је Он сам одредио за пропаст.

Запазите, такође, разлику између овог и 23. стиха где је речено да је Бог унапред припремио посуде милости. Јасно је да су се сами одредили за пропаст. „Али, због своје тврдоглавости и срца које се не каје нагомилаваш на себе гнев за Дан гнева када ће се открити Божији праведни суд“ (Римљанима 2,5).

Божија реч не познаје предодређеност за пропаст

Не постоји ни један доказ у Писму за то да би Бог одредио било какву пропаст – другим речима, да је одлучио да неки људи буду заувек изгубљени. Напротив, то би било супротно с оним што је Бог открио о себи у својој Речи.

Он је наш Спаситељ – Бог који жели да се сви људи спасу и који је дао свог Сина, Христа Исуса „као откуп за све“ (1. Тимотеју 2,4.6) тако да сви могу имати удела у његовом избављењу. Може ли Он, дакле, узети један део од ових „свих“ и одредити да ови неће имати удела, него ће бити вечно изгубљени? Можемо навести још много таквих одломака, као нпр. Јован 3,16; Римљанима 3,22; 1. Јованова 2,2 итд.

Хвала Богу, постоји избор који је одредио јадног грешника за вечну славу. Божија реч нигде не говори о избору за пропаст. Напротив, Божија реч каже: „Ко хоће, нека бесплатно заграби воде живота“ (Откривење 22,17) и „Наш Спаситељ, који жели да се сви људи спасу и дођу до спознања истине“ (1. Тимотеју 2,4).

И ако не можемо довести у склад ове две ствари – избор неких за живот и позив свима да дођу, тада прихватимо оно што нам каже Исаија 55,9: „Мисли моје су изнад мисли ваших.“ Који човек би се усудио да мисли да је његов ум способан разумети и просудити Божију мудрост и Божије путеве? Али човек вере може рећи као Аврам: „Неће ли судија целе земље право судити?“ (1. Мојсијева 18,25).

С топлим поздравима

ваш брат у Господу Исусу

Х. Л. Х.

ИЗАБРАЊЕ

(Наставак претходног писма)

Драги пријатељи,

Сада се може поставити питање: како могу да знам да ли сам изабран?

Пре свега, морамо пажљиво запазити да Божија реч никада не говори о изабрању невернима. Онима који су необраћени Писмо износи њихово изгубљено стање и Божији суд, затим Божији позив на обраћење; тек након тога им је представљен Исус Христ и његово дело да би могли поверовати.

Затим, ако се обрате и поверују у Господа Исуса, могу рећи за себе да су изабрани. Како могу они то сад да знају? Прва Солуњанима 1,4-6 даје одговор. Тамо апостол пише: „Знајући, браћо коју Бог воли, да сте изабрани.“ Затим наводи разлог како то зна: „Јер вам наше Еванђеље није дошло само речима, него и са силом и са Светим Духом и са дубоким уверењем. Знате како смо се понашали међу вама, ради вас, а ви сте се угледали на нас и на Господа. Примили сте Реч у великој невољи, с радошћу Светог Духа.“

Они су прихватили Реч и то је био доказ. Кад неко прими Еванђеље и тиме добије мир с Богом, то је доказ његовог изабрања.

Шта каже Писмо о изабрању?

Иако се о избору говори на многим местима у Божијој речи (нпр. 1. Петрова 1,2; 2 Тимотеју 1,9; Титу 1,2 итд.), ово учење углавном налазимо у Римљанима 8,28-30 и Ефесцима 1,3-14.

У Римљанима 8,29.30 читамо: „Оне које је унапред знао, Бог је и предодредио да буду саображени слици Његовог Сина, да он буде прворођени међу многом браћом. Оне које је предодредио, те је и позвао; које је позвао, те је и оправдао; а које је оправдао, те је и прославио.“

Пре свега, овде сазнајемо да је Бог предодредио особе. Овде се не каже да је Он познавао њихово стање како ће живети или да ли ће се обратити и сл. Не! Он је познавао особе. И у Ефесцима 1,4 нам каже да је ово „пред“ у речи „предодредио“ било пре стварања света, према томе у прошлој вечности.

Ове особе, и ни једну мање, Он је предодредио да буду сличне лику Његова Сина. То је изабрање! Пре него што смо рођени, пре него што је Адам створен, да, чак и пре стварања неба и земље, о чему говори 1. Мојсијева 1,1, Бог је мислио на нас и одлучио у својим намерама да можемо бити слични лику његовог Сина. Божија реч каже за Христа да је Он је „слика невидљивога Бога“ (Колошанима 1,15). Овде је речено да можемо бити саображени Његовом лику. Он мора бити Прворођени међу многом браћом. Иако Он заузима прво место, ипак ћемо му бити слични.

Овде се, наравно, не ради о Господу у његовом вечном посинаштву. Као такав Он је вечни Бог и Он је као такав једини. Овде се говори о Њему као Сину Божијем рођеном на земљи, који је довршио дело на крсту и у којем су се испуниле све Божије намере (Колошанима 1,19-21; Ефесцима 1,10.20-23).

Извор наших благослова је повезан са коначним резултатом – вечност пре стварања неба и земље повезана је са вечношћу након нестанака неба и земље. Намере у Божијем срцу повезане су с његовим потпуним испуњењем као што нам је представљено у 1. Јовановој 3,2: „Али, знамо да ћемо , кад се он појави, бити слични њему јер ћемо га видети онаквог какав јесте.“ Као „деца васкрсења“ (Лука 20,36), показаћемо се као синови Божији кад ће Он „преобразити наше бедно тело и саобразити га свом славном телу“ (Филипљанима 3,21).

Позвани, оправдани и прослављени

У 30. стиху налазимо везу између Божијих намера и времена. Од рођења, окренули смо леђа Богу; били смо грешници, али Бог нас је позвао. Овде се не ради о општем Божијем позиву свим људима да се обрате. Овде се ради о Божијем стваралачком чину, који „оживљава мртве и оно што није позива да буде“ (Римљанима 4,17). Оне које је тако позвао, њих је и оправдао.

Овде се све види с Божије стране и у складу са Његовим плановима. У време кад је била написана посланица Римљанима, сви изабрани нису још били позвани – односно, само мали број јесте, јер су особе изабране пре стварања света, а ово се тиче само заједнице (цркве). Израел, као и верни после узимања цркве, изабрани су од стварања света (Откривење 13,8).

Чак ни сада нису изабрани сви који су позвани. То ће бити тако све до узећа цркве када ће бити комплетирана у броју. По Божијем плану сигурно је да ће бити тако. Зато се о томе говори у пророчкој речи као да је све већ довршено. Чак је и прослављање представљено као већ постигнуто, иако у Римљанима 5,2 говори да се Божијој слави још увек надамо и у Римљанима 8,11 да ће оживети наша смртна тела. То ће се сигурно десити. Све што је потребно да нам дâ положај који ћемо заузети с обзиром на избор Божије милости, извешће у потпуности Он сам, без наше помоћи. То је наше поуздање.

Наш Бог и наш Отац

У Ефесцима 1,4.5 налазимо више детаља. У 3. стиху Бог се назива Бог и Отац нашега Господа Исуса Христа. Као Човек, Господ Исус је говорио: „Боже мој“ (нпр. Матеј 27,46). Као Син Божији он је Бога називао својим Оцем (Јован 17,1; 5,17-18, итд.). Након васкрсења Господ доводи своје у исти овај однос с Богом: „Одлазим горе к своме Оцу и вашем Оцу, и своме Богу и вашем Богу“ (Јован 20,17). Наравно, разлика ће увек постојати. Он не каже „наш“ Отац и „наш“ Бог. Он остаје Прворођени међу многом браћом, а ипак Бог постаје наш Бог и наш Отац кроз Господа Исуса.

У Ефесцима 1,4-5 овај положај који смо добили избором има исти карактер. У 4. стиху налазимо своје место пред Богом као Богом и у 5. стиху наше место пред Богом као Оцем. Изабрани смо у Христу Исусу како би могли поседовати овај положај у савршености. Христос има овај положај на основу Његовог личног права. Ми то примамо у Њему.

Свети и беспрекорни пред њим у љубави

Погледајмо поново Ефесцима 1,4: „У њему нас је изабрао пре постанка света да пред њим будемо свети и без мане, у љубави.“

Овде имамо божанску природу пред нама. Бог је свет у својој суштини, беспрекоран у својим делима и Његова природа је љубав (1. Јованова 1,5 и 4,8.16). Морамо бити једнаки Његовој природи ако желимо да уђемо у Његову присутност онако како Он жели. Како би човек изобличен грехом могао бити са Њим, који је толико свет да би гледао на грех, и који ће једног дана бацити све повезано са грехом у огњено језеро? Зато нас је изабрао да бисмо одговарали Његовој природи. Али то није све. Морамо бити способни ући у осећања Његовог срца, кроз мисли о Богу који је љубав. Због тога 4. стих говори – „пред Њим у љубави.“

Ускоро кад будемо код Њега, бићемо „свети и беспрекорни пред Њим у љубави.“ Све што у нама подсећа на грех ће нестати – све слабости, мане и греси. Више нећемо бити телесни. Али Бог нас већ сада види такве. Он нас види само у нашем новом животу којег нам је дао Господ Исус. „Јер, ми смо Његово дело, створени у Христу Исусу за добра дела која је Бог унапред припремио да их чинимо“ (Ефесцима 2,10). „Јер, он је једном жртвом учинио оне који се посвећују заувек савршенима“ (Јеврејима 10,14). „Јер, какав је он, такви смо и ми у овом свету“ (1. Јованова 4,17).

Каква је то милост за нас, који смо јадна, грешна створења!

Да нас усвоји (посини) за себе

То није све. Могли смо примити све горе наведено да би били постављени као слуге пред Богом. Исто тако анђели морају задовољити славу и Божију светост. „Предодредио нас је да нас својом благонаклоношћу и вољом кроз Исуса Христа усвоји као синове.“ (Ефесцима 1,5). Постоји одређена веза: однос оца према његовој деци и деце према свом оцу. Божији Син, након васкрсења, а на темељу свог дела на крсту, довео нас је у свој властити положај: учинио нас је Божијом децом. Овде у Ефесцима 1 сазнајемо да нас је Бог за ово одредио пре стварања света. Бог је већ тада одредио да можемо имати тај положај. Који су били разлози за то? То је било „Његовом благонаклоношћу и вољом.“ Само Његова љубав је извор овим благословима.

Хришћанство носи карактер вечности

На основу ових стихова можемо извући важан закључак. Он нас је изабрао „у Њему (Христу) пре постанка света.“ Овај избор потпуно је ван времена и за вечност, не за ову земљу. Стих 3 такође говори о „сваком духовном благослову на небесима.“ Израел је изабрани народ за ову земљу (2. Мојсијева 19,5; 3. Мојсијева 25,2.23; 5. Мојсијева 7,6). Али о „овцама“ је такође речено у Матеју 25,31 и даље: „… наследите царство које је за вас припремљено од постанка света.“ То су дакле земаљски благослови (царство) повезани са временом (од стварања света).

Из овога следи посебан положај који ми заузимамо. Припадамо систему (хришћанству) и телу (заједници) који су ван времена. Њихов почетак је пре стварања света кад их је Бог утврдио у Христу. Они нису од овога света (Јован 17,14) и постојаће и кад овај свет прође. Они носе духовни и вечни карактер. То нам даје дубљи увид у обележје хришћанства.

Разлог зашто Ефесцима 1, 3-5 не говори о одговорности и свему што је повезано са њом је тај што је она почела тек након што је Адам створен и смештен у Еденски врт и крај ће јој бити након суда пред Великим Белим Престољем (Откривење 20).

У Еденском врту стајала су два дрвета. Било је то дрво познања добра и зла, што представља принцип одговорности, „јер у који дан окусиш с њега умрећеш“; и било је дрво живота, које говори о принципу живота. Адам је јео од првог дрвета и није могао јести више од другога, јер је добио смрт као казну.

На крсту налазимо оба дрвета сједињена. Господ Исус је на себе узео последице одговорности свих који верују и као васкрсли уделио им је живот. Он је то Дрво Живота.

То се све одиграло „у времену“ на земљи и зато не представља никакав део Божијег вечног плана. Било је ипак неопходно извршити избор „у Њему“, у Христу, и читав Божији план открио се после крста, кад је последњи Адам постао Глава новог створења, Глава Божије породице. Како је чудесно видети дубине Божијих мисли и дивити се Његовој мудрости – и у исто време размишљати како смо ми били предмет тих мисли!

С топлим поздравима

Ваш брат у Божијој љубави

Х. Л. Х.

ХРИСТОС, НАШ ПОГЛАВАР СВЕШТЕНИЧКИ

Драги пријатељи,

Кад неко схвати шта верник поседује, може помислити да му више ништа не треба, јер зна да:

– Његови греси су опроштени и има мир са Богом.

– Кроз ново рођење примио је нови живот, нову природу, божански живот који не може да греши.

– Бог је осудио његову стару природу и уклонио је, тако да Бог види верника само у његовом новом животу и зато нема осуде за оне који су у Христу Исусу.

– Свети Дух станује у њему.

– Свети Дух га чини слободним од силе Сотоне, света и греха – ослобађа га да служи Богу.

– Он је прихваћен у Вољеном.

– Може да се хвали надом славе Божије, јер зна да је то припремљено за њега.

Пошто су, дакле, вечност и небо решени, истина је да он не треба ништа више. Али дете Божије још има потребе овде на земљи. Пошто је дете Божије и грађанин неба (Филипљанима 3,20) он је странац на земљи, и пошто је на путу ка небу, он је путник. Поред тога, ослобођен је силе ђавола и жели служити Богу, јер је то жеља његовог срца. Због тога одмах доспева у супротност с ђаволом и необраћеним људима. Посао ђавола је управо да држи људе у непокорности Богу. Зато он користи сву своју моћ и сва своја лукавства како би завео верника да погреши, да буде непослушан Богу. То је разлог зашто му неверни не представљају проблем. По својој природи, они не желе да слушају Бога. Њихова срца хоће да греше и кад то чине, задовољни су (1. Мојсијева 6,5; Марко 7,20-23; Римљанима 3,10-20). То је темељ на којем се свет и друштво гради. Људи се удружују ради многих разлога само да не би зависили од Бога и да би могли радити по својим мислима (1. Мојсијева 9,1; 11,4-9). Како људи не могу бити независни, прихватили су ђавола за цара, и након што су одбацили Божијег Сина, учинили су од ђавола свог бога (Јован 12,31; 2. Коринћанима 4,4).

Настојање хришћанина, дакле, сасвим је супротно од настојања света. Зато су неверни у срцу непријатељи хришћанима и сматрају их досадним и проблематичним. Говорећи невернима Господ у Јовану 7,7 каже: „Вас свет не може да мрзи, али мене мрзи јер ја сведочим против њега, да су му дела зла.“ А за верне у Јовану 17,14 каже: „Свет их је замрзео јер нису од света, као што ни ја нисам од света.“ И у Јовану 16,33 каже својим ученицима: „У свету имате невољу.“

Хришћанин ће бити прихваћен само ако не показује себе као хришћанина, већ настоји да се изједначи са светом чиме се потчињава Сотонској власти. То га, у том случају, чини неверним Богу. Такав хришћанин је прави сарадник непријатеља.

Ту започиње борба хришћанина. Сотона долази и покушава га навести на грех. Шапуће му нечисте, грешне мисли. Даје му да види грешне ствари. Пушта га да слуша безбожне речи и покушава да га доведе на нечиста места. И поред свега тога, свет показује своје непријатељство. Све то жалости новог човека. Али хришћанин још увек има своју стару природу, која би радије да греши него да угађа Богу. То је место на којем Сотона налази своје упориште. Постоји велика опасност да Сотона однесе победу и наведе га у грех.

Али Божија љубав се побринула и за то.

Христос, наш првосвештеник

Ово нам је представљено у посланици Јеврејима. Тамо видимо хришћанина као путника и странца. Он путује ка слави (Јеврејима 11,40), јер има небески позив (Јеврејима 3,1). Још увек је у пустињи, суочавајући се са свим тешкоћама и опасностима које су везане уз то. Тада нам се показује наш Првосвештеник. Господ Исус у небу је велики Првосвештеник, који гледа на све те опасности и тешкоће и посредује за нас код Бога.

Често се мисли да је свештенство Господа Исуса повезано с нашим гресима. То је, међутим, нетачно. Свакако, почетак Његовог Првосвештенства је у вези с нашим гресима. Јеврејима 2,17 каже: „Да би пред Богом могао да постане милосрдан и веран Првосвештеник, који врши обред помирења за грехе народа.“ Али у Јеврејима 10,12 пише: „А кад је Христос за сва времена принео једну жртву за грехе, сео је Богу здесна.“ 14. стих наставља: „Он је једном жртвом учинио оне који се посвећују заувек савршенима.“

Посланица Јеврејима посматра верника као створење у његовом односу према Богу. Пошто је Господ Исус завршио на крсту дело којим је потпуно задовољио Бога, тиме је питање греха решио заувек. Он је „постигао вечно откупљење“ (Јеврејима 9,12). Верник је учињен савршеним заувек. Христос је одстранио грех жртвујући самог себе (Јеврејима 9,26).

Између Бога и верника никад се више неће поставити питање греха. Исто тако, о томе се више не говори у посланици Јеврејима. Греси које је верник учинио после свог обраћења, нису више питање између Бога и његовог створења, него између Оца и сина. Ово налазимо у 1. Јовановој посланици.

Свештеник у небу

Иако је прва служба Господа Исуса као Првосвештеника била на земљи, и то заиста у вези греха, она међутим, не носи више тај карактер. Након што је довршио дело, Господ Исус је сео заувек с десне стране Богу, у небу. „Такав првосвештеник нам је и био потребан … узвишенији од небеса“ (Јеврејима 7,26). „Да је на земљи, не би био ни свештеник“ (Јеврејима 8,4). Имамо дакле свештеника у небу који се, што се тиче греха за све побринуо и који сада живи, да заступа своје (Јеврејима 7,25).

Ко је тај свештеник? Јеврејима 1 нам говори. То је Син Божији! Зато нас Он може увек заступати код Бога. Ко то може учинити осим једино Бог? Али да би могао заступати људе, Он је морао постати човек. Јеврејима 2 нам говори да је Он постао прави човек. Он је Син Човечији. Он је стварнији човек него Адам, јер је рођен од жене (Галатима 4,4). (Адама је Бог створио, а Исуса је родила Марија, прим. прев.).

Какво чудо! Бог се показао у телу! Реч је постала тело! Он, који је створио небо и земљу, који је створио човека – Он сам постао је човек.

Јеврејима 2 наводи два разлога због којих је Господ постао човек. Стихови 14-17 говоре нам да је то било ради дела окајања за наше грехе и ослобођења од моћи ђавола и смрти. Остали стихови наводе још један разлог: морао је постати милостив и веран Првосвештеник. Не говори ли то још јаче нашим срцима?

Господ Исус је знао какви би желели бити. Знао је да ће бити тешкоћа и опасности на путу. Зато је Он постао човек и ушао у све наше околности да би могао да зна из свог властитог искуства сваку тешкоћу, сваку жалост, сваку кушњу, како би могао стајати уз нас у пуном сазнању свега што требамо да надвладамо.

Научио се послушности

Он зна колика је цена послушности Богу, јер живимо у околини која је непријатељска према Њему. Није ли Он научио послушност (Јеврејима 5,8)? Он се није никада покоравао, јер је био узвишени Бог. Али као човек на земљи научио је шта значи бити послушан. „И буди ми свако јутро уши да бих слушао као ученик што слуша. Господ, Вечни, уши ми отвори и ја њему нити се противих, нити устукнух“ (Исаија 50,4-5). Он је такође искусио и последице које доноси овај свет у свом непријатељству према Богу. „Леђа своја подметнух онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху; не заклоних лица свога од ругања и запљувања“ (Исаија 50,6). Он је ударен јер је говорио истину (Јован 18, 23). Како му је само било кад су му рекли: „Зар нисмо у праву кад кажемо да си ти Самарјанин и да си опседнут демоном?“; и „Сада знамо да си опседнут демоном“ (Јован 8,48-52)? Он је, такође, искусио и силу Божију која га је подизала. „Ал’ ми Господ, Вечни ми поможе; и зато се нисам срамотио, и зато је чело моје као кремен било, знајући да се нећу постидети. Близу ми је онај који ме оправда“ (Исаија 50,7-8).

Ми требамо да се научимо послушности јер смо били непослушна, грешна створења. Он нас може потпуно разумети док учимо. Када је резултат наше послушности ругање или можда трпимо губитак због послушности, као што је могућност напретка или сличне ствари у животу, Он потпуно саосећа са нама. У том савршеном сажаљењу Он долази да нам помогне и заступа нас, како би добили опроштење и нашли милост за благовремену помоћ (Јеврејима 2,18; 4,16).

Послушност Богу може учинити нужним одвајање од људи или ствари које наше срце воли. Да, можда од ствари које се чине добре саме по себи и које смо примили од Господа. Можда од оних особа које највише волимо на земљи, јер их Он узима од нас, или можда јер желимо бити послушни Њему па не можемо више ићи с њима. Можда морамо напустити подручје своје активности или, штавише, духовни рад који смо хтели чинити за Господа или којег нам је Он дао. Господ Исус зна све ово из свог личног искуства. Он је понизио себе и постао послушан до смрти, да, чак до смрти на крсту (Филипљанима 2,5-8). Он се борио у Гетсеманији и молио: „Оче, ако хоћеш, уклони ову чашу од мене“ (Лука 22,42). Хоће ли Његова света душа устукнути са пута којим ће га водити послушност Богу? Какав је то био пут, на ком је Свети носио наше грехе на свом телу на дрвету и био учињен грехом за нас (1. Петрова 2,24; 2. Коринћанима 5,21). Пут који је значио да га је Бог напустио и да је суд Божији пао на Њега (Матеј 27,46; Захарија 13,7; Римљанима 8,3). Он је ишао тако дубоким путем послушности каквим ни једно Божије дете није ишло нити ће икад моћи ићи. Из тог разлога, такође, не може бити никакве „жртве послушности“ код које Он не би био у стању да разуме осећаје наших срца и наше борбе. Али, пошто је ишао путем послушности до краја – „Не моја воља, него твоја нека буде“ – Он зна из личног искуства шта Бог мисли за срце у таквим околностима и коју помоћ Бог пружа. „Тада му се појави анђео са неба па га је снажио“ (Лука 22,43). Зато нам помаже да нађемо „милост за благовремену помоћ.“

Сотонине кушње

Наша срца су ожалошћена кад Сотона долази са својим кушњама. Колико у нама трпи нови човек кад ђаво буди нечисте мисли и дражи нам срце на непослушност, када нас увек изнова напада и не да нам мира, кад одвраћа наше мисли од читања Божије речи и док се молимо, или смо у најузвишенијим тренуцима у заједници и буди у нама зле мисли. Господ Исус је био кушан од Сотоне као што нико никад није био. За 40 дана Он је био стално нападан (Лука 4,2).

