Може ли хришћанин да изгуби вечни живот?

Питање којим је насловљена ова књига вероватно највише заокупља мисли скоро сваког искреног хришћанина. Неким верницима доноси силан немир; некима сумње у искреност самог покајања; једне збуњује јер су починили грехе и након што су се покајали, а друге јер као да у Светом писму постоје стихови који их просто помету.

Поврх свега ту су и она учења која тврде како не би требало проповедати о сигурности спасења, јер то наводно наводи верујуће да олако схватају грех. Због свега овога неки сматрају да хришћанин може да пропадне, може да изгуби спасење уколико не живи у светости. У прилог том ставу наводе бројне стихове Светог писма. То престрављује многе искрене веренике, због чега живе у непрестаном страху како једном ипак могу довека да посрну.

И баш због свега реченог желимо да истражимо ову тему онако како је она изложена у Божјој речи. Јер, само тако можемо да дођемо до ваљаних решења, јер нам Писмо једино показује једини пут откупљења: по вери у Спаситеља, Исуса Христа. На самом почетку утврђујемо два принципа која су иначе кључна у ваљаном схватању Божје речи; два принципа који нас штите од погрешних закључака по овом питању.

Први принцип је општи за свако тумачење: нека библијска изјава се ваљано схвата једино у свом непосредном контексту. Када се ради о Светом писму то значи – на пример – да морамо разликовати да ли је нешто део Старог или Новог завета; да ли је нешто написано Јеврејима или хришћанима; верницима или неверницима и сл. Наиме, многе наводне противречности Библије лако се разумеју ако их читамо и тумачимо у њиховом контексту.

Други принцип је својствен баш самом Светом писму, и истиче га апостол Петар у свом осврту на пророштва Старог завета. Али то правило је ваљано и за разумевање читаве Божје речи:

А пре свега знајте да се ниједно пророштво Писма не може тумачити самовољно. (2. Петрова 1,20)

Дакле, за Петра су сва пророштва – а у најширем смислу и сва Божја реч – целовита. Зато било који библијски стих не може да се тумачи независно од других стихова и одељака који се баве истом тематиком, истим питањем. Ако не следимо ово правило врло брзо смо у големим невољама.

Зато не желимо да, проучавајући ово питање, ни за трен одступимо од ових принципа. Бог Дух Свети, као истински „писац“ Божје речи, никада не противречи себи (види 1. Коринћанима 2,13; 2. Тимотеју 3,16). Због тога закључујемо да је неупитна свака истина јасно исказана у Светом писму, и не могу је оборити изоловано навођени библијски стихови само зато што су тешко разумљиви.

Тек, пре него одговоримо на дилему – могу ли хришћани да изгубе вечни живот – неизрециво је важно да установимо ко је прави, истински хришћанин и шта га чини таквим.

КО ЈЕ ХРИШЋАНИН?

Око трећине светске популације исповеда хришћанску веру. Већина припада највећим црквама света, римокатоличкој, православној или протестантским. Многи себе сматрају хришћанима зато што су крштени и зато што су одрасли под одређеним утицајем цркве. Одлазе у богомоље повремено, редовно или по потреби; верују, мање или више, оно што им се проповеда. Али да ли су због тога заиста верујући у библијском смислу? Одговор на ово питање је недвосмислен – нису. Није довољно то што је неко члан цркве или неке верске групације. Такође није довољно било чије веровање у „више биће“, у Бога. За спасење је потребно нешто више.