Након пада у грех Сотона је имао лак задатак с човеком. Добио је јаког савезника у грешном срцу палог човека, савезника који увек ужива у греху. Свака мисао људског срца стално је зла (1. Мојсијева 6,5).

Са Адамом није било тако пре његова пада. Бог га је створио чистог. Иако Сотона није имао никакве додирне тачке са Адамом путем његовог срца, био је довољан један напад за ђаволску сврху. Адам је пао и постао роб Сотоне.

Сад, постојао је нови Човек на земљи који није имао грешно срце. Није знао за грех. Сотона је такође усмерио своје нападе и против овог Човека, али овде је борба била другачија.

Адам је био нападнут у Еденском врту где је све говорило о Божијој величини и доброти. Господ Исус је био у пустињи – том великом знаку клетве на земљи – где ништа није било за Њега. Овде је Сотона употребио сву своју моћ и сво лукавство да Сина Божијег учини грешником. Борба је беснела четрдесет дана док Сотона није употребио сва своја оружја и претрпео пораз. Сотона је одступио, а не Господ Исус. Ко може спознати кушње које је Господ тамо морао издржати? Ко зна сва лукавства Сотоне, читаво наоружање кнеза таме? Речена су само три последња. Шта је морало бити за Пречистог и Светог који није знао за грех сусрести сва оружја таме? Колико је морала трпети Његова света душа? Како нас Он може разумети, саосећати с нама, кад Сотона испробава на нама своје лукавство! Постоји ли кушња коју Сотона није применио на Господу? Зато нам Он може помоћи. Он се молио за Петра да не престане његова вера. „Јер, пошто је и сам трпео док је био искушаван, може да помогне искушаванима“ (Јеврејима 2,18). „Јер, ми немамо првосвештеника који не може да саосећа с нашим слабостима, него таквог који је у свему био искушаван као и ми, али без иједног греха“ (Јеврејима 4,15).

Његово саосећање у тешкоћама и жалости

Кад нам вољени бивају узети, ко може разумети бол нашег срца као онај који је плакао на гробу пријатеља? Кад смо усамљени, ко је био усамљенији од Оног који је рекао: „Немам ни сна, те сам као птица без друга на крову“ (Псалам 102,7)? Кад нас напусте пријатељи, ко нас може тако разумети као Он, за кога каже Писмо: „Тада га сви оставише и побегоше“ (Марко 14,50)? Кад нас не разумеју или кад они којима говоримо о својим тешкоћама не показују саосећање, ко може бити усамљенији него Онај који је узвикнуо: „Чекам, хоће ли се коме сажалити, али нико ме не жали“ (Псалам 69,20)? Он је био тај који је, када је рекао својим ученицима да ће га издати један од њих и да ће умрети за њих, једва био примећен, јер су расправљали ко је од њих највећи (Лука 22,19-24). Кад нам треба светло, ко нам може помоћи сем Оног, за ког је речено седам пута у Луки, да је ишао да се моли и да је провео читаву ноћ у молитви.

То је наш Првосвештеник на небу који увек живи да нас заступа (Јеврејима 7,25). Он сâм више се не сусреће с тешкоћама – за Њега је битка завршена! Али се зато може посветити да помогне нама, користећи читаво знање које је стекао својим личним искуством у борби и тешкоћама!

Сусрећем ли тешкоће и притиске на свом путу? Ако је тако, тада могу наћи помоћ у Христовом заступању. Он заступа потпуно, знајући утеху коју даје Божија милост, јер је Он спознао ту утеху кад се налазио у истим околностима овде на земљи.

Он зна како утешити душу која је у невољи. Он ми даје све шта ми треба и заступа ме пред Богом по свом познавању мојих потреба. Треба ли ми светло? Треба ли ми вођа на путу? Бог то може дати. Примићу све што Бог има за моју потребу. Све је то резултат Христовог заступања.

Примам ли то све зато што се молим за то? Он се молио за Петра пре него што је Петар ишта знао о догађајима који ће уследити. Не, ми не морамо молити Господа да нас заступа. То чини његова милост према нама. Он нас обавештава о томе, тако да можемо „с поуздањем приступити престолу милости да примимо милосрђе и нађемо милост кад нам затреба помоћ“ (Јеврејима 4,16).

С топлим поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

НОВО РОЂЕЊЕ

Драги пријатељи,

У претходном писму видели смо да је хришћанин онај ко је умро с Христом. Природа старог човека је тако зла да Бог не може ништа друго него да је осуди. У Јовану 3 Господ Исус показује ту чињеницу Никодиму, али исто тако и Божији одговор на њу.

Одломак у ствари почиње у поглављу 2,23. Тамо видимо Господа Исуса у Јерусалиму. Кад је том приликом на празник Пасхе учинио чуда, „многи су поверовали у Његово име, видећи знакове које је учинио“. Затим следи: „Али, сам Исус њима није веровао јер их је све познавао. И није требало да му за човека неко сведочи јер је и сам знао шта је у човеку.“ А затим, кад је један од њих дошао код Њега, Господ је изговорио ове поражавајуће речи: „Ако се човек не роди поново, не може да види Божије царство.“

Син Човечији који је у небу

У 11. и 13. стиху трећег поглавља Господ открива ко је Он сам. Он је Син Човечији који је у небу. Овде налазимо чудесну тајну Његове личности. Јован 1,1 нам каже да је Он сам Бог, Вечни Бог. Али у 14. стиху пише: „Реч је постала тело и настанила се међу нама“ – „Бог се појавио у телу“ (1. Тимотеју 3,16). Бог и човек у једној особи! Каква тајна!

Господ Исус је вечни Бог. Он се понизио и постао човек. То, међутим, не значи да Он више није Бог. То би било немогуће. Он је узео удео у телу и крви (Јеврејима 2,14). Он је постао прави човек (Галатима 4,4; 1. Тимотеју 2,5). Онај који је био човек, истовремено је био и вечни Бог (Исаија 9,6). Кад је лежао као мало дете у јаслама, био је у исто време носилац и одржавалац свега. Кад је био уморан од пута, гладан и жедан, замолио је жену која је била Самарјанка за мало воде. Тада јој се открио као Свемогући Бог који даје Духа Светог и као Свезнајући који је могао да разоткрије читав њен живот. Као прави човек заспао је у лађи, а затим је устао и запретио ветру и таласима. Он је рекао своје име и војници су попадали на земљу, али су га одмах затим везали, пљували му у лице и ругали му се.

Док је говорио с Никодимом овде на земљи, Он је такође био у небу. Он је говорио оно што је знао, јер једини Бог зна пуно значење појма „знати“. Ниједан човек није био у небу; због тога нико не може говорити о небеским стварима. Али Он, Син Човечији, сишао је с неба. Кад је говорио о небеским стварима, Он је говорио о ономе што је видео и што види, оно што је знао, јер је то било Његово небо и Његова слава. У Њему су били сједињени Бог и човек у једној личности. Зато су анђели рекли код Његовог рођења: „… а на земљи мир; према људима Његова добра воља“ (Лука 2,14). Он је познавао Бога и Његову славу, а познавао је такође и човека.

Природа човека

У Јовану 2,23-25 налазимо Његово мишљење о човеку. То нису били безбожни људи који су га одбацили са отвореним непријатељством. Они су га признавали јер су због Његових знакова били уверени да је Он Месија. Веровали су у његово име. Само површним читањем могли би закључити да су то били људи за које нам Јован 1,12 каже да им је дао право да буду синови Божији. Али за ове је на крају 2. поглавља, речено: „Али, сам Исус њима није веровао јер их је све познавао. И није требало да му за човека неко сведочи јер је и сам знао шта је у човеку“. Ови људи су били пресведочени, али не и обраћени. Веровали су у Његово име, али га нису примили (Јован 1,12). Видели су Његове знаке и били пресведочени у својим мислима и осећањима да је он Месија. Онда је било много таквих људи, а и данас их има на милионе. Не сумњају у истине хришћанства. Њихов разум и осећања омогућују им да препознају оно што је у њима логично и узвишено. На тај начин они прихватају хришћанство. То је управо оно што жели природни човек, јер је тиме он изнад истине и изнад Бога. Поверовао је јер је његов ум и/или осећај пресудио да је то добро.

Како је другачије кад савест дође у Божије светло. Она види своје изгубљено и грешно стање. Тада не мисли да осуђује Бога или оно што је Он објавио. Тада постоји једино осуда самог себе и вапај Богу да га прими као грешника.

Природни човек ће сигурно прихватити неопходност новог рођења за оне који обожавају идоле и живе у великим гресима. Али природни човек не може разумети да сви морају наново да се роде. Ту су, дакле, спадали Јевреји, чак и фарисеји, чак и они који су радо прихватили Господа, који су веровали у Његово име – да, чак и Никодим, фарисеј, вођа Јевреја, учитељ Израела, који је дао Господу највећу част која се може дати човеку говорећи: „Знамо да си од Бога дошао као учитељ јер нико не може да чини знамења која ти чиниш ако Бог није с њим“ (2. стих). Природни човек не може схватити да се и такав мора наново родити (7. стих). Али, то је рекао Онај који говори оно што зна (11. стих), јер Он је вечни Бог. Није ли та чињеница, да Он ово говори не само о онима који су његови непријатељи већ и онима који га признају, довољна да схватимо како је човек потпуно изгубљен и да је природном човеку потпуно немогуће да дође у Божију присутност?

Ако се човек не роди поново, не може да види Божије царство

Господ овде говори о царству како је било откривено у оно време. Кад се ускоро покаже у слави, посматраће га читава земља. Данас то царство има „хришћански“ карактер (ако могу да користим тај назив) и стање је сасвим другачије. Кад је Господ Исус дошао на земљу то царство је дошло у Њему. Само они који су га признали, који су га видели таквог какав је био у стварности – Божији Син, видели су то царство. То су били само они који су наново рођени.

Није ли нас икада погодило то што браћа Господња нису веровала у Њега? Да, у Марку 3,21 пише: „Када су за то чули његови, пођоше да га обуздају јер се говорило да није при себи.“

Зар нису познавали Господа? Зар нису били сведоци његовог савршеног, светог живота свих година, дан за даном, сат за сатом? Зар им нису Марија и Јосиф говорили о анђелу који је најавио Његово рођење и свим чудесним стварима које налазимо описане, нпр. у Луки 2? Зар нису чули шта је о Њему сведочио њихов рођак Јован Крститељ? Зар нису видели Његова чуда? Нарочито кад се узме у обзир шта је Јован написао: „И ми смо гледали његову славу, славу Јединорођеног од Оца, пуног милости и истине“ (Јован 1,14); и кад се отворило небо над Њим и чуо се глас из неба који је говорио: „Ти си мој љубљени Син! Ти си по мојој вољи“ (Марко 1,11); Његови рођаци рекли су да је поремећен и хтели су Га ухватити! Какав доказ истинитости речи Господа Исуса: „Заиста, заиста вам кажем ако се човек не роди поново, не може да види Божије царство.“

Наново рођен

То не значи оно што је Никодим мислио да значи, или што се тако често налази у паганским филозофијама и митовима: да се старац поново роди као мало дете или да се подмлади. Новорођено дете има исту природу као његови родитељи – нимало бољу. Сит, син палог Адама, био је по лику и сличности једнак свом грешном оцу (1. Мојсијева 5,3). Већ је Јов рекао: „Како ће из бића упрљаног човек чист изићи? То никако испасти не може!“ (Јов 14,4). У Римљанима 5,19 пише како су сви потомци Адама били грешници због његове непослушности. „Оно што је рођено од тела, тело је“ (Јован 3,6). Ако би се Никодим родио десет пута на исти начин као први пут, од грешних родитеља, ништа се не би променило у његовом односу према Богу.

Човек се мора родити наново, или одозго, на потпуно нов начин, из новог извора живота. (Грчке речи „геннетхеи анотхен“ које су овде употребљене другачије су од речи „палингенесиас“ која је употребљена у Титу 3,5, где се говори о купању новог рођења и обновљењу Светим Духом). Господ Исус нам у 5. стиху каже шта је извор тог новог живота. „Истину ти кажем, ако се човек не роди од воде и Духа, не може да уђе у Божије царство.“ Вода у Светом писму је добро позната реч која описује Божију Реч како је Дух Свети примењује на човека. То нам изричито говори Ефесцима 5,26 и слично тако у Јовану 13,10 заједно са Јован 15,3.

Вода чисти оно на што се примени. Реч Божија примењена Светим Духом чисти склоности, мисли и дела човека. Дух истовремено користи Реч да произведе нови живот у њему – потпуно другачији живот, који нема обележја његових природних родитеља, већ обележја Онога који је произвео тај живот. „Што је рођено од Духа, дух је“ (Јован 3,6).

Чињеница да се ново рођење дешава речју Божијом потврђена је више пута у Писму. Павле пише Коринћанима да их је родио Еванђељем (1. Коринћанима 4,15). У Јаковљевој 1,18 нам је речено: „Он је одлучио да нас роди Речју истине“, а Петар у 1. Петровој 1,22-25 каже: „Пошто сте послушношћу истини очистили своје душе … нисте поново рођени из распадљивог семена, него из нераспадљивог – живом и постојаном речју Божијом.“ У 1. Солуњанима 1,5 се Реч и Свети Дух такође спомињу заједно.

Господ овде говори о потреби новог рођења да би се могло видети царство и ући у њега, јер говори с Никодимом, кнезом Јевреја. Из начина како се Господ изражава јасно се види како је то општи принцип, као што налазимо готово у целом Јовановом Еванђељу. Од времена пада човека па до краја света ново рођење је неопходно да би се могло ући у однос са Богом.

Син човечији мора бити подигнут

Кад од 12. стиха Господ Исус почиње говорити о небеским стварима појављује се још једна потреба. Син човечији који је у небу зна славу неба, пребивалиште онога који је „светлост и у њему нема нимало таме“ (1. Јованова 1,5). Ако човек жели да уђе у славу, тада треба најпре решити проблем греха. Бог, који је толико био увређен људским грехом, мора бити задовољен у погледу греха. Исто тако, човек се мора очистити од свега што би га могло учинити неприкладним за улазак у Божију славу. Како би човек, који је хиљаду пута више сагрешио него у тренутку кад је ради свог греха био истеран из земаљског раја, могао ући у небески рај, у пребивалиште самог Бога?

Како би то могло бити могуће ако не на тај начин да Онај, који је Бог и Човек у једној особи, доврши дело којим ће бити испуњено све што је потребно? „Тако мора да буде подигнут и Син Човечији , да свако ко у њега верује има вечни живот“ (Јован 3,14-15).

Није ли то оно највеће што нам је Бог могао дати?

О, постоји још много ствари које су повезане с тим. Можемо викати „Ава, Оче“, јер Свети Дух сведочи новим животом у нама да смо деца Божија (Римљанима 8,15). Сунаследници смо с Христом и ускоро ћемо владати и судити свемир заједно са Њим (Римљанима 8,17; Ефесцима 1,10; 1. Коринћанима 6,2-3, итд.). 1. Јованова 3,1 ставља нас на исти ниво са Господом Исусом, као непризнате од света. У 2. стиху говори нам да кад се Он појави, бићемо као Он, јер ћемо га видети онаквим какав јесте. У 1. Јовановој 4,17 пише да смо ми сада на овој земљи, што се тиче суда, већ слични Њему у небу. У 19. стиху налазимо да ми волимо, јер имамо божанску природу која је љубав, зар не? Ми побеђујемо свет (1. Јованова 5,4). Ускоро ћемо открити да Писмо набраја још многе сличне ствари.

Није ли заједништво са Оцем и са Његовим Сином највећа привилегија од свих? По речима Господа Исуса у Јовану 3 нисмо могли чак ни видети или ући у земаљско царство. Били смо изгубљени грешници који су могли очекивати само вечну пропаст, Божији непријатељи и мрски у Његовим очима. Сада познајемо Оца и Господа Исуса (1. Јованова 5,20) – не више као што створења знају свог Створитеља, него какав је Он заиста. Имамо заједништво са Оцем и Његовим Сином Исусом Христом. Ово заједништво неће бити тек у небу. Не, већ сада, док смо на земљи и не разликујемо се по спољашњости од других људи око нас који су под Сотонском влашћу, ми имамо ово заједништво. Кад то схватимо и практично остваримо, неће ли тада бити наша радост потпуна?

С топлим поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

ЗАЈЕДНИШТВО СА ОЦЕМ И СА ЊЕГОВИМ СИНОМ

Драги пријатељи,

Видели смо да сваки који верује у Господа Исуса прима не само опроштење греха, већ исто тако сасвим нови живот кроз наново рођење. Он је рођен од Бога (Јован 1,13) и на тај начин поседује божански живот, божанску природу (2. Петрова 1,4). Тај живот у свом најбогатијем облику назива се вечни живот и 1. Јованова 5,20 за Господа Исуса каже: „Он је Истинити Бог и Вечни живот.“ Сам Господ Исус је наш живот.

Та чињеница има бескрајне последице за нас. Угодни смо у Љубљеном (Ефесцима 1,6), и премештени „у Царство Његовог љубљеног Сина“ (Колошанима 1,13). Стојимо, дакле, пред Богом у свој предности онога којег Бог назива „Љубљени“. Поистовећени смо с Господом Исусом. „Свет нас не познаје зато што није упознао Њега“ (1. Јованова 3,1). Ми смо у овом свету баш као што је Он (сада у небу 1. Јованова 4,17). „Бићемо слични Њему јер ћемо га видети онаквог какав јесте“ (1. Јованова 3,2). Упоредите такође 1. Јованову 4,12-23 са Јованом 1,18. У 1. Јовановој 5,20 пише да знамо да је „Син Божији дошао и дао нам разум да спознамо Истинитога.“ То укључује заправо све.

Приликом стварања, Бог је дао Адаму разумевање. У томе је разлика између човека и животиње. Међутим, разум човека био је земаљски, и зато је могао разумети само земаљске ствари. Анђели такође не могу познавати Бога, иако припадају вишем реду створења него што је човек. Они су моћне слуге које увек стоје спремне извршити вољу Божију, али желе завирити у оне ствари које су објављене нама (1. Петрова 1,12).

А сада је Бог изгубљеним грешницима који су били Његови непријатељи, али који су примили Господа Исуса, дао свог Сина као њихов нови живот. У исто време, у Њему и кроз Њега, примили су разумевање којим знају Бога. Ми већ сада можемо видети Његову откривену славу, коју ће и свет ускоро видети када Господ Исус дође у облацима са неба да се опет појави на земљи, када ће га видети свако око. Али ми ћемо га видети онаквог какав јесте – не само као што се открио. Већ сада можемо да схватимо Његове мисли. Видимо Његову унутрашњу славу и она испуњава наша срца. С Богом имамо заједничка осећања и мисли. Он отвара своје срце ка нама и говори нам о томе чиме је заокупљено Његово срце, и можемо разумети Његове речи и делити Његова осећања. Ми имамо:

Заједништво са Оцем и његовим Сином, Исусом Христом

Чиме је заокупљено Очево срце? Није ли са Сином и свом славом Његове личности и Његовог дела? Кад је Син био овде на земљи „у њему се настанила сва пунина“ (Колошанима 1,19). На почетку јавне службе Господа (Лука 3,22), као и при њеном крају (Матеј 17,5), Отац је рекао: „Ти си мој љубљени Син! Ти си по мојој вољи!“ После тога следило је дело на Голготи.

Како је велико значење за Оца морало имати то дело. „Зато ме Отац воли што свој живот полажем – да бих га опет узео“ (Јован 10,17). Да, Отац воли Онога који је добровољно отишао на крст, Онога који је умро да прослави име Божије и учини Његову вољу, Онога који је „у свом телу понео наше грехе“ (1. Петрова 2,24), Онога који је ради нас био „учињен грехом“ (2. Коринћанима 5,21), Онога који је носио Божији суд и био остављен од Бога, Онога који је у свему томе био савршен – „Христа, који је кроз вечног Духа самога себе без мане принео Богу“ (Јеврејима 9,14).

Отац нам каже „То је мој љубљени Син“, а ми одговарамо „То је наш љубљени Спаситељ.“ Отац каже: „Из љубави према мени (2. Мојсијева 21,5) поднео је сва страдања на Голготи и довршио дело“, а ми одговарамо: „Христос нас је љубио и предао себе за нас“ (Ефесцима 5,2). И ја лично кажем: „Син Божији, који ме је волео и самога себе дао за мене“ (Галатима 2,20).

Та иста славна Личност која испуњава срце Оца такође испуњава и моје срце. Отац нам показује славу Сина, а ми говоримо Оцу о свему што смо нашли у Сину. То је заједништво – заједничка осећања, заједнички интереси. Иста Личност испуњава наша срца задовољством и радошћу. Да ли је исто тако и са Сином? Он нам је објавио Оца. Чули смо га да каже „Ава, Оче“ (Марко 14,36), и сада и ми кажемо „Ава, Оче“ (Римљанима 8,15).

Није ли то једна од највећих привилегија – разумети Бога, и знати га? Не само уживати Његове благослове и божанске ствари, него уживати самог Бога; имати заједништво у томе са Богом Оцем и Богом Сином. Нема ништа узвишеније од тога. Ако то постане стварност у нашим животима, наша срца ће бити већ овде на земљи савршено срећна. То је разлог зашто апостол каже: „И ово вам пишемо да ваша радост буде потпуна“ (1. Јованова 1,4).

Бог је светло и у Њему нема никакве таме

Заједништво с Оцем и Његовим Сином мора, наравно, бити у складу с Божијом природом. Бог је светло, па тако и ми морамо бити у светлу, како би имали заједништво. Ми који смо „некада били тама сада смо светло у Господу“ (Ефесцима 5,8). Ходамо у светлу и тако имамо заједништво један с другим. Крв Исуса Христа, Божијег Сина, је темељ или основа нашег положаја и доказ његове законитости.

У 1. Јовановој 1,7 није питање како ходамо, него где ходамо. Ако говоримо о ходу у складу са светлом, јасно је да је то питање нашег практичног живота. Али овде је питање где ходамо. Свако ко је наново рођен, који је ослобођен од власти таме и оспособљен да има удео међу светима у светлу (Колошанима 1,12.13), хода у светлу. И тамо, као доказ да сам на правом месту, је крв која ме чисти од сваког греха. Узмимо овај пример: докле год су ми руке у канти са сапуњавом водом, не могу се испрљати. Снага сапунице која моје руке чисти док су на правом месту, чини да је немогуће да се оне испрљају. Како би се могле испрљати док се налазе у води која има особину да чисти све што је прљаво? Тако и сила крви, која влада у светлу, доказ је да сам у складу с тим светлом.

То не мења чињеницу да је моја стара природа још увек присутна. Ако бих то порицао и казао да немам греха, тада бих лагао себе и истина не би била у мени. Када бих рекао да нисам никада учинио нешто лоше и никада сагрешио, тада бих Бога учинио лажљивцем, јер Он је рекао: „Сви су сагрешили!“ (Римљанима 3,23).

Јованова 1,10 не каже: „ако кажемо да не грешимо“, него стоји: „ако тврдимо да нисмо згрешили“ користећи прошло време. Писмо никада не претпоставља да је потреба верника да греши. Имамо нову природу која не може да греши и божанску силу у себи, Светог Духа, који нас оспособљава да ходамо у новом животу. Наш живот је у светлу где можемо јасно видети све оно што није у складу са светлом.

Нажалост, сви морамо рећи: „Јер сви ми често грешимо“ (Јаков 3,2). Али за то нема оправдања.

Овај предмет планирам разрадити у следећем писму, зато ово писмо није јако дугачко.

С топлим поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

ХРИСТОС НАШ ЗАСТУПНИК

Драги пријатељи,

Наставићу сада тамо где сам стао у мом прошлом писму и продужавам следећом тачком:

Ако верник сагреши

Шта се догађа ако верници сагреше? Може ли то да промени наш положај као деце Божије? Да ли ћемо бити удаљени из Божије присутности?

Имамо одговор у Јеврејима 9 и 10. Христос је нашао вечни откуп. „Јер, он је једном жртвом учинио оне који се посвећују заувек савршенима“ (Јеврејима 10,14). Наш однос као створења према Богу решен је за сва времена. Стављени смо у однос деце према Оцу. Тај се однос не може никада променити.

Да ли наш Отац, дакле, гледа кроз прсте на грехе своје деце? Наш Отац је Бог који је светло и у коме нема таме. Он је сувише свет да гледа зло. Он мора бити посвећен у онима који му прилазе. Он може трпети грехе неверних и безбожног света, али не може да трпи било који грех своје деце. Како би Он, који је свет, могао имати заједништво са грехом или неким који се запрљао грехом? Зато се одмах прекида наше заједништво с Оцем и његовим Сином сваком нечистом мисли, сваким грешним делом или празном речју и сваким независним – одатле и грешним – делом. Ово заједништво се не обнавља све док се грех не одстрани на божанским начин. „Ако признајемо своје грехе, он је веран и праведан и опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправедности“ (1. Јованова 1,9). Само кроз признање и осуђивање самих себе можемо бити очишћени.

Осуђивање самог себе је једини начин да обновимо заједништво

Овај принцип налазимо у целом Писму, и у Старом и у Новом завету. Узмимо неколико типичних примера из Старог завета. У 3. Мојсијевој 4. и 5. делимично у 6. и 7. поглављу налазимо поуке за Израелце који сагреше. Овде се не ради о обраћењу грешника, иако би проповедник Еванђеља могао употребити ово поглавље ради приказа принципа Еванђеља. У овим поглављима гледа се на Израел као на људе који су доведени Богу жртвом на велики дан помирења (3. Мојсијева 16) и у чијој средини Бог пребива на темељу свакодневне жртве паљенице (2. Мојсијева 29,38-46). Сада, дакле, кад су доведени у Божију присутност као Његов народ и могли су одмарати свесни да су „омиљени у Љубљеном“ (Ефесцима 1,6; 3. Мојсијева 1 и 7,8), кад су добили предмет на који ће бити усмерена њихова срца док буду пролазили пустињом (јестиви принос у 3. Мојсијевој 2) и кад су могли имати заједништво са Богом кроз заједничко суделовање и уживање у том истом предмету (жртва захвална, 3. Мојсијева 3 и 7,11-34), требало је решити питање дневног прљања.

У 3. Мојсијевој 5,1-4 именују се најпре три велике групе прљања која се појављују у свакодневном животу. 1. стих говори о пропусту сведочанства против зла или за добро. Пропуст нечега, такође, може бити грех; 2. стих говори о прљању која проистичу од спољних утицаја, о последицама што се нисмо практично одвојили од ствари овог света; 4. стих говори о последицама недостатка трезвености, самоконтроле, дакле прљањима која долазе из нашег властитог срца. Стих 15 и даље говоре ако неко посегне за оним што је Господ резервисао за себе. И поглавље 6, 1-7 говори о крађи или задржавању нечег што је туђе. На који је начин могао Израел да се очистити кад је погрешио? Постоји само један начин који је споменут у 5,5-6: „Који дакле буде крив за коју од тих ствари, признаће одмах грех свој. Затим ће на име жртве за преступ и за грех који је починио, принети Господу…жртву за грех .“ Још се могло и нешто друго додати (на пример, требало је додати пети део за накнаду ако се нешто узело од Господа или неког брата – 5,16; 6,5). Али први основни услов је: признати грех и донети жртву за преступ.

Осуда самог себе – признање властитих греха и властитих падова – нужна је претпоставка за свако опраштање и обновљење (види нпр. 1. Коринћанима 11,31 и 1. Јованова 1,9). Бог жели да нас доведе до истинске самоосуде; Он жели да осудимо не само дела која смо учинили, већ наше стање, као што је то Давид учинио у Псалму 51, 5-7. Он упире наше очи на крст, где можемо учити шта је грех. То не значи да би поново требало Христову крв применити на нас. То се догодило једном заувек. Потребно је упознати како су греси страшни – и онај ког сам управо учинио – кад видимо шта је Господ морао трпети за наше грехе на крсту (жртва за преступ). У 3. Мојсијевој 1-7 не налазимо сâм крст него поглед у натраг на крст. Сâм крст, као темељ наше блискости са Богом, налазимо у 3. Мојсијевој 16 и 2. Мојсијевој 29.

Да, једино поглед на оно што је Господ Исус трпео на Голготи за наше грехе научиће нас како је грех страшан. Он је морао тамо бити одбачен од Бога, морао је поднети Божију осуду и умрети, јер је Он „сâм у свом телу носио наше грехе на дрвету“ (1. Петрова 2,24). На тај начин долазимо до праве самоосуде и жалости због оног што смо учинили. Никад не прелазимо олако преко греха и не заборавимо да је признање кривице једини пут обнове заједништва – признање пред Богом, а затим и пред људима, ако су они били погођени оним што смо урадили.

Непознати греси

Овде се јавља велика тешкоћа. Често чинимо грехе којих нисмо свесни, и понекад чак мислимо да смо учинили нешто добро. Незнање нас не чини невинима. „Ко згреши учинивши у незнању нешто што је Господ забранио да се чини, биће крив и носиће терет кривице своје“ (3. Мојсијева 5,17).

Зато се Давид молио у Псалму 19,12: „Опрости ми оне који су ми тајни!“ Ако признајемо ове грехе и на тај начин обновимо заједништво са Оцем, морамо их бити свесни. Зато је речено у 3. Мојсијевој 4,23.28: „И открије се грех који је починио…“ Али ко би то требао да учини? Ко ће да нас освести о мислима, речима, делима о којима нико други ништа не зна? Ко треба да нас пресведочи кад мислимо да смо у праву? За то се, такође, побринула Божија љубав: „Дечице моја, пишем вам ово да не грешите. Али, ако неко и згреши, имамо заступника код Оца – Исус Христа праведника“ (1. Јованова 2,1). Требамо добро да прочитамо овај стих и размислимо о њему.

Христос наш заступник

Грчка реч „параклетос“, овде преведена као „заступник“, коришћена је само у Јовану 14 и 16 и у овом одељку. У Јовану 14 и 16 се односи на Светог Духа и преводи се као „утешитељ“. Примедба у преводу Дарбијеве Библије информише нас шта та реч значи: „Онај који се за све брине и помаже“. Неко преводи ову реч у 1. Јовановој 2 као „адвокат“ или „заштитник“.

Господ Исус сада извршава ову службу у небу за нас. Али Он то не чини пред Богом, него пред Оцем, јер што се тиче Бога наш случај је потпуно решен на крсту.

У једном од претходних писама видели смо да је Господ Исус наш врховни свештеник који нас заступа пред Богом у вези са нашим слабостима и околностима на земљи. Овде видимо службу Господа Исуса у погледу наших свакодневних греха. Он је наш заступник, адвокат код Оца кад сагрешимо. Он то не постаје тек онда кад смо ожалошћени и признајемо своје грехе. Не, у тренутку кад сагрешим Он је заступник у небу који заступа мене и моју ствар пред Оцем.

Ко је тај заступник? То је Исус Христос, Праведник. Он одговара потпуно правди Оца и Он је истовремено и моја правда (1. Коринћанима 1,30). И не само то. Он је извршио дело које је тако савршено, да Он није постао помирбена жртва само за наше грехе, него и помирбена жртва за цео свет. И Његова личност и Његово дело су потпуно прихватљиви пред Оцем – и нимало мање од тога прихватљиво је и Његово заступање кад згрешим.

Видели смо претходно како опраштање следи само након признања. Зато је други део службе Господа Исуса као нашег Заступника Његова брига да нас доведе до признања сопствене кривице.

Прање ногу

У ноћи кад је Господ издан, Он је увео ову службу симболичним чином. Намеравао је да установи Његову Вечеру, знак заједништва између Њега, умрлог Спаситеља, и свих чланова тела Христовог (1. Коринћанима 10,16-17). Како је могло постојати заједништво између ученика који су практично били испрљани и Господа који је првенствено умро да уништи грех? То је могло значити само суд испрљанима (1. Коринћанима 11,26-32).

И тако, потпуно свестан ко Он јесте, али због љубави којом је ишао до самог краја, Господ је узео место слуге и опрао ученицима ноге. Бог се послужио недостатком Петровог разумевања (који није разумео да све што Господ чини је увек добро и да се требамо увек погнути, чак иако нешто не разумемо), како би нам објаснио значење прања ногу. Ученици су били чисти, јер су били опрани (окупани новим рођењем). Али, да би могли имати удео с Њим, уживати у практичном заједништву, морали су да се очисте од прљавштине сакупљене у свакодневном ходу (Јован 13,8-11).

Петрово одрицање

Еванђеља нам описују како Господ обавља ову службу према нама. Ово можемо пронаћи у причи о Петру. Петар је изгубио практично заједништво са Господом. Није то био неки велики догађај, ни он сам то није знао, нити га је неко упозорио на то. Кад је Господ рекао да ће се сви спотакнути о Њега, види се како је Петар држао до себе. Да, био је уверен да је његова љубав и верност већа него ичија. „Ако се сви и саблазне о тебе, ја се никада нећу саблазнити“ (Матеј 26,33). Петар то не би могао да каже да је заиста уживао у заједништву с Господом, јер тамо нема места за тело и охолост. Господ је употребио ове Петрове речи да га опомене, а исто тако и да му да на знање како Он, Господ, зна све. Петар се могао сетити тога кад се одрицао Господа. Могао се охрабрити мишљу да га Господ, који је све знао, ипак није одбацио и да га неће одбацити ни сада. Каква доброта и милост! Каква љубав! Каква брига! Пре него што је Петар сагрешио, Господ се молио за њега. Не зато да спречи Сотону у кушању Петра, не – Петру је био потребан пад како би упознао самога себе. Благе, нежне речи Господа нису могле да досегну тај циљ, чак ни озбиљна опомена из уста Господа није дала резултат. Зато се Господ није молио да кушња прође поред Петра, него да његова вера не пропадне. Да би га сачувао после пада од превеликог обесхрабрења, Господ му је већ тада дао задатак који ће обављати након свог обновљења.

Петар је био толико заокупљен собом да ништа није могло досегнути његову савест. Сигурно да су га заболеле речи које му је сам Господ Исус лично рекао: „Ни један сат нисте били у стању да пробдите са мном“ (Матеј 26,40). Ипак ово га није довело до самоосуде као ни чињеница што је и он побегао и оставио Господа самог у власти непријатеља (Матеј 26,56). Кад се одрицао Господа и заклињао се: „Не знам тог човека“ – исти Петар који је рекао пре: „Ти си Христос, Син Бога живога“ – ни тада Петар не долази још себи. Како је покварено човечије срце. Али, како је љубав чудесна! У том тренутку, кад су војници ударали, шамарали и пљували Господа (Матеј 26,67), Господ се окренуо и погледао Петра. Тај тренутни поглед, заједно са речима Господа на које га је подсетило петлово кукурикање, отворио је Петру очи. „И изађе напоље и горко заплака.“

Обновљење

Чак ни са тим служба Господа се није завршила. Као прва ствар након свог васкрсења послао је поруку у којој је посебно споменуо Петра (Марко 16,7), а затим је имао посебан сусрет са њим (Лука 24,34). Писмо нам не говори о чему су разговарали. Господ је имао посебне речи за сваког појединачно, речи које је наменио да им каже насамо. Затим налазимо онај тако болан, али и тако благословен сусрет описан у Јовану 21.

Могли бисмо рећи да ово отворено понижавање Петра није било неопходно. Ако заиста размислимо о томе, зар не мислимо да је ово некако грубо, не у љубави? Петар је дошао себи, зар не? Он је горко плакао, зар не?

Али онај, који заједно са савршеним познавањем људског срца такође има и савршену љубав за своје, и показује то у савршеној мудрости, знао је шта је стварно најбоље за Петра.

Тек када је Петар стварно дошао до тачке самоосуде, не само свог дела него самог себе – када је спознао да је потребно Божије свезнање да би се открила љубав према Господу коју је имао у себи, тада га је Господ могао потпуно обновити и поставити за пастира Његових оваца, да пасе Његове јагањце и овце.

То је служба Господа као нашег Заступника код Оца. Где бисмо били кад не бисмо имали Њега као свог Заступника? Свака грешна мисао, некорисна реч, свако дело независности прекида заједништво. Оно не може да се обнови на други начин осим признањем зла и самоосудом.

Наш Заступник моли се за мене пре него сагрешим да моја вера не пропадне. Говори ми кроз своју Реч како бих дошао до самоосуде пре него што учиним грешно дело. Он ме посматра у правом тренутку и употребљава браћу, књиге, прилике – да, и петла ако је неопходно – да ме подсети на своје Речи. Усмерава ме тако да осудим самог себе и признам грех, како би заједништво с Оцем и Сином било обновљено. Он је мој Заступник код Оца. Он неће мировати док се потпуно не вратим и док не дође до потпуне обнове. Па и сада, у слави, Он ми служи и пере моје ноге да бих могао имати удео с Њим и да моја радост буде потпуна већ овде на земљи.

С топлим поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

ПОСВЕЋЕЊЕ

Драги пријатељи,

Са задовољством ћу са вама разговарати о посвећењу. Али пре тога потребно је пронаћи шта Божија реч подразумева под тим појмом. У обичном говору под светим се подразумева онај човек који је без греха и мана или барем без познатих греха и мана. Због тога верници који су заведени такозваним учењем о светости, понекад тврде да су узнапредовали у посвећењу јер нису упали у видљиве грехе.

С обзиром на ово последње, Павле каже у 1. Коринћанима 4,4 да нема ништа на својој савести, али тиме није оправдан. И у Псалму 19,12 Давид се моли за очишћење од тајних греха. Види такође 1. Јованову 3,20 и 3. Мојсијеву 5. Када Господ дође Он ће „расветлити оно што је у тами скривено и изнети на видело намере срца и тада ће свако примити похвалу од Бога“ (1. Коринћанима 4,5). Ако не видимо ништа лоше у себи, то још није доказ да у свему што чинимо нема греха. Али ко не види многе, многе зле ствари у себи кад у Божијем светлу проверава свој живот по Речи Божијој?

Поред тога, Свето писмо нам показује да чистоћа и посвећење нису исто. У 2. Мојсијевој 28,38 читамо о грешности светих ствари; у 1. Дневника 23,28 о чишћењу свих светих ствари; у Ефесцима 1,4 и Колошанима 1,22 речено је требамо бити свети и беспрекорни. Светост и чистоћа, се дакле, разликују.

Шта је посвећење?

Ако пратимо многа места у Писму у којима се говори о оном што је „свето“ и „посвећено“, верујем да ће постати јасно да посвећење значи одвојење. Примењено на нас то значи одвојење од свега чиме смо били пре везани како би се могли посветити Богу. То исто значи да морамо бити вољни носити обележја односа с Богом и посвећења Њему. Види нпр. 4. Мојсијева 6,1-11. Мерило за посвећење не лежи на нама. „Нико није свет ко Господ; нема осим тебе другог Бога“ (1. Самуилова 2,2). „Ти си једини свет“ (Откривење 15,4). „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петрова 1,16). Једино Господ је мерило за светост. Ко се мери сам по себи је безуман, као што каже Писмо: „Они су неразумни кад сами себе собом мере и сами се са собом упоређују“ (2. Коринћанима 10,12). Јасно је да једино Бог може просудити колико смо далеко отишли од божанских стандарда.

У Јовану 17,17 Господ Исус се моли: „Посвети их истином – твоја Реч је истина.“ Истина је оно што је Бог објавио о себи и какав резултат то има за нас – какво је наше заједништво са Њим и какво мора бити. Зато Господ Исус каже о себи да је Он Истина (Јован 14,6). Он нам је објавио Бога (Јован 1,18), зар не? Тако исто и Божија реч, у којој је Бог објавио Себе, јесте истина.

Кроз истину – кроз оно што је Бог објавио о себи и својим правима над човеком – одвајамо се од свега са чиме смо пре били повезани да бисмо припадали Богу.

У Старом завету не налазимо потпуну објаву Бога. Тамо се Он објавио као Господ који је имао земаљски храм усред свог народа, где је Он желео да станује. Тако је у Старом завету посвећење повезано с тим. Планина, Јерусалим, шатор и храм, свештеници и левити, сав народ, прибор за службу, жртве, итд. све је било посвећено. Све је било повезано са Господом као оним који пребива усред свог народа. „Дому Твоме светост припада“ (Псалам 93,5). „Посветићу се преко оних који приступају к мени“ (3. Мојсијева 10,3).

Али сада се Бог сасвим објавио у Господу Исусу. Бог се објавио у телу. Иако је Господ био стваран човек, Његова служба на земљи била је обележена тиме да је Он објавио Бога. Кад га је потпуно објавио на крсту и у исто време остварио вечно откупљење, Он је устао из мртвих и заузео своје место с десне стране Богу. Јован 17,4 нам каже да је то учинио као Човек.

Као Бог је имао вечну славу пре него што је свет постао. Али сада, као онај који је довршио дело на крсту Голготе и који је савршено прославио Бога, тражио је да добије исто тако славу као човек. И сада, као прослављени човек, Он седи Богу с десне стране у слави – Човек у небу.

Божија вечна намера била је да се поистоветимо с ликом Његова Сина, како би Он био Прворођени међу многом браћом (Римљанима 8,29). Овде у Јовану 17,17-19 Господ Исус каже да посвећује себе за своје. Он се одвојио у небу, да би био тамо сасвим за Бога и он је то учинио како би „и они били посвећени истином“. Овде имамо мерило за наше посвећење и истовремено средство за посвећење. То је Христос у слави.

Посвећење духа

Кад читамо Нови завет видимо да се о нашем посвећењу говори на два начина. С једне стране, речено је да смо посвећени (1. Коринћанима 6,11; 2. Солуњанима 2,13; 1. Петрова 1,2 итд.). Зато смо названи светима на разним местима – нпр. у почетним речима посланица. Ово посвећење десило се путем новог рођења. Тада нас је Свети Дух одвојио од света којем смо припадали дајући нам нови живот и божанску природу (Јован 3; 2. Петрова 1,4; Ефесцима 4,24).

С друге стране, речено је да се требамо практично посветити (Јеврејима 12,14; Ефесцима 5,25-27 итд.). Обе стране сједињене су у Откривењу 22,11: „Ко је свет, нека се и даље посвећује“.

Ово начело налазимо примењено на различитим местима. Као што смо видели у Римљанима 8,29, Бог нас је унапред одредио да би постали слични лику Његовог Сина. У Ефесцима 1,4-5 налазимо исту мисао изражену другим речима. 1. Коринћанима 15,49 каже: „И као што смо били слика земаљскога (Адама), тако ћемо бити и слика небескога (Господа Исуса).“ У 1. Јовановој 3,2 нам каже кад ће се то потпуно испунити: „Знамо да ћемо, кад се он појави, бити слични њему јер ћемо га видети онаквог какав јесте.“

С друге стране, у другим одломцима Писма већ смо поистовећени са Господом Исусом. У 1. Јовановој 3,1 свет нас не познаје, зато што њега није познавао, а у 1. Јовановој 4,17 речено је да смо већ у овом свету такви као што је Он у сада слави.

Објашњење за то је да се све темељи на делу Господа Исуса. С обзиром на наш положај, већ сада поседујемо све (1. Коринћанима 1,30). Новим рођењем одвојили смо се од света и имамо вечни живот. Једном жртвом учињени смо савршенима и стојимо оправдани пред Богом. Божији смо синови и наследници и у Христу смо на небесима (Ефесцима 2,6). Што се тиче наше душе, поседујемо све; али наше тело нема још удео у свему и наша стара природа још је присутна. Зато наше практично стање још не одговара положају у који смо доведени на темељу дела Господа Исуса.

Практично посвећење

Сви подстицаји усмерени су на то, и то је циљ сваке службе: да можемо већ сада практично остварити оно што ћемо постати једног дана (Ефесцима 4,11-16; Колошанима 1,28). А какви требамо да будемо? Требамо бити налик Њему, прослављеном Човеку у небу! Он је мерило за наш практичан ход. Зато пише: „И ко год полаже ову наду у њега, чисти се као што је и он чист“ (1. Јованова 3,3, види такође 1. Солуњанима 3,12-13).

Како ми можемо бити практично Њему слични? Како практично тежити за тим? Да ли требамо напорно се трудити да променимо свој живот и живимо више светим животом? У Римљанима 7 налазимо некога ко је тако чинио. Као закључак је повикао: „Јадан ти сам ја човек! Ко да ме избави од овог смртног тела?“

Божија реч нам показује бољи пут: „И сви ми лицем које није покривено велом посматрамо Господњу славу и преображавамо се у исту слику – из славе у славу која долази од Господа, који је Дух“ (2. Коринћанима 3,18).

Гледајући на Господа Исуса онаквог какав је сад, прослављен у небу, читајући све што је написано о Њему у речи Божијој и размишљајући о томе, наши животи ће се променити. Тада постајемо морално трансформисани у Његов лик. Оно чиме је заокупљено наше срце оставиће свој снажан утисак на наш живот.