Јаков јасно пише да сама вера није довољна за спасење:

Ти верујеш да постоји један Бог? Добро чиниш. Али и зли духови то верују и дрхте. (Јаковљева 2,19)

Али зли духови никада не могу да се спасу, како чујемо од њих самих, према Матеју 8,29:

Они повикаше: „Шта хоћеш од нас, Сине Божији? Јеси ли дошао да нас мучиш пре одређеног времена?“ (види и Лука 8,31)

Дакле, зли духови верују у постојање Бога и његовог Сина, али такође знају да их чека вечно проклетство. Такође, у Делима 8 читамо о извесном Симону: „Након што је био крштен, стално је био уз Филипа…“ (ст. 13). Али касније, када га је упознао апостол Петар, морао је да му каже: „Нека твој новац пропадне заједно с тобом… Ти немаш ни дела ни удела у овој служби, јер твоје срце није право пред Богом“ (ст. 20.21). Узалуд пуко пристајање уз библијске истине. Недовољно је, јер је спасење ствар „срца правог пред Богом“.

Дакле, прави хришћанин је особа која верује у Господа Исуса Христа, Сина Божјег, као Спаситеља који на крсту умро за њега; по коме је примио опроштење греха и нови живот (види Јован 1,12.13; Дела 16,31; 1. Коринћанима 15,1-4) Богомдани живот се огледа у новом начину живота заснованом на Божјој речи.

Али, снага човекове вере није кључна у спасењу. Када би била, многа Божја деца би очајавала, што нажалост и није нимало ретко. Наиме, ти верници гледају себе, заокупљени су сопственом вером уместо да се поуздају у Господа Исуса и његово остварено дело. Ко год је окренут себи и своме, никада не може да постане срећно дете Божје. Јер, пред Богом сигурност нашег спасења није заснована на снази наше вере, већ на вредности дела Господа Исуса. Ова чињеница нам је објашњена познатом сликом из Старог завета.

Када је Бог најавио последње од десет зала, која је пустио на Египат – убијање прворођенаца – заповедио је клање пасхалног јагњета. По њему су Израелци били спасени.

Требало је да свака породица закоље јагње и његовом крвљу намаже праг и довратке свог дома. Нема сумње да су многи из Божјег народа стрепели, сумњали, да ли ће ова крв заиста заштити њихову породицу. Али анђео смрти их је мимоишао, видевши крв на њиховим вратима, крв пасхалног јањета. Јер, Бог је рекао:

Кад будем опазио крв, проћи ћу мимо вас. (Излазак 12,13)

Снага деловања ове крви није била одређена оним што је народ видео у њој. Бог се питао. У том смислу нам Нови завет открива да је пасхално јагње слика Господа Исуса:

Јер је Христос, наше пасхално Јагње, већ жртвован. (1. Коринћанима 5,7)

Ко го се сакрије у Исусу, у вери, довека је под заштитом његове крви. Макар се и нама самима та вера чинила слабашном, Бог гледа на дело свога Сина – потпуно остварено дело – и види нас у њему. Зато се овим речима утешите сви ви који сматрате, осећате да вам је вера слаба:

Он неће сломити трску напукнуту, нити ће угасити фитиљ који тиња. (Матеј 12,20)

Баш то је и осетио и доживео онај отац опседнутог сина, када је завапио Господу Исусу:

Верујем, али помози ми да надвладам своју неверу! (Марко 9,24)

Зато хајде да прво кажемо нешто о тој преважној стварности савршеног откупљења и сигурности спасења. Видећемо како Божја реч прозива, суди човека, и шта је то Бог урадио да би таквом човеку даровао вечно спасење. У другом делу књиге погледаћемо више библијских одељака који се често тумаче погрешно те стога уносе сумње и несигурност у спасење.

ЧОВЕК – ИЗГУБЉЕНИ ГРЕШНИК

Свето писмо нам открива да сама религиозност никоме не доноси спасење. У томе је посебно јасна Посланица Римљанима. У одељку 1,18-32 нам је саопштено да се Бог као Створитељ препознаје у творевини (ст. 20), али и да многи то не желе да признају. Наиме, они се – уместо да му дају славу као Створитељу – окрећу од њега, због чега постају „безумни“. Зато праве себи идоле, „слике смртног човека и животиња“, уместо да се клањају једином правом Богу (ст. 21-23). „Зато их је Бог препустио жељама њиховог срца“, сопственим умотворинама, како би своју грешност учинили више него очигледном. Према објави Писма у 1. Коринћанима 10,20 идолопоклонство, које и данас превладава код многих, је клањање демонима, сатанским духовима.