Тако је и са посвећењем. То што ћемо бити једнога дана – слични нашем прослављеном Господу Исусу – мерило је нашег посвећења. Гледање на Њега производи ово посвећење. Светост по својој природи и карактеру јесте оно што се очитује у нама на темељу Христове објаве у нама.

Зато Господ Исус каже: „Самога себе посвећујем за њих да и они буду посвећени истином“ (Јован 17,17-19). Он већ сада седи на Божијем престолу, као прослављени Човек „свет, недужан и неокаљан, одвојен од грешника и узвишенији од небеса“ (Јеврејима 7,26), да би могли да се посвећујемо гледањем на Њега. Истина, реч Божија нам га описује. Она га представља у слави његове личности. Наша срца постају испуњена читавим Његовим савршенством и са свим што је везано за Њега. Тада у срцима више нема места за ствари овога света. На тај начин наш живот постаје морално све сличнији Њему и све више се одвајамо од свега овде доле, како би били посвећени једино Богу. То је посвећење.

На тај начин смемо рачунати на Божију верност. „А ономе који може да вас сачува од пада и да вас без мане, у великој радости, постави пред своју Славу, једином Богу, нашем Спаситељу, слава, величанство, моћ и власт, кроз нашег Господа Исуса Христа, пре сваког времена и сада и довека! Амин“ (Јуда 24-25; види такође и Матеј 19,26).

С топлим поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

ВРЕДНОСТ ЧИТАЊА БОЖИЈЕ РЕЧИ

Драги пријатељи,

Хтео би да вас питам, да ли редовно читате Библију? Не мислим само на заједничко читање у време кад је окупљена читава породица, већ да ли је читате за себе кад сте сами? Веома је важно да то чините. Верник који занемарује ово читање не остаје у блиском заједништву с Господом и никад неће бити стварно срећан.

Никада не можемо преценити вредност Библије, јер она је Реч Божија. Једино кроз њу можемо упознати Бога и његове мисли. У Старом завету Бог се објављивао кроз Реч коју је говорио и давао је да се напише. Тако је говорио ко је Он, шта је учинио, шта ће чинити и како му човек треба служити. Затим је дошао на земљу Син и објавио Бога (Јован 1,18). Али ми такође знамо све ствари о Сину – Његово рођење, живот и смрт, Његове речи и дела – једино кроз Реч. И Бог Свети Дух, такође, који је сада на земљи и станује у сваком вернику, открива све ствари нама кроз Реч. Зато није природно да верник не воли Библију. Његов раст у милости и познавању нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа уско је повезан са његовом љубављу према Речи и његовом употребом Речи.

Ново рођење

Када читамо нпр. Псалам 119, видимо како је свака фаза духовног живота псалмисте била повезана са Речју. Пре свега видимо да је нови живот настао кроз Реч (93. стих): „Заповести твоје никад нећу заборавити, јер ме њима оживљујеш“. Погледај такође стихове 25, 37, 40, 50, 88, 107, 116, 144, 149, 154, 156 и 175. То је јасно речено и на другим местима: „Он је одлучио да нас роди Речју истине“ (Јаков 1,18). „Јер, ви нисте поново рођени из распадљивог семена, него из нераспадљивог – живом и постојаном Божјом речју“ (1. Петрова 1,23). Господ Исус каже у Јовану 3,5: „Ако се човек не роди од воде и Духа, не може да уђе у Божије царство“. Из Ефесцима 5,26 и других одломака очигледно је да вода у Писму сликовито приказује Реч, примењену на човека Светим Духом.

Реч Божија доводи савест грешног човека у Божије светло. Кроз њу човек види ко је он и осуђује себе, исповедајући своје грехе пред Богом. То је обраћење. Кроз ово самоосуђивање људско срце се чисти и Свети Дух кроз Реч производи у Њему нови, божански живот. Из тога произилази да кад говоримо невернима Еванђеље, морамо добро познавати Божију реч. Наше речи никада неће довести човека до обраћења. То чини једино Божија реч. „Вера, дакле, долази слушањем поруке, а порука Христовом речју“ (Римљанима 10,17).

Али реч Божија је такође

Храна за нови живот

„Слатке ли су речи твоје мом језику! Слађе су од меда устима мојим“ (Псалам 119,103). „Слађе од меда , од меда што се из сата цеди“ (Псалам 19,11). Господ Исус каже: „Човек не живи само од хлеба, него и од сваке речи која излази из Божијих уста“ (Матеј 4,4). Види такође Јеврејима 5,12-24 и 1. Петр. 1,25-2,2.

Нови живот који је проистекао из Речи треба храну која одговара том животу. Та храна је Господ Исус који је умро као Спаситељ (Јован 6,56), као Онај који је ходао овде по земљи као свети, истинити човек (Јован 6,33-35), и као прослављени Господ у небу, старо жито из обећане земље (Исус Навин 5,11). Господа не налазимо нигде осим у Речи. У Старом завету видимо га у свим симболима, сенкама и пророчанствима. У Новом завету Он нам је потпуно очитован у свом животу на земљи и у својој смрти (у еванђељима, Делима апостолским и посланицама), али и као прослављени Господ (у Делима, посланицама и Откривењу).

Зар чуди да је духовни живот многих слаб и болешљив, и не могу да подносе ништа друго него само млеко уместо чврсте хране (Јеврејима 5,12-14), када занемарују недељне састанке или проучавање Речи, и кад сами не истражују Реч редовно за себе?

Једини начин да можемо да растемо и имамо здрав духовни живот је да се хранимо редовно.

Божија реч је наш водич

„Како ли ће младић пут свој чист да држи? Пазећи на њ по речима твојим…У срце своје твоју реч затворих, да ти не грешим…Реч је твоја жижак нози мојој, светлост стази мојој.“ (Псалам 119,9.11.105).

Господ је рекао Исусу Навину: „Само буди јак и храбар и да се држиш и владаш у свему по закону који је прописао Мојсије, слуга мој. Не одступај ни на десно ни на лево, да би успео у свим предузећима својим. Нека се не удаљи од уста твојих ова књига закона; размишљај о њој дан и ноћ, да радиш све како је у њој написано; јер ћеш тада бити срећан у потхватима својим и успећеш“ (Исус Навин 1,7.8).

С обзиром на велике претеће опасности, Павле предаје старешине Ефеза „Богу и Речи његове милости“ (Дела 20,32). Тимотеју је написао „знаш Света писма која могу да те учине мудрим за спасење“ (2. Тимотеју 3,15).

Како можемо знати шта је грех ако не познајемо Божију реч? Незнање нас не ослобађа кривице (3. Мојсијева 5,17). Како бисмо могли знати шта треба да чинимо и шта је по Божијим мислима, ако не тражимо Реч у којој нам Он говори све? Како да знамо шта да одлучимо о одређеним стварима и којим путем да идемо ако не познајемо Реч?

„Објављење речи твоје просветљује, даје разум простима … Заповести твоје чине ме мудријим од непријатеља мојих, јер су оне увек са мном. Разумнији постах од учитеља својих, јер наредбе твоје предмет су мисли мојих. Мудрији сам од стараца, јер ја твоје заповести чувам.“ (Псалам 119,130.98-100).

Реч је наше оружје

„Мач Духа, који је Божија реч.“ (Ефесцима 6,17). „И одговорићу ономе који ме ружи, јер се у реч твоју уздам“ (Псалам 119,43). Како је Господ Исус употребио тај мач! На сваки напад Сотоне, одговорио је „Записано је“ (Матеј 4,4.7.10). Сотона је морао побећи од тога. Он није имао снаге против Божије речи.

Али Господ је исто тако користио Реч против људи: „Зар није записано …“ (Јован 10,34)? „Шта онда значи оно што је записано“ (Лука 20,17)? „Јер, Божија реч је жива и делотворна, и оштрија од сваког мача с две оштрице, па продире дотле да дели душу и дух, зглобове и мождину, и просуђује мисли и намере срца. И нема створења које је пред њим скривено, него је све голо и откривено пред очима Онога коме треба да положимо рачун“ (Јеврејима 4,12-13).

То је једино оружје које имамо, како за одбрану од Сотоне и света, тако и за напад. Никада не смемо заборавити да је то Реч живог Бога и зато је снага у њој. Осетићемо њену божанску моћ сваки пут кад је користимо. Ако особа којој говорим остаје у противљењу и споља непријатељска и неосетљива, ипак њезина савест је уверава у истинитост онога шта је речено.

Једном, док сам још био млад, доживео сам управо то. Делио сам трактате у возу и један господин почео је да се препире са мном о хришћанству. Узео сам своју Библију и прочитао одломак који је противречио његовим тврдњама. Кад сам то учинио два или три пута, повикао је: „Господине, не желим расправљати са Библијом, него са вама.“ Одговорио сам да је Библија мој једини ауторитет. Покушао је још једном или два пута, затим се окренуо љутито и почео читати. Нико се не може супротстављати речи Божијој.

Готово у исто време доживео сам слично искуство. Овај пут нисам имао код себе Библију, него сам почео расправљати са саговорником. Није требало дуго да установим да сам поражен.

Пре неколико година стајао сам на ходнику препуног воза. Један од путника се жалио на тешка времена и тврдио да никада неће бити боље. Умешао сам се у разговор и рекао да знам сасвим сигурно да долазе боља времена и да ћу их ја доживети. На то сам му прочитао неколико места из Писма. Он ме исмејао и ругао ми се, на шта сам му прочитао неколико других места о стању човека и света, али и о спасењу у Христу. Окренуо се и почео да прича са неким другим. Петнаест минута касније молио ме да идем с њим. И са сузама у очима тражио ми је Библију – јер је јако желео да има оно о чему сам му читао.

Средство за чишћење

Божија реч је такође једино средство кроз које се можемо очистити и посветити. „Као што је Христос заволео цркву и самога себе предао за њу, да је посвети, очистивши је купањем у води и речју“ (Ефесцима 5,25-26). „Посвети их истином – твоја Реч је истина“ (Јован 17,17).

Само трајна примена речи Божије на наш ход и путеве очистиће наше животе и само тако ћемо се одвојити од сваког зла. Наш Заступник код Оца пере наше ноге Речју (1. Јованова 2,2; Јован 13); али наша је одговорност да допустимо да нам ноге буду опране.

„У срце своје твоју реч затворих, да ти не грешим“ (Псалам 119,11). „И слугу су твога оне просветлиле. Ко их држи велику награду има. Ко ће знати све погрешке своје?“ (Псалам 19,12-13). Надаље, Божија реч је једини

Критеријум за праксу и учење

„Чувам заповести и наредбе твоје, јер су сви путеви моји пред тобом!“ (Псалам 119,168). „Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама“ (Откривење 2 и 3). Све морамо да проверимо шта се дешава у цркви, и оно шта се научава и оно шта се ради, све треба испитати у светлу онога шта Дух каже црквама, то јест: Божију реч. „Од пророка нека говоре двојица или тројица, а остали нека расуђују“ (1. Коринћанима 14,29).

Исто такође треба да проверавамо свој сопствени живот и своје сопствене мисли кроз Реч. Оно што Божија реч каже једино је меродавно (види нпр. 3. Мојсијева 5,14-19). У Делима 17,11, Јевреји из Верије названи су племенитијима него они из Солуна, јер су испитивали изјаве апостола Павла у светлу Божије речи. У 1. Коринћанима 15,3-4 сам апостол препоручује Писма као извор свог научавања.

„Све писмо је од Бога надахнуто и корисно за поучавање, за прекоревање, за поправљање, за одгајање у праведности, да Божији човек буде потпуно припремљен за свако добро дело“ (2. Тимотеју 3,16-17).

Послушност и покорност

„Ти си дао заповести своје да се добро чувају“ (Псалам 119,4). „Ко их држи велику награду има“ (Псалам 19,12). „Ако се држите мојих заповести, остаћете у мојој љубави, као што сам се и ја одржао заповести свога Оца па остајем у његовој љубави“ (Јован 15,10). „Ко ме воли, држаће се моје речи, и мој Отац ће га волети, и ми ћемо доћи к Њему и код њега ћемо се настанити“ (Јован 14,23). „Јер, ово је љубав према Богу: да се држимо његових заповести. А његове заповести нису тешке“ (1. Јованова 5,3).

Овде видимо коју вредност Бог ставља на познавање његове Речи и послушност Божијој речи. Није ли нам сасвим природно да упитамо: „Господе, шта хоћеш да чиним?“

Први грех био је непослушност Речи Божијој. Да, грех је учинити нешто или пропустити да се уради нешто, не размишљајући о чињеници да Бог има власт над нама. Грех је безакоње (1. Јованова 3,4). Све, дакле, што чинимо а да не питамо за вољу Божију и да јој се не покоравамо, јесте грех.

Какав живот послушности видимо у Господу Исусу! Дошао је на земљу да чини вољу Божију (Јеврејима 10,7). Зато је морао научити послушност (Јеврејима 5,8), јер покорност је била нешто страно за Њега, Вечног Бога. Али овде на земљи могао је рећи: „Јер ја увек чиним оно што је њему мило“ (Јован 8,29). „Моје јело је да извршавам вољу Онога који ме је послао и да довршим његово дело“ (Јован 4,34).

Шта ли је то морало да значи Богу кад је у овом свету, где људи чине само своју вољу, видео овог Човека који је чинио једино Божију вољу, иако је Његова властита воља била савршена и света!

Шта ли то мора да значи Богу када и данас нађе људе којима је жеља и радост да му служе, и који зато марљиво истражују Његову Реч како би упознали Њега и Његову вољу!

Колику практичну вредност има за нас читање Речи и њено познавање. Наша срца постају срећнија кад видимо славу Господа у њој, поред свега што је припремила Божија љубав за нас. Постајемо боље упознати са њом и тако боље разумемо Божије мисли. Истовремено примамо арсенал пун оружја којега можемо употребити у одбрани против напада Сотоне, као и кад сами нападамо, што је случај кад говоримо некоме о спасењу његове душе.

Ако се неко жали да је његово памћење као сито, које не може ништа задржати, па и ако сито не може држати воду, оно се у сваком случају очисти водом која пролази кроз њега. Вода одстрањује сву нечистоћу. Тако је исто и с речју Божијом. Немојте само да је читате, размишљајте о њој. Користимо са захвалношћу неке добре приручнике који излажу Божију реч. Али све проверавајте кроз Реч. Не дозволите никада да коментари заузму место саме речи Божије. То би била врло лоша навика.

„Ако примаш, сине, речи моје, поучења моја ако чуваш, и научиш ухо своје да на мудрост пази, и к разуму срце своје пригнеш, да, ако призовеш мудрост и к разуму глас обратиш; ако их као сребро тражиш и као благо сакривено добро истражујеш, осетићеш тада страх од Господа и познање наћи ћеш ти од Бога“ (Приче 2,1-5).

С топлим поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

МОЛИТВА

Драги пријатељи,

У свом последњем писму скренуо сам вашу пажњу на читање Божије речи. Сада желим да вас питам какав је ваш молитвени живот? Ове две ствари су од непроцењиве важности, нарочито зато што су уско повезане. Ако неко само чита Реч, а занемарује молитву, онда ће резултат бити хладни понос и уображеност. Ако се неко само моли и занемарује Реч, резултат ће бити фанатизам и заслепљеност која је увек с тим повезана, јер се не познају Божије мисли. Чињеница да се не проучава Божија реч показује да не постоји занимање за Божије мисли и Његове интересе. Тада ће молитвени живот бити под знаком самовоље и властито „ја“ ће бити средиште свега – па иако је то „ја“ прерушено у побожност, као на пример, спремност за евангелизирање или друге ствари. Само када молитва иде заједно с озбиљним проучавањем Божије речи то ће бити на велики благослов за духовни живот.

У Писму се такође ставља велики нагласак на молитву. Господ Исус је започео своју службу с молитвом (Лука 3,21). Црква се обликовала и три хиљаде људи се обратило након десетодневног молитвеног састанка (Дела 1,13-14). Велико дело међу паганима започело је у вези с молитвом (Дела 13,2-3). Према Божијој речи, и улазак Еванђеља у Европу био је слично повезан с молитвом (Дела 16,9-13). Дванаест апостола напустили су део посла којега су обављали до тада, како би се могли посветити „молитви и служби Речи“ (Дела 6,4). Када читамо Дела апостолска чини нам се да је Павле само проповедао, а кад читамо посланице чини нам се да није ништа друго радио него се само молио. Види, на пример: Римљанима 1,9-10; 1. Коринћанима 1,4; Ефесцима 1,16; 3,14; Филипљанима 1,4; Колошанима 1,3.9; 1. Солуњанима 1,2. Божија реч нам говори: „Молите се у Духу у свакој прилици“ (Ефесцима 6,18) и „Непрестано се молите“ (1. Солуњанима 5,17). То се понавља у многобројним одломцима Речи.

Молитва је знак новог рођења

Молити није исто што и „говорити молитве“. Хиљаде молитава се изговоре свакодневно – као што је било написано о неком богослужењу у неким америчким новинама: „Била је то најлепше срочена молитва која је икада изречена пред заједницом у Бостону.“ То подсећа на оно што је Господ рекао фарисејима: „Размећу се дугим молитвама“ (Марко 12,40).

Истински верници могу стварно молити. Молитва је испољавање новог живота који је од Бога и који је свестан своје зависности о његовом Извору. То не значи да Бог никада не одговара на молитве необраћених. Бог чује грактање младог гаврана и даје му храну, исто тако Бог услишава понекад невернике ако су искрени у својим молитвама. Помисли само на 1. Мојсијеву 21,17 и Јону 1,14.

Иако је Павле као фарисеј изговорио стотине молитава и без сваке сумње изговорио их у искрености, након што се он обратио Господ каже Ананији: „Гле, он се моли“ (Дела 9,11). То је био доказ да је примио нови живот, онај живот који је зависан од Бога.

Нови живот је свестан своје зависности и показује то једнако као што беба чини – плаче неразумљиво и непривлачно за његове родитеље. Али Бог разуме неповезане и често неразумљиве молбе. Оне су за Његово очинско срце знак да је нови живот свестан да зависи од Њега и по богатству своје очинске љубави даје добре дарове оном ко се моли.

Молитва није само за искусне вернике

Ако они који су тек обраћен још не знају како треба да се моле и да ли су исправне њихове молитве, не би ли требали да причекају?

Солуњани су били спашени тек неколико месеци кад им је Павле написао своју прву посланицу. Он им каже: „Непрестано се молите“ (5,17). И више од тога! Он, велики апостол, чијом проповеди су се они обратили и који их је сада упућивао у Божије мисли, ценио је њихова посредовања: „Браћо, молите се за нас“ (5,25).

Из тога можемо видети колику вредност има молитва и колико је Бог вреднује. Постоје ли родитељи који би желели да им њихова деца никада ништа не кажу и ништа не траже, једноставно зато што још не могу правилно да изговарају речи, или да траже ствари које им не могу дати јер су штетне за њих? Тако се и Бог радује кад види своју наново рођену децу како се приближавају к Њему с поверењем, носећи своје проблеме пред Њега. Њему је радост одговарати на овакве молитве и мада Његова љубав неће моћи удовољити сваком тражењу, јер ће онај ко се моли можда тражити нешто што би било штетно за њега, Он ипак даје мир срцу онога који моли. „Не будите забринути ни за шта, него у свему, молитвом и молбом са захваљивањем, јасно показујте Богу за шта га молите. И Божији мир, који превазилази свако разумевање, чуваће ваша срца и ваше мисли у Христу Исусу.“ (Филипљанима 4,6-7).

Сигурност одговора на молитву

У Римљанима 8,31-32 пише да је Бог за нас и да Он, који није поштедео свог Сина већ га је дао за све нас, с њим ће нам дати све ствари. Господ Исус каже у Јовану 16,27: „јер вас и сам Отац воли.“

Ако је свемогући Бог уз нас и љуби нас и жели нам дати све, каква је, дакле, сила молитве!

Али то није све! У Јовану 14,13.14 Господ Исус нас опуномоћава да молимо у Његово име и обећава да ће услишити такву молитву. У Јовану 16,23 још додаје: „Што год замолите Оца у моје име, даће вам.“ Не постоји дакле никакво ограничење, никаква несигурност.

То је такође јасно ако посматрамо живот Господа Исуса у Писму. У Псалму 109,4 Господ каже да је цео његов живот овде на земљи био молитва. То је била његова карактеристика. Био је прави човек, а право човештво зависно је од Бога. Бог Створитељ није створио човека као независно биће. Због тога, ако човек није зависан од Бога, зависан је од ђавола.

У Господу Исусу налазимо право и савршено човештво и због тога налазимо и потпуну зависност. У Исаији 50,4 Он говори о Богу: „Буди ми свако јутро уши да бих слушао као ученик што слуша.“ У еванђељима видимо Његов молитвени живот.

У Еванђељу по Луки Господ нам је особито представљен као прави Човек, као Син Човечији. У том еванђељу видимо осам пута Господа на молитви, понекад и читаву ноћ (3,21; 5,16; 6,12; 9,18.29; 11,1; 22,41 23,34). Седам пута га видимо на молитви за време своје јавне службе пре крста и једном кад је умирао на крсту. Чудесно је разматрати околности у којима се Господ молио. Оне су пуне важних поука за нас и наша срца се пуне обожавањем, али не желим да говорим о томе сада. Нагласио бих само да је Господ Исус, који се тако много молио, могао да каже: „Знао сам да ме увек услишаваш“ (Јован 11,42). Свака његова молитва била је услишена – чак и кад је било питање васкрсавања из човека који је био мртав четири дана – Господ Исус је то унапред знао.

Бог је два пута сведочио о Њему: „Ти си мој љубљени Син! Ти си по мојој вољи!“, и оба пута у вези с молитвама Господа (Лука 3,21-22 и 9,35, упореди с Матеј 17,5). Господ Исус је рекао: „Моје јело је да извршавам вољу Онога који ме послао и да довршим његово дело“ (Јован 4,34), и: „… јер ја увек чиним што је Њему мило“ (Јован 8,29). Зато је Бог могао да услиши сваку Његову молитву, јер све што је он тражио било је потпуно у складу са Божијим мислима и имало је за циљ да прослави Бога.

Зато, кад молимо у име Господа Исуса, сигурно је да ћемо бити услишени, јер наша молитва долази пред Бога, као да је то молитва самог Господа Исуса и која ће увек бити услишена.

Шта је молитва у име Господа Исуса?

Сигурно можемо поставити ово питање сада кад смо видели које су последице такве молитве. То значи молити се Богу у име Господа Исуса.

Да ли то значи да говоримо молитву у којој тражимо све што осећамо да је неопходно и на крају кажемо: „Молимо ово у име Господа Исуса?“ Људи често тако мисле и тако раде да би били сигурни, али то не значи да је то исправно. Молити у име Господа Исуса значи молити уместо Њега, овлашћени његовим ауторитетом и његовим правом. Такође, таква молитва мора носити обележје молитве Господа Исуса.

Ако неко дође продавцу и тражи Библију у име неког човека који је продавцу познат као озбиљан верник, тај ће поверовати тој особи. Ако би тражио међутим, карте за игру или неки лош роман, продавац му неће веровати. Зашто? Зато што продавац познаје верника, зна да такав човек не би наручио такве ствари, те да особа која то тражи не долази у име тог верника. Исто тако и молитва у име Господа Исуса мора носити знаке Господње молитве – савршене зависности – и таква молитва прославља Бога и у потпуном складу је са Његовом вољом.

Услови за услишење молитве

У Јовану 15,7 Господ каже: „Ако останете у мени и моје речи остану у вама, замолите што год хоћете, и биће вам.“

Овде налазимо највеће уверење да ће Бог дати оно за шта молимо. Ту нема изузетка. Може ли Он дати више него „шта хоћете“? – „Тражићете шта хоћете и биће вам дато!“ Ова сигурност следи након: „Ако останете у мени, и моје речи остану у вама.“ То је услов који треба задовољити, ако желимо да будемо сигурни да наше молитве добију одговор.

Ако се повинујемо Господу Исусу, постајемо му све сличнији. Ако његове речи остану у нама, наши осећаји, ствари за које смо заинтересовани и оно шта желимо, биће у складу с његовим осећајима, интересима и вољом. И знамо да је све ово у савршеном складу с вољом Божијом. Исто то обећање дато је у Јовану 16,23-27: „Зато што сте волели мене и поверовали да сам изашао од Бога.“

У Јеврејима 11,6 спомиње се још један услов: „Ко му приступа, мора да верује.“ „Али нека тражи с вером, нимало не сумњајући … Нека такав човек не мисли да ће било шта добити од Господа“ (Јаков 1,6-7).

Бог одговара на веру! Како може да услиши неку молитву кад онај који моли нема довољно поверења у Њега да верује да ће то Бог да учини?

У Матеју 21,21-22 Господ каже ту исту ствар. Али овде додаје да мора постојати доказ вере. Једном је акробата прелазио преко ужета затегнутог изнад Нијагариних водопада. Затим је прешао са колицима, а онда још једном с лутком величине човека. Кад је потом упитао гледаоце да ли верују да може пренети живог човека, сви су повикали: „Да“. Кад је позвао да се јави добровољац кога би пренео преко водопада, нико није имао храбрости да то учини.

Зато Господ не говори само о вери него и о доказу вере, доказ који се показује кад кажемо планини: „Подигни се и баци се у море“ (Матеј 21,21).

Препреке услишењу молитве

Како то да многобројне молитве нису услишене? Писмо наводи различите разлоге. Данило 10 показује нам молитве које су добре, а ипак нису одмах услишене. Сотона покушава свом својом снагом да спречи услишење. У крајњој линији он то не може, али ако му Бог то дозволи спреман је да успори тренутно услишење. Бог понекад то дозвољава да би нашу веру и нашу истрајност ставио на проверу.

Међутим, могу у нама да се јаве разлози зашто Бог не може да одговори на наше молитве. У Исаији 59,2 речено је Израелу: „Греси ваши заклањају од вас лице његово и сметају да вас чује.“ Псалмиста каже: „Да сам ја неправду у срцу имао не би мене Господ услишио“ (Псалам 66,18). У 1. Јовановој 3,21-22 читамо: „Ако нас савест не осуђује, имамо поуздање пред Богом и добијамо од Њега оно што замолимо јер се држимо његових заповести и чинимо оно што је њему угодно.“

Писмо спомиње различите ствари по имену, због којих нас осуђује наше срце и које спречавају да наше молитве буду услишене.

У Марку 11,22-26 спомиње се неспремност за опраштање (види Ефесцима 4,32). Наше приближавање Богу темељи се на чињеници да нам је Бог опростио све грехе у Христу. Како онда можемо да будемо бестидни да не опраштамо од срца све што нам је други учинио? Јаков 4,3 каже: „Молите али не добијате јер из рђавих побуда молите – да бисте то проћердали у својим насладама.“

Ако молимо Бога за задовољење жеља нашег срца, жêља старе природе, како нам Бог може дати те ствари? Бог мрзи стару природу и осудио је на крсту (Римљанима 8,3). Он нас позива да се сматрамо мртвима за грех (Римљанима 6,11), да умртвимо своје удове који су на земљи (Колошанима 3,5-17). „Они који припадају Христу Исусу распели су тело са његовим страстима и пожудама“ (Галатима 5,24). Зар молитва за такве ствари није доказ да речи Господа Исуса нису остале у нама (Јован 15,7)? И зар то не показује да су наше склоности потпуно супротне Господу Исусу и Божијим мислима?

Петрова 3,1-7 наводи и други разлог. Односи у животу породице (између мужа и жене, родитеља и деце, између деце међусобно) могу бити такви да спречавају услишење молитава. Како можемо имати смелост пред Богом када у нашим породицама није све у реду, када постоје питања која нису решена?

Молитва по његовој вољи

Да, прво морамо себе да осудимо у Божијем светлу и да признамо Господу све што није добро и ако се нешто тиче људи признати и пред њима, очистити себе самоосудом. Тада ћемо добити слободу пред Богом.

Тада морамо, ако желимо да будемо сигурни да ћемо добити оно што молимо, да молимо у складу са Његовом вољом. Како да знамо шта је воља нашег Оца? Он је поделио са нама своје мисли у својој Речи, и ако живимо у свакодневном заједништву с Њим кроз Светог Духа, научићемо да познајемо Његове мисли кроз Његову Реч. Зато је тако важно проучавање Његове Речи сваки дан. Како Бог може да услиши молитву у којој тражимо ствари које је већ одавно дао, као нпр. изливање Светог Духа, док Писмо изричито научава да је Свети Дух дат и сада пребива на земљи у заједници, као и сваком вернику! Или ослобођење од греха који пребива у нама, кад га је Бог већ осудио у Господу Исусу на крсту (Римљанима 8,3; 2. Коринћанима 5,21).

Кроз Реч и свакодневно заједништво с Господом учимо да распознајемо Божију вољу и тада можемо молити по његовој вољи, тако да имамо сигурност услишења својих молитви.

Молити без престанка

Да ли се онда могу молити само напреднији верници, који су темељно проучили Божију реч?

Срећом не! Да ли би родитељи рекли својој деци да им не траже ништа док не одрасту, зато што говоре неспретно и понекад траже бесмислене ствари? О, не! Задовољни су кад им дете дође са својим захтевом. То је доказ како је дете уверено да су они његови родитељи, да оно не може без њих, да има поверење у њих и уверено је у њихову љубав и бригу, иако можда није потпуно свесно свега тога.

Наш Бог Отац слуша са дубоком радошћу наше гласове кад му долазимо. Зар нисмо његова деца? За тек обраћеног Павла Он је рекао: „Гле, он се моли.“ Недавно обраћеним Солуњанима поручио је по апостолу Павлу: „Молите се непрестано.“ А сам тај велики апостол, кроз чију су се проповед обратили милиони у оно време, који је добио лична откривења, кроз која је Бог саопштавао своје посебне науме, који је био у трећем небу и чуо неисказане речи (2. Коринћанима 12,2-4), био је толико уверен у силу молитве ових ново обраћених, те их моли: „Браћо, молите за мене“ (1. Солуњанима 5,17.25).

Најјаснији доказ верниковог напредовања несумњиво је кад види све јасније важност молитве и да је све безвредно без ње.

Бог, наш Отац, каже нам: „У свему молитвом и молбом са захваљивањем, јасно показујте Богу за шта га молите.“ Ако га молимо за луде ствари, које нам његова љубав не може дати, Он је ипак обећао: „И Божији мир, који превазилази свако разумевање, чуваће ваша срца и ваше мисли у Христу Исусу“ (Филипљанима 4,6.7).

Нека Господ дâ, да ти и ја видимо вредност молитве све више и више и да увек употребљавамо ову бескрајну предност. Како ће тада бити срећна наша срца и какво ће сведочанство потећи из наших живота.

С топлим поздравима

Ваш пријатељ у Господу

Х. Л. Х.

ДА ЛИ СТЕ КРШТЕНИ?

Драги пријатељи,

Хтео сам да вам овај пут пишем о Вечери Господњој, али мислим на нешто друго што треба споменути пре Вечере Господње.

Да ли сте крштени? То је врло важно питање! Божија реч каже: „Ко поверује и крсти се, биће спасен“ (Марко 16,16). Онај ко није крштен, није ни спасен! Иста се мисао налази и у 1. Петровој 3,21 где пише: „Њена слика, крштење, … сада и вас спасава …“. Можда вам ова мисао звучи чудно и у супротности са оним што сам писао у ранијим писмима. То је зато што људи често схватају да „спасење“ значи само „добити небо“ или „бити обраћен и добити опроштење греха“. Али у Светом писму реч „спасење“ је такође повезана са другим стварима. То се јасно може видети у Делима 2,40: „Спасите се од овог исквареног нараштаја!“ Овде је значење „добити небо“ или примити „опроштење греха“ немогуће. Види такође и Римљанима 10, 9.10. Питање опроштења греха и наше припреме за небо немају ништа с крштењем. Наша вечна веза са Богом и местом где ћемо провести вечност зависи само од тога да ли смо признали своје грехе пред Богом и поверовали у Господа Исуса или нисмо. Разбојник на крсту никад није био крштен, али му је Господ рекао: „Данас ћеш бити са мном у Рају!“ И хиљаде после тога обраћали су се на самртној постељи и одлазили Господу Исусу, без да су икад били крштени. Али крштење је посебан знак у вези нашег положаја на земљи.

Шта значи крштење?

Крштење је било нешто опште познато Јеврејима. Било им је познато „крштење прозелита“ када би се паганин одвојио од свог народа и придружио Израелу. Исту мисао налазимо и код Јована Крститеља. Он је објављивао да је суд за Јевреје пред вратима (Лука 3,7-9; 16-20). Они који су примили његову реч крстили су се и на тај начин одвојили од неверног народа. Господ Исус се крстио како би се поистоветио са осталим верницима. Он је ушао у овчији тор на врата (Јован 10,1-3). Ову исту мисао налазимо у такозваном хришћанском крштењу.

У Матеју налазимо Господа представљеног као цара Израела. Када је послао своје ученике да проповедају, рекао им је: „Не идите у други народ и не улазите у град Самарјана, него идите изгубљеним овцама дома Израелова.“

Али Израел је одбацио свог цара. Тада је Господ рекао да царство неће бити успостављено у слави, него у прелазном облику, у којем ће цар бити одсутан, а непријатељ ће имати силу да буде активан у њему (Матеј 13). У исто време Господ је показао да царство неће бити ограничено само на Израел. Њива је свет и сејач сеје у њиву (стихови 37-38). Када је Господ био коначно одбачен и распет, позвао је своје ученике у Галилеју, далеко од Јерусалима. Тамо им је дао задатак да проповедају Еванђеље свим нацијама. Сви који приме ово Еванђеље не требају да се више додају Израелу, него да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа. Царство је сада дошло у особи Цара, Божије тројство се савршено објавило, тако да нема другог пута него доћи к Њему – тројединоме Богу. Али пошто је Бог познат на земљи само кроз Господа Исуса, Писмо често каже да се верници крсте у Исусово име.

Крштени у распетог Господа Исуса

Коринћанима 10,2 јасно показује шта значи „крстити се у“ некога. То значи бити додат некоме, доћи у исти положај као он. Израелци су се крстили у Мојсија у облаку и у мору. Тако смо и ми крштени у име Господа Исуса (Дела 19,5 итд.). Али нисмо се крстили у живог, прослављеног Господа у небу. Свакако, повезани смо с Њим. Можемо већ сада имати заједницу с Њим и у вечности ћемо да делимо Његову славу, у свему што ће Он поседовати на темељу свог дела довршеног на крсту.

Али овај свет га не зна као васкрслог и прослављеног. Видео га је последњи пут распетог, кад је умро и био сахрањен. За свет Он је онај који је умро грозном смрћу и сахрањен је – да, онај којег је свет убио.

Ми смо прихватили Њега распетог. Бог нас је довео до сазнања да се спасење не може нигде наћи него у његовом имену, имену овог Одбаченог (Дела 4,11-12). Кроз Њега смо примили опроштење греха и вечни живот. У вечности ћемо делити Његово место у слави. Сада желимо да делимо Његово место на земљи, место одбачености.

То одговара Божијој мисли: „Ако заиста с њим страдамо да бисмо имали удела у његовој слави“ (Римљанима 8,17).

Читав свет лежи у зломе (1. Јованова 5,19)

Бог је створио Адама невиног и чистог, али Адам није био послушан Богу и постао је грешник. Његови потомци су се сјединили да би постали велики и да би имали силу против Бога, те учинили неуспешном клетву над земљом. Каин је саградио први град. Његови потомци били су проналазачи који су хтели да учине живот пријатнијим. Људи су се коначно сјединили да би тако сједињени постали велики и моћни (1. Мојсијева 11,4). Тако је настао свет – друштво организовано од човека.

Бог се заузимао за овај свет. Опоменуо га је кроз Ноја. Након потопа створио је нов почетак на очишћеној земљи. Када су се људи поново окренули од Бога и одали се идолопоклонству, позвао је Аврама, говорио с њим, одвојио његово семе од свих других народа, давши му своје законе и уредбе, успоставио завет с њим и довео га у своју земљу, земљу Емануилову.

Знамо како је то завршило. Они су се такође одвратили од Бога, иако им је Он говорио својим дисциплиновањем те кроз своје судије, цареве и пророке.

Затим је Бог послао Свог Сина. Желео је да опрости њихове грехе и понудио им је помирење у Господу Исусу. „Бог је у Христу помирио свет са собом, не рачунајући људима њихове преступе“ (2. Коринћанима 5,19). А свет, уместо да прихвати испружену Божију руку, одбацио је Господа Исуса. „Нећемо да тај човек влада над нама!“ Разлог због којег је био осуђен био је тај што је био Син Божији. Разапели су га и, што се тиче њихове одговорности, усмртили га на застрашујући начин.

На крсту се читав свет ујединио против Господа. Ирод и Пилат постали су пријатељи. Поглавар свештенички и књижевници, највиша религиозна власт на земљи, повезала се с Римским царством, највећом цивилном и политичком силом. Натпис на крсту био је написан на три светска језика и сви су прихватили Сотонску смерницу у борби против Бога.

Тамо на крсту постало је јасно читаво стање света, не само оних људи који су били тамо присутни, него људски организованог друштва. Сва средства којима је располагало то друштво била су употребљена у борби против Бога. Сада више нема милости за свет. После крста Бог нема више шта да понуди. Овај свет може само да очекује суд, којег ће Бог ускоро беспоштедно извршити. То нам описује Откривење од 6. до 20. поглавља.

Бог још није извршио тај суд зато што још нуди своју милост појединцима. Он заповеда тим појединцима да се покају и да се обрате и позива их: „Дођите и помирите се са мном“.

Крст Христов

На крсту је Бог гледао са гневом на свет. Није ни могло бити другачије с обзиром на презир и срамоту којом је човек обасуо Његовог Сина. На земљи је, међутим, било једно место на које је гледао с љубављу и правим задовољством. То је био крст са Оним који је висио на Њему. Док се читав свет скупио против Онога који је био на крсту, Бог није оставио никакву сумњу да је био на страни распетог.

Таква је ситуација на земљи после крста: с једне стране је свет који је убио Христа и који га није упознао другачије него као распетог и сахрањеног, а с друге стране је крст и они који су се удружили с њим. Бог појединцима још увек нуди милост, али само у Исусу. Бог га је васкрсао из мртвих и учинио га Господом и Христом (Дела 2,36). Спасење, односно ослобођење од суда, могуће је само вером у Распетог и прихватањем Њега као Господа. „Ми проповедамо распетог Христа – за Јудеје саблазан, за пагане лудост, а за позване, и Јудеје и Грке, Христа – Божију силу и Божију мудрост“ (1. Коринћанима 1,23-24).

Ви сте, дакле, прихватили Господа Исуса као једини пут којим грешник може да се приближи Богу и прими опроштење својих греха. Примили сте га такође као свог Господа. Бићете сједињени с Њим заувек и делићете у свему славне резултате дела на крсту.

Али шта то значи за ваш живот на земљи? То значи, наравно, да признајете да је свет погрешио кад је распео Господа. То значи, ако могу тако да кажем, да сте прешли са стране света на страну Господа Исуса, у Божију породицу. Али то се мора јавно признати. Није довољно да сте то учинили у свом срцу. Мора се споља показати да сте отворено раздвојени од света. Зато није било доста Израелском народу да се стави под заклон Јагњетове крви, него је морао изаћи из Египта. Тек када су прешли Црвено море, каже Божија реч, били су спасени. У 1. Коринћанима 10 видели смо да се пролазак кроз Црвено море користи као слика крштења.

Исто тако и ми крштењем јавно стајемо на страну Господа, који је био одбачен од света и распет. То је појединачно истинско исповедање вере; то значи отворено признавање распетог Исуса за Господа и избор да станемо на његову страну насупрот свету. „Зар не знате да смо сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени?“ (Римљанима 6,3).

Бог нас види, дакле, као оне који су изашли из овог света који је под осудом и доведени под власт Господа, а који је умро и претрпео суд ради нас. Тамо више нема суда, него ослобођење од моћи греха, света, Сотоне и закона. Зато каже Ананије Савлу: „Устани и крсти се, и спери своје грехе, призивајући његово име“ (Дела 22,16). Зар нису Савлови греси били опрани? Што се тиче његовог вечног односа према Богу, сигурно су били. Да је умро пре свог крштења отишао би у небо. Ананија га назива братом, зар не? Али што се тиче Божје владавине над светом, његови греси још нису били одстрањени. Јавно, он је још припадао свету који је под осудом.

Зато пише у 1. Петровој 3 да крштење, слично водама потопа, сада и нас спасава. Као што је Ноје кроз воде осуде прешао са места осуде на место божанске милости (очишћена земља – 1. Мојсијева 8,21) и ми тако прелазимо водом крштења, која говори о Божијем суду над грехом на крсту, на место на којем Божије очи одмарају у задовољству, а то је оно место на којем је Исус умро. Зато Петар каже у Делима 2: „Спасите се од овог грешног нараштаја“ и зато су они који су примили његову реч били крштени.

Зато ћу вас питати још једном, да ли сте крштени?

Ако нисте, још нисте прави хришћанин на земљи, јер нисте још отворено заузели хришћански став на једини начин који признаје Божија реч. Ако сте упознали Господа Исуса као Онога чијом сте смрћу примили опроштење греха и вечни живот, Онога с којим ћете се сјединити у вечној слави, зар нећете онда јавно признати овде на земљи да сте се ујединили са Њим? Чак и онда, ако је то место презрено и омражено од света?

У томе шта је речено, очигледно је да се нисам дотакао свих страна крштења. Ограничио сам се на оно темељно значење, које је сигурно и најважније.

Са срдачним поздравима

Ваш брат у Господу

Х. Л. Х.

ВЕЧЕРА ГОСПОДЊА

Драги пријатељи,

Као што сам споменуо прошли пут, желим нешто да кажем о Вечери Господњој. Значајно је да два трајна хришћанска обреда, крштење и Вечера Господња, указују на нашу везу са умрлим Господом. Као што смо већ видели, крштење је повезано с нашим видљивим положајем у свету. Зато је то сасвим лична ствар. Иако се у Делима 2 спомиње крштење три хиљаде душа одједном, ипак је крштење лична ствар сваког појединца. Они немају заједништво у томе један са другим. С друге стране, Вечера Господња, иако се одржава овде на земљи, у вези је с нашим унутрашњим положајем као телом Христовим. Зато је овде заједништво важна особина. Било би сасвим у супротности са Божијом речи да појединац узме хлеб и вино, светкујући Господњу Вечеру сам за себе. Исто тако, апостол Павле, коме је био поверен посебан задатак да открије тајну о Цркви (заједници) и њеној повезаности са Христом, каже: „Христос ме није послао да крштавам“ (1. Коринћанима 1,17), иако је он сам био крштен и крстио је неколико других, али у истој посланици говори да је примио посебно откривење од Господа у погледу Вечере (1 Коринћанима 11,23) и посвећује два поглавља тој теми.

Оно што је лично заузима велики простор у Писму. Сваки човек се мора обратити лично и лично доћи Богу, мора лично веровати Господу Исусу Христу и Његовој крви и лично заузети место одбачености с распетим Господом (у крштењу). Једна од великих заблуда Римо-католичке цркве је што пориче индивидуалну страну и чини од свега ствар цркве – „ван које нема спасења“. Исто тако је велика заблуда Протестантизма, што не види колективну страну: све види само појединачно и свако треба да делује само по својим сопственим мислима заједно са истомишљеницима. Али у Писму су велики благослови повезани са заједништвом. Није било случајно што су ученици били окупљени кад је Господ установио Вечеру. То је био принцип. Сврха Вечере Господње је проглашавање смрти Господње, Њему на спомен. Али то може да се чини само кроз Христово тело (1. Коринћанима 10,16-17). Сваки покушај да се светкује Вечера а да у њој не може суделовати сваки члан Христовог тела, који се својим животом доказује као такав, разара карактер Господње Вечере. За време установљења, Господ је увек говорио у множини, тј. свим ученицима истовремено. На исту ствар наилазимо у 1. Коринћанима 10 и 11, јединим одломцима ван еванђеља где се говори о Вечери.

Увођење Вечере Господње

То нам је описано у Матеју 26, Марку 14 и Луки 22. Прва два одломка говоре да је Вечера установљена непосредно иза тога када је Господ говорио како ће Јуда да га изда и након што је овај изашао. Према Луки бисмо могли закључити да Јуда није изашао све до завршетка Вечере. Лука, међутим, не пише хронолошким редом. У његовом еванђељу све се представља с моралне стране.

Према свим одломцима види се да је Господ основао Вечеру на крају Пасхе. Пасха је била сећање на заклано јагње (2. Мојсијева 12), којим су људи били заштићени од Божијег суда. Сада је дошао тренутак кад је требало бити заклано право Пасхално Јагње (1. Коринћанима 5,7), када је требала да потече Његова крв „за многе, за опроштење греха“ (Матеј 26,28). Господ Исус Христос знао је да ће још те исте ноћи бити ухваћен и затим распет. Знао је да ће морати да носи „у свом телу наше грехе на дрвету“ (1. Петрова 2,24) и да мора бити „учињен грехом за нас“ (2. Коринћанима 5,21). Знао је да то значи бити остављен од Бога. Знао је пуну цену коју је морао да плати за наше спасење. Шта је представљало за њега све то, видимо неколико сати касније у Гетсиманији, када је Сотона ставио све то пред његове очи да би га навео, ако је могуће, на непослушност чак и у том моменту.