Ништа бољи нису ни они који следе оне религије које су више филозофски настројене (Римљанима 2,1-16). И они су по природи изгубљени грешници које сопствена религија не може да спасе. Савест их оптужује, али није кадра да им укаже на пут спасења.

Ово је најуочљивије у јединој вери, религији коју је сам Бог установио у Закону датом на Синају. Наиме, и у њој – баш као и у осталим религијама – све је у чињењу и нечињењу одређених пракси, у церемонијама којима је циљ испуњавање заповести. Ова религија, за разлику од осталих, потиче од самог Бога. У Левитској књизи 18,5 читамо да „ко их врши (заповести), по њима ће стећи живот“. Такође, у Поновљеним законима 6,25 видимо да је баш то стандард, мера праведности. Али према Римљанима 2,17-3,20 видимо да се човек чак ни по Закону не оправдава пред Богом. Нико није у стању да држи све Божје заповести. Баш како пише Јаков: кршење једне једине заповести је довољно да неко буде „крив за све“ (Јаковљева 2,10). И Господ Исус је ту јасан: пуко церемонијално, спољашње придржавање заповести нема користи, већ све зависи од става и стања срца (Матеј 5,21 и даље) Зато је неизбежан закључак:

Наиме, нико се пред Богом не може оправдати вршењем онога што Закон захтева. (Римљанима 3,20)

Па, како онда да се човек оправда пред Богом? Ово се питао и Јов пре скоро четири хиљадугођа (Јов 9,2). Не, нема пута којим би човек дошао Богу и својом се снагом измирио с њим. Према Светом писму само је један пут до Бога: вера у Господа Исуса и његову жртву на крсту. Бог Отац га је послао на земљу како би по њему могао да нас помири са собом, опрости нам, откупи нас, оправда нас и подари нам вечни живот и будућу славу.

Зато нам за разлику од религије Нови завет открива: нико не може да допринесе било шта свом спасењу. Али Бог је тај који је све учинио за нас. На нама је једино да ту његову милост прихватимо вером.

ПОМИРЕЊЕ

Према учењу Светог писма сви људи су грешници по природи, у сржи своје нарави. Мрзе и саму помисао на светог Бога коме су одговорни, због чега су му непријатељи (Римљанима 5,10). То, опет, не значи да је Бог наш непријатељ. Нипошто. Он нас воли иако ми њега не волимо. Послао је свога Сина да буде жртва помирења за наше грехе (Римљанима 5,8; 1. Јованова 4,10). И као што ово непријатељство не потиче од Бога, него од човека, тако и резултат Христовог дела није Божје помирење са човеком, већ „мир с Богом“ за човека, који се сада проповеда сваком човеку по еванђељу (Ефесцима 2,17). Дакле, како човек прима мир с Богом? По вери у довршено Христово дело на крсту. Само тако човек – дојучерашњи Божји непријатељ – може да се измири с Богом (Колошанима 1,21.22). Једноставно, „све ово долази од Бога који нас је помирио са собом посредством Христа и поверио нам службу помирења“ (2. Коринћанима 5,18).

Христовим доласком Бог је објавио колико милостиво жели, колико је вољан да измири људски род са собом. На крсту је ради грешника сасвим испунио све своје свете захтеве, сву праведност, Зато сада „службом помирења“ објављује да је „Бог био у Христу мирећи свет са собом, не урачунавајући им њихове преступе“ (2. Коринћанима 5,19).