У тим тренуцима Господ је тражио заједништво са својим пријатељима. Мало касније у Гетсиманији рећи ће им: „Останите овде и бдите са мном.“ А кад их нађе да спавају, жалиће се: „Ни један сат нисте били у стању да пробдите са мном“ (Матеј 26,38-40)? Тако је Он „оне ноћи кад је био предан“ (1. Коринћанима 11,23) установио Вечеру Господњу.

За ученике то није било ништа чудно. Господ је употребио постојећи обичај, једнако као и крштење, и дао му нови, дубљи смисао, на тај начин што га је довео у везу са собом и својом смрћу. Из Јеремије 16,5-7 видимо да је јеврејски обичај био да одржавају погребни оброк. Том приликом су присутни јели и пили у сећање на драгог покојника. Бог је такође сам основао Пасхалну вечеру као сећање на заклано јагње и чудесно ослобођење Израела од Божијег суда и од моћи фараона и Египћана, на темељу крви јагњета, зар не? У Старом завету не налазимо никакву чашу код Пасхалне вечере, али је овом оброку Господ то додао (Лука 22,17). И кад је тако испунио оно што је то симболизовало, најпре је оставио тај симбол на страну (18. стих), а потом га опет узео употребивши га за нешто ново, што је управо успоставио. „Ово је моје тело које се даје за вас. Чините ово мени на спомен. Тако узе и чашу после вечере …“ (стихови 19-20).

Значење Вечере Господње

„Ово чините мени на спомен!“ Она је, дакле, подсетник на Господа. Али то није подсетник на Његову славу пре Његовог утеловљења, нити на његов живот на земљи, чак ни на његово умирање на крсту и све оно што је морао претрпети тамо. „Јер кад год једете овај хлеб и ову чашу пијете, Господњу смрт објављујете“ (1. Коринћанима 11,26). Употребљени симболи то савршено потврђују. Хлеб, који представља по речима Господњим његово тело, био је преломљен кад га је давао својим ученицима. После тога, одвојено од хлеба, Господ им је дао вино као симбол своје крви. Тело и крв одвојени једно од другог говоре о Спаситељу који је умро.

Да, то је значење Вечере Господње. То је вечера заједништва у сећање на Њега који је једном био мртав.

Како су једноставни њени састојци! Има ли нечег што би било уобичајеније од хлеба, хране која се свакодневно једе? Има ли нечег што би у јужним земљама било уобичајеније од вина, пића које људи тамо пију као што ми пијемо кафу или чај? Али какво значење је Господ повезао с овим јелом!

То је стварно јело. Хлеб једемо и вино пијемо. Добро је да смо свесни тога да стварно једемо и пијемо, а да не узимамо само мрвице хлеба и капи вина! Хлеб је обични хлеб и вино је обично и они такви остају. Они се не мењају након што се захвали за хлеб и вино. Из 1. Коринћанима 11,24 и Луке 22,19 видљиво је да реч „благословити“ у Матеју 26,26 и Марку 14,22 значи захваљивање и слављење. То можемо видети и у одломцима као што је Ефесцима 1,3 итд. где апостол Павле благосиља Бога. Господ је такође благословио у Матеју 14,19, али сигурно нико неће тврдити да пет хлебова и две рибе нису остали хлебови и рибе.

Догма Римокатоличке цркве о „трансупстанцијацији“ (то значи да се кроз сакралне речи које свештеник изговара хлеб и вино претварају у стварно тело и крв Господњу) и учење Лутеранске цркве о „консупстанцијацији“ (где је Христос телесно присутан у хлебу), у апсолутној су супротности са Писмом и у ствари поричу дело које је једном довршено. Кад је говорио о себи, Господ је увек изнова користио слике. У Јовану 10 Он каже да је Он „врата овцама“ и „добри пастир“; у Јовану 14: „Ја сам пут, истина и живот.“ Савршено је јасно да је Господ користио слике.

Смрт Господња

Ко може разумети значење тих речи? Он, Господ, отишао је у смрт. Каква милост, љубав и благодат! Каква Божија намера! Кнез живота, Извор живота, умро је и био сахрањен! Какав доказ да је Он потпуно заузео наше место. Не само да је носио наше грехе на свом телу, Он је такође био учињен грехом.

Какви осећаји захвалности и слављења и обожавања се буде у нашим срцима кад га видимо таквог. Он је ишао у смрт за нас. Његова љубав према нама била је тако велика да је хтео да плати ту цену за наше спасење. „Јер је љубав као смрт јака, а као пакао страшна је љубомора; жар је њезин жар огњен, пламен Божији. Ни велике воде (Божијег суда) не могу љубав угасити, нити реке потопити, и када би човек цело благо дома свога за ту љубав дао, он би само омразу добио“ (Песма над песмама 8,6-7; види и Псалам 69,1-2).

Каква послушност Богу: радије умрети (и то каквом смрћу!) него не извршити вољу Божију. Какав ум: заузети положај „све до смрти и то смрти на крсту!“ Зато нас Господ Исус позива као домаћин да дођемо за његову трпезу и да тамо објавимо његову смрт сећањем на њега. Ми не долазимо тамо да нешто примимо. Вечера Господња није сакрамент, средство милости. Писмо нигде то не говори.* Прослављени Господ позива нас својој трпези да бисмо се сећали Његове смрти претрпљене пре двадесет и више векова. То исто ћемо чинити у вечности. У Откривењу 5 видимо Јагње где „стоји као заклано“ у небу баш као што је Господ једном био на земљи. И као што ће тада сам поглед на заклано Јагње испунити небо захваљивањем и клањањем, то исто се дешава у нама кад објављујемо Његову смрт овде на земљи. Гледање на Њега загрева и испуњава наша срца. У песмама и молитвама захваљивања и тихим паузама између, наши осећаји захвалности, дивљења и клањања се подижу ка Њему.

_______________________________

*Обично се употребљава Јован 6 као доказ да је Вечера Господња сакрамент, средство милости. Међутим, Јован 6 не говори уопште о Вечери, која тада још није била ни установљена. Господ овде не говори о свом телу, ни о чаши, као што чини увек кад говори о Вечери, већ само о свом месу и крви. То је сасвим другачија мисао.

Јасно је да се код трпезе Господње можемо окупљати само као хришћани, јер само они који знају да су им греси опроштени и који имају мир са Богом могу заузети то место. Не изражавају ли они својим учешћем у Вечери да имају удео с Њим и Његовим делом (1. Коринћанима 10,16)?

Зар није, посебно баш на том месту, сваки немир у вези било којег нашег греха порицање савршеног дела којим је Он заувек усавршио оне који су Његови (Јеврејима 10,14)?

Зар из тога не произлази, такође, да се на том месту не примењују никакви духовни дарови, него се првенствено окупљамо само као свештеници да бисмо могли донети жртве слављења и захваљивања „плод усана које исповедају његово име“ (Јеврејима 13,15)? Апостол је приступао томе као једноставни верник; онај који је заузимао место вође у заједници и онај који је имао највећи дар за службу долазили су заједно да се клањају Богу међу другим верницима који су се такође клањали Богу.

Да ли сте већ чули позив од Господа? Да ли сте га послушали?

Када и колико често би требали светковати Вечеру Господњу?

У вечности ћемо непрекидно славити Јагње и клањати му се. У оним првим благословљеним временима заједнице хлеб су ломили сваки дан (Дела 2,46). Кад су се касније околности измениле и нису се могли више састајати сваки дан, видимо их како то чине сваки први дан недеље. Бог, који жели да нас упозна са својом вољом у свему, написао је то у своју Реч да бисмо ми то знали. Дела 20,7 кажу да су се браћа окупила да ломе хлеб. Они се нису окупили да слушају Павла, иако је био апостол. Окупили су се са за вишу сврху, иако је на скупу била прилика да Павле говори. Начин на који нам је то саопштено, показује нам да је то била њихова навика – окупљати се за ту сврху.

Ако смо схватили нешто о тој чудесној привилегији – смети заузети такво место и моћи обављати такву службу: „објавити смрт Господњу док Он не дође“ – и ако смо чули позив нашег љубљеног Господа, „Сина Божијег који ме је љубио и дао себе за мене“, који нас моли: „Чините то мени за спомен“, неће ли наша срца чезнути да то чинимо сваки пут кад је могуће?

И који дан је прикладнији да се то чини него „дан Господњи“, дан кад је Он васкрсао и у који дан је Он, две недеље за редом стајао међу ученицима (Јован 20)!

Судити самога себе

У вези с Вечером Господњом Писмо нас позива да осудимо себе и да испитујемо сами себе. Оно нас не позива да истражујемо да ли смо достојни заузети то место или нисмо. Сваки хришћанин, као такав, достојан је заузети то место. Сумњати у то значи сумњати у вредност дела Господа Исуса.

Овде се ради о томе да ли заузимамо ово место на достојан начин. Истина је да је Вечера Господња јело и да се при том ради о обичном хлебу и вину, али то је ипак трпеза Господња и домаћин је Господ. Преломљени хлеб и изливено вино симболи су Његовог тела које је било дато за нас и његове крви која је текла за нас. Морамо бити свесни тога кад приступамо том месту да чинимо ову службу. Због тога је потребно испитивати себе и судити самог себе. Све што није у складу с овим најсветијим местом на земљи мора се најпре одстранити самоосудом.

Коринћани су то заборавили. Они нису разликовали тело Господње, јер су поступали као да је то њихова сопствена вечера. Зато је Господ морао да их покара. „Због тога су многи међу вама слаби и болесни, а доста их је и умрло“ (1. Коринћанима 11,30). Ако ми не мислимо на част Господњу, тада је Он сам мора бранити. То је озбиљна мисао!

Са срдачним поздравима

Ваш брат у Господу који ускоро долази

Х. Л. Х.

ТРПЕЗА ГОСПОДЊА

Драги пријатељи,

У мом последњем писму видели смо шта каже Божија реч о Вечери Господњој у 1 Коринћанима 11. Рекли смо да је то оброк сећања на смрт Господа Исуса Христа. Сада желим да говорим о другој страни Вечере Господње коју налазимо у 1. Коринћанима 10 – заједништву.

У 1. Коринћанима апостол Павле одговара на различита питања која су му постављена. Једно од таквих питања било је да ли хришћанин може јести месо животиња које је било принето идолима? Апостол одговара на то питање у 8. поглављу и наставља га затим у 10. поглављу.

У Коринту је било верника који су размишљали на следећи начин: „Идол није ништа друго него комад дрвета или камена и зато можемо мирно јести идолске жртве. У ствари, зашто не би могли отићи у идолски храм и јести тамо? Постоји само један Бог, према томе идоли не могу чак ни постојати.“ Или: „Овде се ради само о безначајној, спољашњој форми. Зашто то не би могли чинити, да не увредимо пагане?“ Апостол је знао да идол није ништа, али је указао да иза идола стоје демони, као што је Бог рекао у 5. Мојсијевој 32,17. Жртве су, у ствари, биле приношене демонима. Затим показује на примеру како паганских тако и израелских жртава да човек има заједништво са жртвеником на којем жртвује, или са којег долази оно што једемо. Неко може учествовати у злу, а да сам лично ништа зло не уради. Права мудрост у таквим случајевима је одступити. То је злоупотреба сопственог знања ако онај који зна има удео или чак ако само одаје дојам да има удео у стварима које су лоше у религиозној сфери. Узалудно је оправдавати се тиме да срце човека није у оном што он чини споља. Не само да се треба држати подаље из моралних разлога, већ зато што се Христос омаловажава и не обраћа се пажња на лукавство Сотоне. Није ли хришћанин ослобођен моћи Сотоне да би могао да служи живом и истинитом Богу? Није ли откупљен уз цену да прослави Бога?

Свети Дух употребљава то као увод у говор о Вечери Господњој и представио је онај њен аспект, којег не налазимо у Еванђељима. Он тамо није могао бити представљен, јер заједница тада још није ни постојала и учење о заједници још није било откривено.

Важност ствари о којима се овде говори показује се у чињеници што се о њима расправља најпре, а тек после тога расправља се у 11. глави о Вечери Господњој. Увек је важан редослед по којем се разматра неки предмет у Писму. Ако неко не зна научавања из 1. Кор. 10,15-22 не може ни светковати Вечеру Господњу на прави начин.

Заједништво крви и тела Христова

„Као разумним људима кажем: сами просудите шта говорим. Зар чаша захвалности за коју захваљујемо не представља заједништво у Христовој крви? Зар хлеб који ломимо не представља заједништво у Христовом телу?“ (1. Коринћанима 10,15-16).

Писмо најпре апелује на нашу духовну интелигенцију. Примили смо нови живот и помазање од Светога (1. Јованова 2,20): Светог Духа, који нас уводи у сваку истину (Јован 16,13; 1. Коринћанима 2,9-15). Божија реч претпоставља да сваки хришћанин поступа паметно – да зна шта треба да чини. У потпуној је супротности духу хришћанства чинити нешто што се не разуме, или учинити по слепим нахођењима. Сваки који учествује у Вечери Господњој објављује да има удео у телу и крви Господа Исуса Христа којима су симболи хлеб и вино. Али то није све. Исто тако он се сједињује са свима онима који имају исти удео. У овим стиховима заједништво значи учествовање – учествовање у свим предностима и обавезама које су у питању. Крв и тело су одвојени, према томе указују на Спаситеља који је умро. И ту, у одступању од реда у којем се Вечера Господња слави, крв се спомиње прво, јер је она основа свега.

Постоји, дакле, заједништво свих оних који имају удела у Спаситељевој смрти. Они имају удео у Његовој крви. Каква привилегија! Опрани су Његовом крвљу (Откривење 1,5), откупљени (Ефесцима 1,7), оправдани (Римљанима 5,9), посвећени (Јеврејима 13,12), купљени за Бога (Откривење 5,9), учињени блиским Њему (Ефесцима 2,13). Његова крв чисти нас од сваког греха (1 Јованова 1,7). Кроз Његову крв имамо пуну слободу ступити у светињу (Јеврејима 10,19). Његовом крвљу Бог је откупио Цркву (Дела 20,28).

Израз „тело Христово“ налази се у 1. Коринћанима 10,16; 12,27 и Ефесцима 4,12 као ознака Цркве. Надаље, појављује се још у Римљанима 7,4 и Јеврејима 10,10. На ова два последње споменута места указује се на повезаност с нашим умирањем са Христом; чињеница да је на крсту човек у телу нашао свој крај. Све што смо били по природи нашло је свој крај у смрти Христа, као што каже у Колошанима 1,21-22: „Некада сте, због својих злих дела, и ви били отуђени од Бога и непријатељски расположени. Али, сада вас је смрћу Христовог људског тела Бог помирио са собом.“

Ради се, дакле, о заједништву људи који имају удео у славним последицама дела Господа Исуса Христа, а који су умрли с Христом и сада, као нови људи, повезани су међусобно. Иако је то заједништво на земљи, стари човек – оно што смо по природи – нема места у њему.

Заједница (црква) као тело Христово

„Пошто је један хлеб, онда смо ми, многи, једно тело; јер сви имамо удео у једном хлебу“ (1. Коринћанима 10,17). Оно што смо већ нашли у 16. стиху овде је изричито утврђено. Сви који имају удео у крви Господа Исуса и Његовом телу које је дато за нас чине једно заједништво – једно тело. У овом поглављу не говори се више о једном телу, зато што је овде предмет заједништво и његов искључиви карактер. У 1. Коринћанима 12, затим у посланици Ефесцима и на другим местима говори се детаљније о једном телу.

У 1. Коринћанима 12,13 речено нам је о пореклу овог заједништва. Основа, односно темељ тог заједништва је завршено дело Господа Исуса на крсту. Али оно се обликује крштењем Светим Духом. Писмо нам јасно каже кад се то десило. Јован Крститељ је најавио да ће Господ Исус крстити Светим Духом и у Делима 1,4-5 Господ каже апостолима да ће га они примити након неколико дана и то кад се буде излио Свети Дух.

Писмо говори на два начина о заједници (цркви) као телу Христовом. Понекад приказује заједницу онако каква је она по Божијој намери, то јест, каква ће вечно постојати у небу. Види, нпр. Ефесцима 1,22. У том виду она се састоји од свих верника који су крштени у једно тело на празник Педесетнице (Дела 2) и од свих оних који су јој додати касније (Дела 2,47), све до тренутка кад ће заједница бити узета у славу. У том тренутку, за један моменат ће читава заједница бити потпуно на земљи. Мртви у Христу васкрснуће, а ми живи преобразићемо се. То ће бити у тренутку, у трептају ока. Види о томе у 1. Солуњанима 4,15-17 и 1. Коринћанима 15,51-54.

Уопште – и увек кад је у питању наша одговорност, наше понашање на земљи – Писмо види цркву као свеукупност свих верника који живе на земљи у датом тренутку. Они који су умрли, уснули су у Господу и не треба им више никаква опомена јер више нису на земљи. У 1. Коринћанима 12,27 и даље представљен нам је веома јасно карактер тела Христовог виђен на овај начин. Коринћанима је речено: „Ви сте тело Христово и удови међусобно.“ Из тога бисмо могли закључити да верници у било којем месту заједно чине тело Христово. Тада би било толико тела, колико има места у којима станују верници. Из онога што смо видели у 1. Коринћанима 10,16-17 јасно произилази да то није тако. 28. стих и следећи стихови у 12. глави показују нам то јасно, јер се тамо говори о даровима које је Бог дао цркви. Најпре се спомињу апостоли, за које сигурно знамо да нису постојали у Коринту. Црква Божија у Коринту није била ништа друго него локални израз једног тела, само део једне цркве, тела Христовог, који је био видљив у Коринту. Вратимо се међутим опет на 1. Коринћанима 10,16.

Вечера Господња израз је јединства тела Христовог

Видели смо да се јединство тела створило крштењем Светим Духом, а не учествовањем у Вечери Господњој. Кад би то било тако, тада би цркву сачињавали искључиво они који имају удела у Вечери Господњој. То је потпуно супротно читавом научавању Писма. Па ни наш стих, који смо размотрили овде, не говори о томе.

Као што је Господ Исус рекао кад је дао хлеб: „Ово је моје тело“, и тиме дао видљив знак, видљиву представу Његовог тела које је било дато за нас, тако и Писмо овде додаје да су хлеб и вино видљиви знаци, изрази тела Христовог које сликовито приказује цркву. Свако ко пије вино и једе хлеб изражава тиме да припада заједништву оних који имају удела у свим славним резултатима проливања крви Господа Исуса и давања Његовог тела на крсту. Он је уд тела Христовог. Овде нас Писмо учи у вези Вечере Господње шта ми јесмо, док у 11. глави и Еванђељима налазимо шта чинимо.

Зато Вечеру Господњу не светкујемо појединачно, него заједнички, као удови тог једног тела. У вези тога овде увек стоји „ми“, иако се у контексту увек изнова појављује „ја“. Осим тога, то је управо оно што показује ломљење хлеба – наше јединство са свим члановима (удовима) тела Христовог. Јасно је да сви чланови могу светковати Вечеру Господњу, али само чланови! Ако се примају неверни, то јест, ако се у принципу примају људи за које није сигурно да су удови тела Христовог, тада то није Вечера Господња, него вечера те групе људи која је припремила тај оброк. Исто се дешава и кад се спречи учествовање верницима који су заиста удови тела Христовог, а нема разлога којег сам Бог спомиње као препреку, наиме, лош живот, лажна наука или повезаност с оним што је нечисто. Чим поставимо друге услове – на пример, сагласност са неким истинама које нису темељне, чинимо од Вечере Господње своју сопствену вечеру и одузимамо јој карактер Вечере Господње као што учи Писмо.

Супротно томе, Писмо показује сасвим јасно обележје Вечере Господње, као што смо већ видели. То је оброк заједништва са Господом и са онима који су Његови. Сви учесници у том заједништву умрли су Христом. То су нови људи који су примили нови живот којег Писмо назива „Духом“ (Јован 3,6) и у којима пребива Свети Дух. „Ако је, дакле, неко у Христу, ново је створење; старо је прошло, ево, ново је настало“ (2. Коринћанима 5,17).

Вечера Господња се, дакле, не светкује начинима старог човека. То је Вечера Господа, који је умро и васкрсао и кога је Бог учинио Господом и Христом (Дела 2,36). Васкрсли Господ позива оне који су Његови као своје госте да прослављају Његову Вечеру. Он је Домаћин и на тај начин једини који има шта да каже. Да ли онда Вечера код које Њему није дато то место, него где људи све уређују по својим властитим замислима, може уопште бити Вечера Господња?

Искључивост Вечере Господње

Видели смо да само прави верници могу учествовати у Вечери Господњој. На другим местима, као у 1. Коринћанима 5 и у 2. Јовановој спомињу се неке ствари, које спречавају учествовање чак и оним људима који су познати као прави верници. У 1. Коринћанима 10 Свети Дух наглашава у стиховима 18-22 да су несвете везе апсолутна препрека, па и онда када немамо никаквог удела у злу.

Видели смо да су у Коринту нека браћа била мишљења: „Идоли су ништа друго, него комад дрвета или метала, јер постоји само један Бог. Дакле, није важно ако се једу жртве идолске, или се узима оброк у идолском храму.“ Писмо указује са великом озбиљношћу на то да су такви закључци потпуно погрешни. Они који се нечему клањају (нешто обожавају) имају удела у нечему што их сасвим разликује од свих осталих. За цркву је то крв Христова и тело Христово. Суделовање у томе неспојиво је са заједништвом са било чиме што стоји насупрот томе.

Писмо то појашњава на примеру жртава Израелаца и пагана. Захвална жртва из 3. Мојсијеве 3 и 7 била је једина жртва од које је обични Израелац смео да једе. Због тога Писмо овде под жртвом подразумева управо ту жртву и веома је значајно да је баш та жртва најсавршенија слика Вечере Господње и клањања заједнице које је повезано с Вечером.

То је била добровољна жртва; нико није био дужан да је принесе. Кад је међутим, неки Израелац имао слављење и захвалност у срцу (3. Мојсијева 7,11 и даље) и хтео је да принесе жртву, тада је важило за њега Божије упутство по којем је требао принети жртву угодну Богу. Осим тога, било је строго прописано где је жртву требао принети, наиме, пред лицем Јахвиним (Господњим), на улазу у Шатор састанка где је Бог пребивао и где Га је народ могао срести, на жртвенику. Видимо како служба није могла бити одвојена од жртвеника, него је била једно с њим. Крв је била попрскана „свуда око жртвеника“ (3. Мојсијева 3,2). Након што би човек принео прса као обртну жртву пред Господом, сало и бубрези су били спаљени на жртвенику, и Бог је то назвао Његовом храном или хлебом (3. Мојсијева 7,29-31; 3,3-5.11.16). Свештеник који је обављао службу код жртве добијао је десну плећку. Арон и његови синови добили су прса. Сам Израелац могао је јести остало месо са свима из народа који су били чисти.

У 3. Мојсијевој 7,9-21 налазимо важне напомене о нечистоћи. Месо које је дотакло нешто нечисто морало се спалити. Може бити исто тако нешто нечисто на месту где приносимо своје жртве, чиме се сама чиста жртва прља и не може више да се једе. Исто тако, апсолутно је било забрањено човеку који је био лично нечист да једе од жртве. Исто важи и за човека који није лично био нечист, али се свесно или несвесно дотакао нечистоће другога (4. Мојсијева 19 и 3. Мојсијева 5,17). Осуда им је иста, као да су обојица учинила исту ствар: „Таква душа да се истреби из народа.“ Како Божији суд поништава људску тврдњу да пасивна повезаност с лажним учењем или моралним злом не прља човека, све док он сам не прихвати зло!

Али има још нешто у вези жртвеника. У 3. Мојсијевој 7,15-18 стоји да се месо од захвалне жртве морало појести истог дана кад се принела Богу као жртва (на жртвенику). Веза са жртвеником није се смела изгубити јер би се тада изгубио карактер жртве. Добровољна жртва или жртва завета смела се јести још идући дан, јер се радило о већој енергији и предању срца, тако да је веза с жртвеником дуже трајала. У 3. Мојсијевој 17 изричито је забрањено приносити захвалну жртву без доношења исте у Шатор састанка и приношења крви и сала на жртвенику. Сваки који би то прекршио, морао је бити истребљен.

Још јаснији говор налазимо у Новом завету. Господ Исус каже у Матеју 23,19 да жртвеник посвећује дар. Дакле, не само да је жртвеник важнији од дара, већ дар прима свој карактер само кад дође у везу са жртвеником.

Трпеза Господња

Жртвеник на ком се приносила захвална жртва звао се Трпеза Господња (Малахија 1,7 и Језекиљ 41,22). Из оба случаја видимо да „трпеза“ и „жртвеник“ значе исто. Израз „жртвеник“ указује на жртву која се приказивала на њему, док израз „трпеза“ стоји у вези с јелом и заједништвом које је повезано с њом. Захвална жртва била је заједнички Божији оброк с Његовим народом. Бог је добио свој део, Арон и његова кућа (увек слика Христа и цркве, виђене као свештеничка породица) добијали су свој део и сваки из народа који је био чист добио је свој део.

То је оно што, такође налазимо и у Новом Завету. Јеврејима 13,10 каже: „Ми имамо жртвеник са кога не смеју да једу они који служе у Шатору“ (то јест они, који припадају Јудаизму). И у 1. Коринћанима 10, 18-22 речи „жртвеник“ и „трпеза“ се користе наизменично.

Свети Дух узима израз којим је Он сâм у Старом завету назвао жртвеник за приношење захвалних жртава и повезује га с Вечером Господњом, поистовећујући тај појам са аспектом заједништва код Вечере.

Какви су то изрази: Трпеза Господња! Вечера Господња! То је Његов сто за који Он позива своје да једу са њим Његову вечеру. Наравно, овде се не ради о дрвеном столу на ком стоји хлеб и вино. То је трпеза Господа који је умро и васкрснуо, који позива своје који су умрли са Њим да вечерају са Њим. То је духовна трпеза – место у Његовој духовној кући где он позива своје да му дођу и где они могу бити са Њим. Тамо је Његова Вечера.

Може ли још некоме бити нејасно да је код „Трпезе Господње“ само један који има ауторитет? Само један може да одреди ко може да има удела у Трпези. Само је један који може рећи како треба обављати ову службу. Он одређује ко ће бити употребљен за службу. Господ је једини који тамо има ауторитет и Он сам жели да све води Својим Духом. Тамо човек нема шта да каже. Тамо човек нема шта да уради осим ако га Господ жели користити.

Управо овде Свети Дух ставља нагласак на искључиви карактер Вечере Господње. Не може се имати удела у трпези Господњој и трпези демонској. Љубав је љубоморна. Господ је толико љубио Своје да је ишао у смрт за њих, да, у смрт на крсту и под Божији суд. Он их тако љуби да живи само да би их заступао (Јеврејима 7,25). Он их толико љуби да је спремио место за њих, своју Трпезу, на коју их позива да дођу да би јели његову Вечеру. Он не трпи никакву равнодушност према себи, према захтевима своје љубави и према свом светом заједништву. Он је искупио Своје од силе ђавола и света. Он је учињен грехом за њих тако да човек по телу може бити докрајчен под осудом светог и праведног Бога. Како би онда Он могао да толерише било какву везу својих са Сатаном или светом или принципима природног човека? И то поготово на овом месту, где су с Њим да мисле на Његово чудесно дело љубави, на жртвовање на крсту и где им је то све представљено давањем преломљеног хлеба и изливеног вина и где Он каже: „То је моја крв, која се пролива за вас. Ово је моје тело, које се даје за вас. То чините мени за спомен.“

Може ли срце које га истински љуби да буде равнодушно према Његовим правима на овом месту? Може ли нешто радити, а да не пита у молитви: „Господе, шта хоћеш да чиним? Где је место на које ме позиваш? Где је твоја трпеза где требам светковати твоју Вечеру?“

Међутим, ако чак и дете Божије може учинити све то, Господ остаје исти. Он одбија заједницу код своје трпезе са онима који су равнодушни према Његовим правима.

„Ко није са мном – против мене је“ (Матеј 12,30). „Или хоћете да изазивамо Господњу љубомору? Зар смо јачи од њега?“ (1. Коринћанима 10,22).

Да ли сте суделујете код трпезе Господње, јединог места где се слави његова Господња Вечера?

Са топлим поздравима

Ваш брат у љубави нашег Господа

Х. Л. Х.

КЛАЊАЊЕ

Драги пријатељи,

Након што смо у прошлом писму говорили о Вечери Господњој, сада желим још нешто рећи о клањању. Клањање је блиско повезано са Вечером Господњом, али то двоје није исто. Светковање Вечере Господње на начин како је представљено у Писму, водиће у клањање, али то само по себи није клањање.

Шта је клањање? Можда га можемо описати као почаст коју дајемо Богу на основу онога ко је Он и онога шта је Он за оног ко му се клања. Јеврејска реч која се најчешће употребљава у Старом завету за клањање значи „поклонити се“. Пример имамо у 1. Мојсијевој 18,2. Грчка реч „проскунео“ која се у Новом завету најчешће користи, означава показивање почасти према Богу и према људима.

Јасно је да је дужност сваког разумног створења да се клања Богу. Анђели му се клањају (Немија 9,6). Његови свети му се клањају. У вечном еванђељу човек је позван да се клања Богу и да га слави (Откривење 14,7). И ускоро ће му се сви на земљи клањати (Софонија 2,11; Захарија 14,16; Псалам 86,9 итд.).

Док се анђели клањају Богу у истини због онога ко је Он, људи који нису наново рођени ускоро ће му се клањати јер ће искусити његову моћ у пресуди или зато што ће уживати живот у владавини Господа Исуса Христа. Али Бог жели више од оваквог спољашњег клањања. Он жели клањање срца – почаст која расте из осећаја љубави човека према Богу. Он нам је зато говорио о томе и његова Реч нас учи о карактеру, сили и правом положају клањања. У Јовану 4, на пример, Господ јасно говори томе.

Право место клањања

Жена Самарјанка је рекла Господу: „Господару, видим да си пророк! Наши праоци су се клањали Богу на овој планини, а ви Јудеји кажете да му се треба клањати у Јерусалиму“ (Јован 4,19-20).

Као и многи људи нашег времена, она је тражила само мишљење човека. „Ви кажете!“ Ни једну реч не каже о вољи Божијој у вези те ствари. Није јој уопште дошло на памет да пита да ли је Господ објавио своју вољу и да ли је изабрао једно или друго место. Није ли он изричито показао на Јерусалим? Давид је то сазнао кад је Господ примио његову жртву на гумну Орнана (1. Дневника 21,28). Соломун је знао Божији избор кад је започео градити храм (2. Дневника 3,1). Након што је завршио градњу Бог му је потврдио да је добро учинио и објавио да ће тамо вечно бити Његов дом и Његово име (2. Дневника 7,16).

Очигледно да је жена Самарјанка потпуно игнорисала јасне изјаве Писма. Чија је то била кривица? Можда положај у коме се налазила од рођења објашњавају њено незнање. Али то није било довољно оправдање! Тврдила је да је повезана с Богом Јаковљевим, али није знала нити се распитивала да ли је Он објавио своју вољу о томе.

Она се позивала на оно што су радили „наши очеви“. Вековима је храм на планини Гаризим био средиште клањања Самарјана. Али та чињеница нипошто није могла да подржи тврдњу да је тај храм био и право место клањања. Иако је она ходала стопама њених предака и ако се клањала на исти начин као они, још увек остаје питање: Да ли је то место које је Бог одабрао да му се приближи његов народ и искаже му клањање? Једноставна изрека у Божијој речи: „Тако говори Господ“ срушила је све њене мисли, аргументе и осећања.

Надаље, под претпоставком да је била стварно у незнању о оном шта је објављено у вези Јерусалима, да ли је тада Бог требао да прихвати њезино клањање које је у незнању обављала на Гаризиму? Без сумње, било је много Самарјана који су били уверени да се клањају на прави начин. Да ли то значи да је такво клањање било прихватљиво за Бога? Стоји ли људска савест изнад исказа Божије речи? Ни у ком случају! Господ Исус је зато изричито одбацио захтев Самарјанке: „Ви се клањате оном што не познајете, а ми се клањамо оном што познајемо јер спасење долази од Јудеја“ (Јован 4,22).

Три ствари јасно су нам постављење у овом разговору:

Опасно је и зло имати своје властито мишљење о нечему у вези чега нам је Бог саопштио своје мисли.
Клањати се Богу онако како су то чинили наши очеви не даје никакву сигурност да то чинимо на исправан начин.
Кад нешто чинимо с добром савешћу то није разлог да Бог то прихвати. Кад се појави питање у вези нечега, тада је једино важно оно што је Бог рекао о тој ствари. Једноставна дужност Божијег народа је подредити своје мисли Божијим мислима. „Ко згреши учинивши у незнању нешто што је Господ забранио да се чини, биће крив и носиће терет кривице своје“ (3. Мојсијева 5,17).

Након тога Господ више не говори о Јерусалиму. Јасном изјавом Он је утврдио истину, али онда је обзнанио нешто што је било ново.

За време закона Јерусалим је био, на темељу Божијег ауторитета, место клањања. Тада је дошао Божији Син на земљу. „Бог се објавио у телу“ (1. Тимотеју 3,1). „Јединорођени Син, који је у Очевом крилу – он га је објавио“ (Јован 1,18). „И нико не познаје Оца, само Син и они којима Син хоће да га открије“ (Матеј 11,27). Зар ће ово остати без утицаја на људско клањање Богу? Зар није клањање засновано на познавању Бога?

Суштина хришћанства

У Јовану 4,10 Господ Исус у неколико речи даје све карактеристике долазећег доба – доба цркве. „Када би знала Божији дар и ко је онај који ти каже: ‚˝дај ми да пијем˝, замолила би га, и он би ти дао живе воде“.

„Божији дар!“ Овде налазимо пуно откривење Бога. Под законом Бог се није објавио као давалац. Тада је он нешто захтевао. Захтевао је да му људи служе и давао им је свој благослов једино на темељу послушности Његовим заповестима. Он је пребивао у дубокој тами (5. Мојсијева 4,11; 5,22-23; Псалам 18,11-12), тј. Он се није открио, него је сакрио себе. То није било због закона јер је закон лош. Закон је био свет, праведан и добар. Али човек је био грешник и што се више стављао нагласак на праведне захтеве закона, тим су постали видљивији греси човека. Када би била истина, као што неки теолози кажу, да је закон слика Божија, тада би човек био безнадежно изгубљен и одбачен. То ипак није истина. Закон, иако од Бога, није сам Бог, нити је слика Божија. Он је само морални стандард који показује како би се требао понашати грешни човек пред Богом. Бог је светло и Бог је љубав. Када је човек у највећој потреби, тада Бог даје бесплатно и савршено. Онај који је савршено открио Бога на овој земљи рекао је: „Већа је срећа давати него примати“ (Дела 20,35). Да ли би Бог могао бити у недостатку онога што сам назива срећнијим?

Под законом, ако закон не би био прекршен, Бог би требао бити Прималац. Али у еванђељу Он је непрестани Давалац и више од тога: Он је дао најбоље што има онима који нису заслужили ништа друго него вечну пропаст.

У посланици Јеврејима положај Израелаца под законом упоређен је са положајем хришћанина. За Израелаца пут у светињу још није отворен (Јеврејима 9,8). Жртве које су се приносиле нису могле одстранити грехе (9,9; 10,4.11). Поглавар свештенички био је одевен у сопствену слабост и морао је такође жртвовати за своје грехе (5,3).

Хришћанин је „заувек савршен“ (10,14) јер има очишћену савест (9,14). Има пуну слободу ући у светињу над светињама јер је завеса поцепана и отворен је пут ка Богу. Он има „великог поглавара свештеничког над домом Божијим“, „Онога који је усавршен заувек“ (10,19-22; 7,28). Какав је Бог давалац!

То је било могуће постићи само кроз славу и понижење Сина Божијег, који је дошао на земљу и трпео за грешнике и непријатеље. Самарјанка га није познавала. Највише што је видела у Њему је био љубазни Јевреј. Сигурно није ни помислила да је то сам Господ, Бог неба и земље, Јединорођени који је у крилу Очевом. Да је она знала само мало о томе, тражила би од Њега и Он би јој дао живе воде. Према Јовану 7,39 жива вода је слика Светог Духа као онога који пребива у вернику.

Тако овде имамо Божију милост као извор свега и затим славу Сина и његову присутност у понизности међу људима на земљи.

Коначно имамо Сина који у Својој сопственој слави даје жедним душама живу воду – Светог Духа. Ове ствари чине неопходни темељ хришћанског клањања.

Отац тражи клањаоце

„Клањати се Оцу.“ Ово мора да је погодило жену као нешто сасвим ново. Израел је био Божији син, Његов првенац (2. Мојсијева 4,22), синови Господа, њиховог Бога (5. Мојсијева 14,1). Господ је био отац Израела и Ефраим је био његов првенац (Јеремија 31,9). Али никада се нису клањали Богу као Оцу јер „нико не познаје Оца осим Сина, и оног коме Син хоће да га открије“ (Матеј 11,27). Дакле, основни елемент хришћанског клањања је познавање Бога као Оца у Његовом односу према свом народу, који му се као таквом и клања. Али то познавање је лична ствар – „онај коме Син хоће да га открије.“

Ко год има то спознање, има га од Сина. Јединорођени Син који је у крилу Оца, он га је објавио (Јован 1,18). Након што је Његово дело било довршено Он је оне који су Његови довео у исти однос са Оцем као што је и Његов сопствени однос . „Одлазим горе к своме Оцу и вашем Оцу“ (Јован 20,17). То је удео и најмлађег верника. Апостол пише бебама у Христу: „Написах вам, дечице, јер сте упознали Оца“ (1. Јованова 2,14). Упоредите то са Јованом 17,2-3.

Отац тражи клањаоце. Каква милост! У Израелу је сваки човек требао ићи у Јерусалим три пута годишње ради клањања (5. Мојсијева 16,16). У Хиљадугодишњем царству све породице на земљи мораће ићи у Јерусалим једном годишње ради клањања. Они који то неће хтети да чине биће кажњени (Захарија 14,16-19). Отац тражи праве клањаоце. Прави клањаоци су они за које клањање није спољни обичај, него ствар срца. Шта ово Очево тражење клањаоца значи за нас?

Клањање у духу и истини

„Али, долази час – и већ је ту – када ће се истински клањаоци клањати Оцу у духу и истини“ (Јован 4,23-24).

Овде видимо карактер хришћанског клањања. Право клањање није формална, земаљска служба Богу. Оно је у складу с оним ко је Бог, што претпоставља да се Бог савршено објавио. Ни један неверник не може се клањати на тај начин. Само кроз ново рођење примили смо нови живот који Писмо назива „дух“. „Оно што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је“ (Јован 3,6; Римљанима 8,16). То је духовно клањање у складу са новим човеком, у складу са оним ко је Бог.

Чак и верници могу бити недуховни. Апостол Павле није могао говорити Коринћанима као духовнима, јер су били телесни (1. Коринћанима 3,1). Нису били „у телу“. Такви су били пре свог обраћења. Иако су били наново рођени и имали нови живот који је „дух“, живели су и мислили по телу, тј. онако како природни човек ради.

Клањање Израела било је земаљско, природно. Догађало се на географски одређеном месту, у величанственом храму и било је регулисано све до најситнијих детаља. Човек је могао доћи обучен у скупу и прелепу одећу, уз пратњу дивне музике, и принети оно највише и најбоље што ова земља има за понудити. У томе није било ничег духовног. Није постојао услов ни за свештеника, ни за певача или онога који жртвује да буде наново рођен. Али ово је било све одређено од Бога, јер је то било клањање земаљског народа који се клањао Богу који им се није открио, него се заклонио у тами.

На крсту је Бог учинио крај природном човеку. Ми који смо наново рођени, који смо поверовали у Господа Исуса Христа, умрли смо с Христом (Римљанима 6,8). Ми живимо нови живот кога је произвео Свети Дух у нама новим рођењем. Свети Дух који пребива у нама је божанска сила која нас оспособљава да то изведемо.

Зато наше клањање мора бити духовно. То је морална нужност од које нема изузетка. Речи Господа Исуса Христа у Јовану 4,14 чине то врло јасним да је Свети Дух сила сваког правог хришћанског клањања.

У савршеном складу с тим није нам дат никакав облик или церемонија за наше клањање. То је тим уочљивије јер је код Израела било регулисано све до најмањег детаља. Ми не знамо ни речи којима је Господ захвалио код установљавања своје Вечере. Немамо ни један опис како су апостоли ломили хлеб. Немамо ни једну духовну песму за коју бисмо могли казати да се певала на хришћанским скуповима у време апостола. Немамо књиге са хришћанским псалмима. Ми се требамо клањати Богу Његовим Духом (Филипљанима 3,3). Ако се вратимо Старозаветним начинима и уредимо хришћанско клањање према њима, губимо праве ознаке хришћанства, односно, клањање у Духу Божијем.

Клањање није само „у духу“, него исто тако и „у истини“. „Шта је истина?“ питао је Пилат. Он није знао да је тај који је крунисан трновом круном и стоји пред њим – Истина. Истина је оно што је Бог објавио о себи, а Син је тај који је објавио Бога.

У неком смислу Израел се такође клањао у истини, јер је његово клањање одговарало оном шта је у то време било објављено о Богу као Господу. Али сада се Бог савршено објавио, јер се „Бог показао у телу“ на земљи и по бескрајној милости можемо га упознати. „А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да спознамо Истинитога“ (1. Јованова 5,20). Наравно да постоји раст у познавању истине. Божији Дух нас води у сву истину. Али разлика у знању која постоји међу верницима је незнатна када се упореди са разликом између оног ко није наново рођен и младог верника. Човек по својој природи, који није наново рођен, потпуно је неспособан познавати Бога. Он није способан за то, као што ни крава није способна схватити науку или филозофију. Кроз ново рођење добили смо живот који је дух и кроз којега смо у стању упознати Бога. То је „божанска природа“ (2. Петрова 1,4). У том новом животу Свети Дух који пребива у нама делује, и Он је божанска сила која тај нови живот доводи у везу са самим Богом (Јован 4,14). Бебама у Христу речено је: „А ви имате помазање од светога па све знате. Не пишем вам зато што не знате истину, него зато што је знате и зато што ниједна лаж не долази од истине“ (1. Јованова 2,20-21).

Тако се, дакле, смемо приближити Богу, нашем Оцу. Кроз силу Духа Светог, који доводи наш нови живот у везу са самим Богом, можемо да га видимо и уживамо у Њему. Да ли можемо видети Бога таквог какав је, а да нисмо испуњени дивљењем и изражавањем својих потреба пред њим? Свако Божије дете које није остало хладно поред примљених благослова, него је подигло своје очи самом Даваоцу, зна из искуства да је то немогуће. Слава Оца и слава Сина тако је велика да су наша срца премалена обухватити то што видимо. Још мање смо у стању изразити ту славу речима. Када се клањамо „у духу“, онда наше речи нису наше клањање, већ духовни осећаји који стварају у нашим срцима. Сада још остаје питање:

Где се требамо клањати?

Без сумње сваки верник се треба клањати лично. Како можемо гледати на дело Господа Исуса Христа и љубав и милост Оца, а да му не захвалимо и не славимо га? Све ове ствари су заједничке свој деци Божијој. Не води ли нас то само по себи на заједничко клањање?

Где смо више потакнути на клањање него кад се окупимо да навешћујемо смрт Господа Исуса и из Његове руке примамо преломљени хлеб и изливено вино? Тада га видимо у савршености Његовог дела и Његове љубави. Наше гледање на заклано Јагње водиће ка томе да га славимо и клањамо му се у небу (Откривење 5). Тако је исто и на земљи.

Да, ми се окупљамо да навестимо Његову смрт. Светковање Вечере само по себи није служба клањања. Али кад су они који светкују Вечеру духовни, они ће захваљивати и обожавати. Не може бити другачије. Тада светковање Вечере Господње постаје служба клањања.

Поставља се питање може ли човек као појединац принети Богу достојно клањање? Пре него што је Адам пао осетио је да може да захвали Богу за Његову доброту. Али сада се Бог савршено објавио у Господу Исусу Христу. Клањање које досеже до те висине, кад га приноси појединац, претпоставља да је та особа досегла такав духовни ниво који га практично поставља на исти ниво са Оним коме се клања!

У 1. Коринћанима 14 налазимо клањање везано са заједницом (црквом). Тамо сазнајемо по ком начелу се обавља клањање и ко га обавља. То је важна допуна нашег знања о Божијој вољи. Видимо како је певање, захваљивање и слављење, од почетка било саставни део клањања. Видимо такође да се то није односило само на једну особу, него је везано са редом и радом заједнице. Погледај стихове 12-17. Господ цени разумно клањање свог народа.