Али из овога не смемо да извучемо закључак како ће Бог једном то помирење приписати свим људима. Да је тако, била би узалудна реч апостола:

Молимо у име Христово: помирите се с Богом! (ст. 20)

Исто је и са објавом из Посланице Колошанима 1,19.20:

Јер се Богу свидело да у њему настани сву своју пунину, те да његовим посредством помири са собом све.

Дакле, није реч о свим људима већ о свему што постоји (свим стварима). Ово је најава новог стварања, новог неба и нове земље „где пребива праведност“ (2. Петрова 3,13; Откривење 21,1). То што у изворном тексту не стоји сама именица „ствари“, не мења ништа, јер се грчка придевска заменица „све“ средњег рода не односи на личност, на људе. То је Павле додатно појаснио у Колошанима 1,22: „Али сада вас је Бог измирио.“ Дакле, измирење свеколике стварности тек предстоји, али они који стоје на чврстом упоришту вере у Господу Исусу знају: измирени су с Богом због Христа „смрћу његовог људског тела“. Зато ово измирење, као Божје дело, јесте вечно сигурно и неопозиво.

ОПРОШТЕЊЕ

Потпуно и беспрекорно опроштење греха свих који верују у Христа је други плод његовог дела. Наше понашање нам је баш свима једино донело кривицу пред Богом и нико не може да се сам реши бремена своје кривице. Само Бог може да реши ту вечиту потребу – да нам се опрости кривица због греха. Штавише, он вољно жели да нам то уради. Ко год схвати да је крив, да је грешник, те поверује у дело Господа Исуса на крсту, може да схвати и ово: све му може бити опроштено због дела спасења (Колошанима 1,14; 2,13; 1. Јованова 2,12; Лука 5,21).

Божје праштање је савршено, неопозиво и вечно. И у Старом завету је ова истина била исказана живописним, сликовитим језиком. Заиста су задивљујући следећи одељци Писма:

У Псалму 103,9.12 Давид каже за Бога:

Не тужи нас без престанка, довека се он не гневи… Колико је исток од запада далеко, толико је преступе наше од нас удаљио.

У Давидово време, свакако, нису знали за данас измерену удаљеност између Северног и Јужног пола. Али баш нико, ни тада ни сада, није знао и не зна ону коначну раздаљину истока и запада! Она је, заправо, бесконачна.

Цар Језекија слави Бога, према тексту у Исаији 38,17:

Ти си душу моју избавио из погубне јаме, тако што си у неповрат бацио све што сам ја згрешио.

То је слика Божје одлучности да више никада не спомиње наше грехе. Или како кличе пророк Михеја:

Да, ти ћеш бацити у дубине мора све грехе њихове. (Михеја 7,19)

Ево још једне снажне слике из Исаијиног текста:

Буду ли греси ваши као скерлет, постаће бели као снег; буду ли црвени као пурпур, постаће као вуна. (Исаија 1,18)

Пророк Јеремија објављује народу Израиља да ће им Господ опростити преступе и да се више неће сећати њихових греха (Јеремија 31,34; 50,20).

Ипак, неко ће можда приговорити да су сви ови одељци из Старог завета и да се тичу Израела. Истина. Али зар би Бог требало да има двојака мерила праштања? Зар је тај чин према Израелу – било у прошлости или будућности – савршенији него према онима који верују у откупљујуће дело Господа Исуса, овде и сада? Свето писмо нам у том смислу не даје баш никакву назнаку. Штавише, у Посланици Јеврејима 9,12 читамо да је Исус ушао у небеско светиште и „постигао вечно откупљење“. Потом, у истој посланици (10,14-18) сазнајемо како „је једном жртвом заувек довео до савршенства оне који су посвећени“; те да „кад су греси опроштени, жртве се више не приносе.“ Јасно и гласно: опроштеним гресима више није потребна жртва. И не само то: у ст. 17 се наводе речи из Јеремије 31,34, као истина која вреди до дана данашњег: „И нећу се више сећати њихових греха и безакоња.“ Свако може да рачуна са сигурношћу на оно што је Бог рекао у својој непогрешивој Речи; свако може да се поузда да, ако се пред Богом покаје због својих греха и искрено му их призна: све му је сасвим и довека опроштено.