Они се окупљају свесни да је Господ једини који има ауторитет међу њима. Једини Он може одредити кога ће употребити. Господ примењује тај ауторитет кроз Светог Духа који пребива у цркви. Не ради се о томе да ли ће у служби суделовати један човек или њих десет, или њих двадесет, него да ли Свети Дух има слободу употребити кога Он хоће – једнога, пет, десет или више.

Познајете ли лично из властитог искуства овакво клањање? То није питање разума. Као што смо видели то је одговор срца која су заокупљена њиховим Оцем, који је дао свог јединорођеног Сина за њих да умре на крсту и која посматрају Спаситеља, Сина Божијег, који их је љубио и предао себе за њих.

Са срдачним поздравима

Ваш пријатељ

Х. Л. Х.

СЛУЖБА

Драги пријатељи,

Живот хришћанина треба да буде уравнотежено примање и давање. Оно треба да буде као резервоар у који може дотицати вода с једне стране, а са друге стране да отиче. Хришћанин који само прима а никада не даје, постаје сањарски мистичар. С друге стране, онај који је толико заузет са давањем да не налази времена да прима у себе, доживеће духовни банкрот.

Као што сам то споменуо у једном од претходних писама, свака служба мора почети од седења код ногу Господа Исуса Христа, да Га слушамо и имамо заједништво с Њим. Ово смо видели посебно код Марије у вези са клањањем. Она је у прави тренутак помазала ноге Господа Исуса Христа скупоценим уљем. Зашто? Јер је тако често седела до Његових ногу те је познавала Његову личност и мисли. Код Марте такође видимо да му је служила, након што је најпре примила утеху од Њега у својој жалости.

У ове две слике видимо обе стране хришћанске службе. У Марији нам је представљен онај вид усмерен на Господа и на Бога, а у Марти оно што се чини ка људима. Тако читамо у 1. Петровој 2 да смо „свето свештенство које приноси духовне жртве које Бог прихвата кроз Исуса Христа“. Затим у стиху 9 налазимо да смо „царско свештенство“ да би објавили врлине Онога који нас је позвао из таме свом чудесном светлу. Овде ћемо се бавити са овом другом страном службе. Прву страну смо већ обрадили код Вечере Господње и клањања.

Важно начело Светог писма је да свака служба по налогу Господа треба да се обави одговорно према Њему. Сваком који размишља о томе, то је сигурно јасно. Онај који служи преноси људима Божију поруку. Како онда може бити другачије него да сам Бог позива особе и даје им дарове који су им потребни? Из Ефесцима 4,7-12 заједно са Псалмом 68,18 можемо видети да је васкрсли Господ примио те дарове и сада их подељује онима који су Његови. Сва друга места у Писму која дотичу ову тему то потврђују.

Он позива кога Он хоће

„Потом се попе на гору и позва оне које је хтео, и они дођоше к њему. Одреди дванаесторицу – да буду с њим, да их шаље да проповедају…“ (Марко 3,13-14).

Главна тема овог одломка је позивање дванаесторице апостола. Задатак којег су примили не можемо да упоредимо са задацима које Господ сада даје својим слугама. Према Матеју 10 требали су проповедати само Јеврејима. Након што је Господ био одбачен од Јевреја и кад је довршио дело на крсту, дао им је у Марку 16,15 нови задатак да иду по целом свету. Али принципи Његовог позива у оба случаја су исти.

У овим стиховима налазимо три важне ствари. Прво, Господ позива кога Он хоће. Друго, Он их позива да буду са Њим. Треће, Он их шаље да проповедају.

Прво начело сам већ горе споменуо. Господ позива своје раднике у складу са својом вољом. Он је рекао Јеремији: „Пре него те саздах у утроби матере твоје знах те; и пре но што си изашао из утробе матере твоје посветих те и поставих те за пророка народима“ (Јеремија 1,5). Јако слично речено је и за Јована Крститеља у Луки 1,13-17. Такође Павле за себе пише: „Али, када се свидело Ономе који ме је још од рођења одвојио и позвао својом милошћу да ми открије свог Сина – да га проповедам међу паганима …“ (Галатима 1,15-16).

Ни један човек, ни један Божији слуга, па чак ни црква, нема ништа с позивом Господњих радника. Господ је задржао ово право за себе. Као што видимо у Јеремији и у Галатима, у одломцима које смо прочитали, припрема за овај позив почиње већ пре или од рођења и наставља се док Господ након обраћења не упути свој позив.

Бити са Њим

На шта Господ позива? Да ли Он позива некога одмах после обраћења да учини неко велико дело? Он је позвао ученике „да буду с Њим!“ Нужни услов за сваку праву службу за Господа јесте бити с Њим и на тај начин учити од Бога. Прошло је доста времена између Марка 3,13 и Марка 6,7 кад је Господ послао своје ученике. Кад су извршили Његов посебан задатак Он им поново говори да буду насамо с Њим. Ни једна служба не може бити стварно благословена ако слуга не долази из Господње присутности и ако се тамо поново не враћа након службе. Да ли и ми чинимо као што су чинили апостоли? „Апостоли се окупише око Исуса и известише га о свему што су учинили и о чему су учили народ“ (Марко 6,30). Како је благословено и поучно морало бити за њих кад их је Господ узимао на страну, како би могли на миру да причају са Њим о свему шта су чинили и учили. Ако бисмо и ми то радили чешће, зар не би наша служба била благословенија?

Ми не можемо више бити телесно са Господом, као некад ученици, али можемо бити с Њим духовно. У Јовану 14,21 пише: „Ко има моје заповести и држи их се, тај ме воли; а ко воли мене, њега ће волети и мој Отац. А волећу га и ја и показаћу му се“. На то следи у 23. стиху: „Ко ме воли, држаће се моје Речи и мој Отац ће га волети, и ми ћемо доћи к њему и код њега се настанити“.

Љубав према Господу показује се држањем његових заповести. Види такође 1. Јованову 5,3. Како је контрадикторно када неко каже да љуби Господа, а истовремено поступа супротно Његовим заповестима!

Али 23. стих иде још даље. Ако неко стварно љуби Господа Исуса неће се задовољити тиме да чини само оно што је Господ изричито заповедио. Тада ће му бити довољно и оно што је Господ изразио као своју жељу. Љубав му жели угодити. Нема много посебних заповести у Новом завету, али Господ открива своје мисли у својој Речи у очекивању да ће бити довољне Његовима да их спроводе. Тамо где буде тако, Отац и Син ће доћи и настанити код те особе. Тако и ми можемо бити са њим данас. А то је нужно да би стварно били способни за службу коју Он жели.

Послани од Њега

У Марку 6,7 Господ шаље ученике. Он их је научио и зато су били оспособљени за службу за коју их је одредио. По људском мишљењу то није било тако. Они су видели у апостолима „неуке и необразоване људе“ (Дела 4,13). По људским мерилима они су били такви. Нису студирали теологију оних дана. Нису знали тумачити Библију као разни рабини. Господ их је одмах позвао из њихових уобичајених делатности, али – они су били са Њим. Чак и њихови непријатељи су то видели (Дела 4,13). Зато их је Господ могао употребити за најважнију службу. Кроз проповед Петра обратило се у једном дану три хиљаде људи. Њихова наука и њихово заједништво били су основа за ново дело које је Бог започео оног дана – цркву живог Бога (Дела 2,42).

То не значи да ученици нису ништа урадили до тог дана. Од првог дана, откада су били код Господа, Он је имао посао за њих. Радили су помоћне ствари, једноставне задатке. Имали су удела у свим тешкоћама и непријатељствима на рачун Еванђеља (Марко 3). Веслали су кад је Господ желео прећи преко језера (Марко 4,35-41, итд.).

Од првог дана након нашег обраћења Господ нас жели употребити – ако смо са Њим. Увек има нешто да се ради ако желимо бити на корист Богу. Можемо да делимо трактате. Можемо да позивамо људе на скупове где се проповеда Еванђеље или где се проучава Библија. Можемо да помажемо у припремама за те скупове итд. Ако желимо да радимо и ако смо спремни служити му, Господ ће нам увек наћи посао. То значи да морамо бити спремни да чинимо било шта што нам Он нареди. Не смемо очекивати да ће Господ почети дајући нам да чинимо велике ствари.

У Матеју 25 Господ даје свакоме од својих слугу „сваком према његовим способностима“. Треба запазити да је слуга с једним талентом – а не слуга са пет талената или са два – тај који не ради и којега Господ мора назвати „зли и лењи слуга“. И пошто слуга није добро употребио свој један таленат, био му је одузет и дат ономе који је упорно радио с талентима које му је Господ поверио. На тај начин овај је примио више. Што смо марљивији у малим активностима које нам Бог поверава, то јест, оним што поставља пред нас, ускоро нам може дати већи посао, кад учинимо мале послове у послушности и зависности од Њега.

Пре неколико година у брдовитим пределима Америке живела је девојка која није похађала школу више од три месеца. Зарађивала је четири долара, од чега је давала један за просторију цркве, један за мисију, а два да подржи свог оца који је био сиромашан и имао велику породицу. Она је давала више него ико у читавој околини. Увече је често до касно у ноћ радила друге послове којима је зарађивала новац да купи себи одећу. Неки озбиљни Божији слуга посетио је то место. Како је било мало могућности смештаја, она је дала на располагање своју собицу. Њена Библија стајала је на столу и на готово свакој страници он је наишао на белешку. Погодила га је заповест код Марка 16,15 где је писало: „Идите у цели свет и проповедајте еванђеље сваком створењу“. Поред тога, било је написано великим словима: „О, кад бих ја то могла!“ Следећи дан он је разговарао о томе с њом, на што је она почела плакати, тако да није могао да добије више ни једну реч од ње. Касније је чуо њезину историју. Она се обратила са 14 година. Када је једном дошла кући, нашла је цедуљу с поруком: „Кина вапи за Еванђељем“. Одакле је дошла цедуља нико није знао. Од тог тренутка њене мисли биле су испуњене Кином. Десет година молила је Господа дан за даном да је пошаље у Кину. Пре кратког времена, код ње је дошло до промене. Дошла је до закључка да је направила грешку и да је Господ није позвао за мисионарку у Кини, него за мисионарку у кухињи. Од тог момента се молила: „Учини ме вољном постати мисионарком за тебе у кухињи“. Господ је услишио њену молитву.

Десет година тежила је за великим стварима, иако није занемаривала ни ситне. О томе су сведочиле њене новчане жртве. Сада је била вољна чинити сасвим мале ствари, да светли као сведок за Господа у малом кругу кухиње. Тек сада ју је Господ могао употребити за врло благословен рад у Кини. Овај Божији слуга дошао је до уверења да је био послан у ово мало место да помогне баш овој девојци. И коначно она је отишла у Кину. „Ко је поуздан у малом, поуздан је и у великом“ (Лука 16,10).

Зависност од Господа

Видели смо да су слуге Господње позване од Њега, у складу са Његовом вољом, и да их такође Он шаље. Међутим, то није све! Саму службу треба обавити у зависности од Господа. „Има различитих служења, али је Господ исти“ (1. Коринћанима 12,5). Слуге у Матеју 25 су морале положити рачун пред њиховим господарем. Ученици у Марку 6,30 су дошли и „известише га о свему што су учинили и о чему су учили народ.“ Види такође 1. Коринћанима 3,10 до 4,5.

Да бисмо могли испунити ову одговорност примили смо Светог Духа. Он жели да нас води у свему, тако да не чинимо никада своју властиту вољу (Галатима 5,17). То је посебно случај у „служби“. „Ми који служимо Божијим Духом“ (Филипљанима 3,3, види такође Дела 16,6-10). „И све то чини један исти Дух, који сваком додељује како хоће“ (1. Коринћанима 12,11). У нашој служби, дакле, вођени смо Светим Духом. Али службу обављамо у зависности од Господа коме смо и одговорни.

То је од изванредног значаја. Пре свега, даје нам велику храброст. Ако верник гледа на себе никада неће имати храбрости да било шта учини. Он види толико слабости и мана код себе да нема самопоуздања да нешто учини. Чак и кад добро зна да је примио дар од Господа и да га је Он позвао, дубоко је свестан како не може дати ни један једини благослов. Још никада неки грешник није дошао до обраћења кроз речи човека, нити је верник благословен људским речима. Јер ко ће знати које су потребе оних којима се говори или пред којима се говори?

Ако нас употреби Свети Дух резултат ће увек да буде благослов. Он зна потребе које постоје у том тренутку и како да задовољи те потребе. А онима које употребљава Он даје духовне речи којима се преносе духовне ствари (1. Коринћанима 2,13).

У исто време то је и велика одговорност. Треба јако да пазимо на водство Светог Духа, како би Он могао да употреби оног кога Он хоће. Постоји само Један који има слободу за обоје – да нас води у личној служби као и на састанцима цркве.

Потпуно је супротно Писму и у ствари је презирање присутности Светога Духа кад мислимо да смо способни да одредимо ко треба да служи на састанцима цркве. То исто тако важи и ако кажемо да свако има право да суделује у служби или ако ограничимо то право на једну или неколико особа. Једино Свети Дух има право да одреди кога Он жели да употреби. То значи да је наша дужност да будемо спремни на састанцима да будемо коришћени од Њега кад год Он хоће да нас употреби.

Јасно нам је да на састанцима на којима неко јавно говори, Свети Дух ће највише користити оне дарове које је сам Господ дао за ту сврху. Али Он има право да употреби и најмање дарове, чак и када су већи дарови присутни. Што се тиче мољења и захваљивања или предлагања песама, за то нема никаквих дарова. Оно што људи често називају дар молитве често је изражавање тела (људске природе). За молитву и захваљивање Свети Дух може да употреби сваког чије је духовно стање такво да може бити употребљен.

Каква је одговорност за сваког од нас, био млађи или старији, да на састанцима Свети Дух може да нас употреби, и да будемо коришћени за било шта што Он жели.

Са срдачним поздравима

Ваш брат у служби Господњој

Х. Л. Х.

НАШ ПОЛОЖАЈ НА ЗЕМЉИ

Драги пријатељи!

У једном од прошлих писама представљен вам је наш положај – као верника – пред Богом. Сада желим да усмерим вашу пажњу на наш положај овде на земљи. Видећемо, надам се, како је и то повезано с Христом. Као што смо поистовећени са Христом пред Богом, тако смо исто поистовећени са Христом пред светом. Другим речима, овде смо постављени у његов положај на исти начин као што смо у Њему пред Богом. Због тога мислим да би то било јако корисно за нас да увек имамо ову истину у нашим срцима.

Постоје две стране нашег положаја овде на земљи и обе су од великог значаја да их разумемо. Прва страна односи се на свет, а друга се односи на „табор“, тј. организовано исповедање хришћанства које је у садашњем раздобљу дошло на место Јудаизма у исповедању сведочанства за Бога (види Римљанима 11 и упореди с Матеј 13).

Наш положај у односу на свет

Господ Исус је рекао Јеврејима: „Ви сте одоздо, ја сам одозго. Ви сте од овог света, а ја нисам од овог света“ (Јован 8,23). Касније, кад је представљао своје пред Оцем, рекао је: „Они нису од овог света, као што ни ја нисам од света“ (Јован 17,16); и видећете да у стиховима 14-19 Он стварно ставља своје ученике на своје место у свету, управо као што их је у претходном одломку (стихови 6-13) ставио на своје место пред Оцем. Они заузимају његово место у овом свету, запазите то добро, јер нису од света, као што ни Он није од света. Пошто су се наново родили више не припадају свету. Од тада, Он непрекидно говори да ће се и они морати суочити са истом мржњом и истим прогонством као и Он. Зато, наводећи као пример, каже: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас. Да сте од света, свет би вас волео као своје. Али, пошто нисте од света, него сам вас ја изабрао од света, због тога вас свет мрзи. Сетите се изреке коју сам вам казао: Слуга није већи од свога господара. Ако су прогонили мене, прогониће и вас. Ако су се моје Речи држали, држаће се и ваше“ (Јован 15,18-20). Апостол Јован указује на исти начин на потпуну разлику између верника и света, кад каже: „Ми знамо да смо од Бога, а да је цео свет у власти Злога“ (1. Јованова 5,19).

Постоји много више него што нам могу показати ови одломци Писма. Сваког верника Бог сматра као умрлог и васкрслог заједно са Христом (Римљанима 6; Колошанима 3,1-3). Он је у Божијим очима потпуно изведен из света кроз смрт и васкрсење Христово, као што је Израел изведен из Египта кроз Црвено море. Зато он више није од света, иако је послан назад у њега (Јован 17,18), да усред њега живи за Христа. Павле је то могао рећи зато што је био активан у служби за Христа у свету: „А ја не дај Боже да се ичим хвалим осим крстом нашег Господа Исуса Христа, кроз кога је свет распет мени, а ја свету“ (Галатима 6,14). Кроз Христов крст видео је да је свет већ осуђен (Јован 12,13) и кад је применио крст на самога себе, сматрао је себе мртвим – разапетим за свет – тако да је постојало одвојење између њега и света, као што то може учинити само смрт.

Ако резимирамо прочитано, видимо да хришћанин иако је у свету није од света. У истом смислу као што Христос није био од света тако ни он није од света. Он припада новој сфери – сваки човек ако је у Христу, ново је створење (2. Коринћанима 5,17). Као што смо већ видели, он је сасвим изишао из света кроз смрт и васкрснуће Христа. Од тада он је потпуно одвојен од њега. Он се не прилагођава овом свету (Галатима 1,4; Римљанима 12,2) у духу, навикама, понашању и животу; у свему он треба да покаже да није од овог света. Чак и више, применом крста на себе мора држати себе разапетим свету, тако да више не може бити између две осуђене ствари никакве привлачност нити спајања. И опет: хришћанин је у свету на месту Христа, то значи, он је за Христа и као Он. Зато он сведочи о Њему и хода као што је Христос радио (Филипљанима 2,15; 1. Јованова 2,6). Мора да очекује да ће се с њим поступати исто као са Христом. То не значи да требамо очекивати да ћемо бити распети као што је Он био, али, ако смо верни, наићи ћемо на исти дух у свету као и Он: у ствари, пропорционално томе колико личимо на Христа, толика ће бити и прогонства. Чињеница да верници данас доживљавају тако мало мржње од света може се приписати само томе да су тако мало одвојени од света.

Пре него што погледамо другу страну нашег положаја на земљи, не могу да изоставим да вас озбиљно не упозорим на нужност раскидања сваке карике која вас морално веже са светом. Треба само мало пажње да би схватили како се брзо шири дух света и световности у Божију цркву, који се хвалисаво показује чак и код Трпезе Господње. Како је то срамно и болно за Њега, око кога се окупљамо да би навестили његову смрт. Каква је то опомена свим светима да се понизимо пред Богом и поново га молимо за милост како би више живели за њега и били више одвојени, тако да сам свет види да припадамо Њему који је одбачен, истеран ван града и разапет.

Колико нас има Павлов дух, који је, посматрајући прослављеног Христа – предмет свог срца и кончани циљ своје наде, желео „имати заједништво у Његовим патњама, наликујући Њему у Његовој смрти“?

Нека Господ нас и све Његове вољене свете потакне на веће предање Њему у потпуном одвајању од света.

Наш положај у односу на „табор“

У посланици Јеврејима читамо: „Првосвештеник у Светињу над светињама уноси крв животиња као жртву за грехе, а њихова тела се спаљују ван табора. Зато је и Исус, да би својом крвљу посветио народ, страдао ван градских капија. Стога изађимо к њему ван табора и понесимо његову срамоту“ (Јеврејима 13,11-13).

Две ствари су очигледне у овом одељку:

Крв жртве за грех уносила се у светињу.
Тела животиња за жртву била су спаљена изван табора.

Апостол показује да су те две ствари биле заступљене у Христовој смрти – стварности коју су те жртве сликовито приказивале.

Дакле, имамо двојак положај верника – његов положај пред Богом у светињи где је донета крв и његов положај на земљи, изван табора, где је Христос трпео.

Другим речима, као што је већ објашњено, ако смо у Христу пред Богом, поистовећени с Њим тамо у свој вредности Његове прихваћености, поистовећени смо с Њим и на земљи у његовој срамоти, укору и одбачености. Положај верника на земљи је, према томе, изван табора, као што је писац посланице написао: „Стога изађимо к њему ван табора и понесимо његову срамоту.“

Можда ћете ме питати: Шта је табор? У одломку којег сам навео, из контекста јасно произилази да је тамо табор био Јудаизам. Али шта је табор данас? Јудаизам је био од Бога и имао је на земљи место сведочанства за Њега. Јудаизам је пао и стављен на страну после Педесетнице, након коначног одбацивању Христа проповеданог од апостола, а његово место је заузело хришћанство, као што нас учи Римљанима 11. Дакле, табор је сада организовано хришћанство, црква која јавно исповеда веру – која обухвата све деноминације, од изопаченог Римо-католицизма, до најмањих верских заједница Протестантизма. Сигурно ћете се питати на ком темељу се заснива позив да изађемо ван тог табора? На темељу његовог потпуног промашаја да буде сведок за Бога. „Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама“ (Откривење 2,11 итд.). То је наше овлашћење, да све оно што се представља као да је од Бога меримо написаном Речју. Штавише, наша је одговорност да то чинимо.

Ако по том критеријуму проверимо све деноминације, наћи ћемо да све потпадају под осуду због непослушности и промашаја. Зато за верника који жели да поступи у складу са Божијим умом не преостаје ништа друго него одвојити се од свих њих, одвојити се од конфузије и грешака у овим злим данима и заузети место са онима који се окупљају једноставно у име Христа, у послушности Његовој Речи. 2. Мојсијева 33 је врло поучна у вези овога. Када је Мојсије сишао с брда (32. поглавље) видео је како је читав народ упао у идолопоклонство. Након што се вратио на планину, да би посредовао за народ, вратио се с лошом вести за њих. Узео је „шатор и разапео га изван табора, мало подаље, и назвао га шатор састанка; и сви који су тражили савет од Господа, ишли су к шатору састанка изван табора“ (2. Мојсијева 33,7). Мојсије је поступио тако у присутности отпалог народа, јер је познавао Божије мисли. Овде видимо моралну слику нашег времена. Зато желим да вам то дам на озбиљно разматрање.

Сада сам вам довољно написао да разумете положај верника на земљи. С једне стране видимо одвојење од света, а с друге стране излазак ван табора. Када заузмемо тај положај, то ће довести до тога да нас они први мрзе а ови други презиру. Па и ако је тако, тиме ћемо само бити сличнији нашем благословеном Господу. У посланици Јеврејима то се назива „Његова срамота“. Не избегавајмо оно прво, нити се стидимо овог другог, него, напротив, радујмо се када смо достојни трпети за Његово име (Дела 5,41).

Са срдачним поздравима

Ваш брат у служби Господњој

Едвард Денет