А ШТА СА НЕПОЗНАТИМ ГРЕСИМА?

Нема особе која се у часу обраћења покајала поименце за све грехе које је икада починила. Та чињеница је немалом броју верника донела неспокој, сумњу да ли им је онда Бог уопште прихватио покајање? Зар стварно мислимо да Бог у свом свезнању не рачуна на слабост нашег сећања? Зато обраћење не може да зависи о нашем потпуном, савршеном признању греха, већ о нашој искрености. Један цариник се неком приликом молио у храму тек једном реченицом:

Боже, смилуј се мени грешнику! (Лука 18,13)

И отишао је кући оправдан јер је Господ Исус видео његово срце. Знао је да покајник ово мало речи искрено изговара. А то је Богу најважније. Наравно, ако се неко каје пред Богом и свесно избегава да призна, да именује одређене грехе, онда ту нема искрености (Дела 8,21). То је вештачко покајање које не доноси опроштење. Али ако свест да смо изгубљени грешници доводи до искреног исповедања греха, он се брише и више нам не терети савест. Ево како гласи објава божанског праштања по самим божанским принципима, према 1. Јовановој 1,9:

Ако му, пак, признајемо своје грехе, он је веран и праведан: опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправде. (види и Колошанима 2,13)

ГРЕСИ УЧИЊЕНИ ПРЕ И НАКОН ПОКАЈАЊА

Савршеност опроштења са Божје стране стварности је очигледна како у вечној ваљаности, тако и у његовој темељности. Наиме, не само да су нам опроштени греси пре обраћења, већ су опроштени и они након њега. Када је Господ умро за нас учинио је то не само за све оно до времена обраћења, тј. пре њега, већ и за сав наш живот. Све наше грехе је уклонио рачунајући и са нашим последњим сутра. Читамо да је Господ

у свом телу носио наше грехе на дрвету. (1. Петрова 2,24)

То се неминовно односи на све наше грехе, а не само на оне учињене пре обраћења. Ко год верује у њега може да се поузда: „Крв његовог Сина Исуса чисти нас од свакога греха“ (1. Јованова 1,7).

То што нас је „очистио од пређашњих греха“ (2. Петрова 1,9), није ограничено само на злодела учињена пре обраћења. Тек, ове речи апостол Петар упућује верницима који су напустили стари начин живота, али потом „заборавили“ колику је цену платио Христос за њихово очишћење од зла, колико су огавни сви ти греси прошлости у Божјим очима. Погледајте у Посланици Ефесцима 4,22 како и апостол Павле прави контраст „у односу на некадашњи живот“. Искрени и верни Христови ученици се стиде зла које су чинили као неверујући и клоне га се (Римљанима 6,21).

Сви ови одељци Писма нам такође показују да је несумњиво важно како живимо након што смо се обратили. Јер, новим рођењем смо примили „нову природу“ која жели само једно: да живи по Божјој вољи. За разлику од ње, наше тело, наша „стара природа“, остаје непоправљиво зла. Тако, нажалост, и као верници и даље често грешимо јер нисмо довољно марљиви у осуди импулсивности тела.

Али и када као такви грешимо мишљу, речју или делом, наше спасење остаје неупитно. Само, тада нам радост, благослов и снага блискости са нашим Господом и нашим Оцем слабе и јењавају (Псалам 32,3.4). „Ако му, пак, признајемо своје грехе, он је веран и праведан: опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправде“ (1. Јованова 1,9). По том опроштењу нам се обнављају изгубљена радост и уживање заједништва са небеским Оцем. Зато морамо да разликујемо овај тип опроштења који се упорно понавља – које нам Отац дарује као својој деци – од оног јединственог, од Бога дарованог вечног опроштења свима који су схватили да су изгубљени грешници и дошли као такви Господу Исусу, кајући се због греха.

Али ако се хришћани не кају, ако не признају грехе, падају у тужно стање духовне заслепљености, кратковидости и заборавности, како нам је то описано у 2. Петровој 1,9. Наиме, ако неко каже: „Једном сам се обратио и више не могу да будем изгубљен. Зато ми грех не шкоди“, онда тиме поручује да постоји ваљани разлог да се сумња у искреност таквог „обраћења“.

СПАСЕН „КАО КРОЗ ВАТРУ“

Опет, непобитна је чињеница да чак и искрени, прави верници могу да почине грозне грехе. То видимо у Првој посланици Коринћанима 5. Заједница (црква) у Коринту је морала да из своје средине искључи особу коју апостол Павле више није називао „братом“, већ оним „који се брат зове“. Али свакако се радило о истинском хришћанину! Јер Павле иначе не би могао да напише: „нека се тај преда Сатани на пропаст тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса.“ Тако је и било. Дотични се покајао, због чега је апостол тражио од цркве да му искажу љубав и опросте му (2. Коринћанима 2,6-10).

Али ако хришћанин живи у греху и умре у њему? Ако не доведе свој живот у ред? О таквима јасно читамо у 1. Коринћанима 11,29-32. Наиме, у заједништву коринтске цркве, многи су „недостојно“ узимали Господњу вечеру, не препознајући у хлебу и вину симболе смрти свога Господа. Дакле, неки су јели од тог хлеба и пили из те чаше немарно, недостојно, због чега су на себе навукли Божји суд и – разболели се. Неки су чак и умрли. Толико су обезвредили Господа да им је ускратио овоземаљски живот. Али та смрт није имала ништа са вечном осудом, већ са нечим другим, што је јасно из ст. 32: „да не буду осуђени са светом“. Да, људи овог света – они који одбацују Господа Исуса – суочиће се са вечном осудом. А они који су спасени вером у Спаситеља неће бити овако осуђени. Али сваки верник мора да зна: Господ кажњава, дисциплинује своје када су му непослушни (1. Петрова 1,15 и даље). И тај поступак води у смрт. То је онај „грех који води у смрт“, према 1. Јовановој 5,16.17 (види о томе у поднаслову „Грех који води у смрт“). То се догодило Ананији и Сафири према Делима 5. Све су то примери озбиљне божанске казне због греха и омаловажавања Бога, али не и губитка вечног спасења. Бог је својим поступком заправо рекао: „Не желим више да трпим ваше непоштовање, зато вас са земље узимам к себи!“

Најзад, у 1. Коринћанима 3,15 читамо врло јасно: „Ипак, биће спасен, али као кроз огањ.“ Павле говори о верницима који нису прошли „кушање огњем“. Али врло јасно и врло гласно: „А ако нечије дело изгори, тај ће претрпети штету. Ипак, биће спасен, али као кроз огањ.“ Биће! Јер овај одељак Писма говори о хришћанском служењу, о изградњи Божјег дома, тј. заједнице верујућих. Као људска бића често смо немоћни да просуђујемо истински карактер Христових слугу. Али пред Христовим судом на светло ће се извести и оно најскривеније; биће проверено и суђено у ватри Божје светости.

Ако оно што је неко назидао остане, тај ће примити награду. А ако нечије дело изгори, тај ће претрпети штету. Ипак, биће спасен, али као кроз огањ. (1.Коринћанима 3,14-15)

Павле је загледан у тај дан јер зна да ће му Господ, праведни Судија, дати венац праведности (2. Тимотеју 4,8). Ипак, јасно је за неке верујуће да „оно што је неко назидао“ неће опстати Господњи поглед. „Тај ће претрпети штету“ и остаће без било какве награде од Господа. Дакле, није ту реч да ли је дотични спасен или није, већ да ли је веран, достојан слуга Христов. То је јасно из речи: „Али ће сам бити спасен.“

ОТКУПЉЕЊЕ

Хришћани не само да се радују у богомданом помирењу и опроштењу, већ и у откупљењу, кроз које је ослобођен од Божјег суда (вечне пропасти), али и од свог пређашњег грешног начина живота и од сваког безакоња (Титу 2,14; 1. Петрова 1,18). Господ Исус је платио откуп за нас када је пролио своју крв.

Не може човек брата свог да откупи, не може за њега Богу накнаду да плати. Елем, висок је откуп за његов живот; довека је неизмирив. (Псалам 49,7-8)

Чак и у Старом завету читамо о откупу, о искупљењу оних који су били под Божјом осудом, оних које је Бог прогласио својим. Прворођенци у Израелу морали су бити „откупљени“, као представници све остале рођене деце. То је био чин којим су они, који су завређивали смрт, плаћали „откуп“ за свој живот. Дакле, већ према броју укућана, сваки је Израелац давао Господу пола сребрног шекела: „Откупићеш и сваког првенца од својих синова“ (Излазак 13,13; 21,30; 30,12-15). Али када је реч о вечности, ниједан човек није могао и не може да откупи ни себе ни за било кога другог. Тако нешто је могао само Један:

човек Исус Христос, који је самога себе дао као откуп за све. (1. Тимотеју 2,5.6)

Дакле, по старозаветној праслици откупа Господ Исус је Богу жртвовао свој живот (Јеврејима 9,14). Он сам је то најавио у Матеју 20,28 и Марку 10,45: „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот да као откупнину за многе.“ А та откупнина је предата Богу. Из 1. Тимотеју 2 је кристално јасно да је та откупнина тако велика да је довољна за откупљење свих људи; баш као што је из Матеја 20 јасно да она вреди само за оне који њоме остварено откупљење прихвате вером.

Реч је о „вечном откупљењу“ (Јеврејима 9,12) које нико и ништа не може да порекне и обезвреди. Али премда још увек очекујемо „откупљење тела“ и „читаве творевине“, све то не зависи од нас и наше вере, већ од дела Божјег које ће се остварити Господњим доласком и вазнесењем (Римљанима 8,23, Ефесцима 1,13).

ОПРАВДАЊЕ

Оправдање је још један вид спасења. Посланица Римљанима нам више од свих осталих новозаветних писама говори о овоме систематски и логички. Већ смо казали да је, управо према овом апостолском спису, човек под осудом; али и да је Бог у својој доследној природи светло и љубав, да је деловао за наше добро. Та се љубав према грешницима открива у његовој незаслуженој милости, а његово светло у непомућеној праведности. „Пречисте су очи твоје да би зло проматрале, ти пакост не можеш да гледаш“ (Авакум 1,13). Али када би Бог исказивао једино милост, упрљао би своју праведност; а ако би био само праведан – сви бисмо били изгубљени. У оба случаја би порекао своју природу.

„А када је наступило право време (пунина времена), послао је Бог свога Сина“ (Галатима 4,4). Израз „пунина времена“ значи да је Бог чинио све кроз време, на сваки начин, да би човеку показао: нема начина да било ко оправда себе од греха којима су наши прародитељи заразили нас, своје потомке. Да је Бог ово учинио раније, неко би свакако рекао: „Нисмо имали прилику да покажемо како можемо боље!“ И нико се не усуђује да тако нешто више каже, јер нам историја људског рода доказује нешто сасвим друго.

Христос је савршено служио Богу. Читав живот је био без греха и свима је чинио само добро. Али су га и као таквог свеједно мрзели. Њихова потпуна поквареност се видела у часу када су га осудили на смрт: њега који је једини био без греха.

Час осуде грешкина био је час када је Бог исказао своју праведност. На крсту, током три сата таме, Христос је носио на свом телу наше грехе, преузевши Божји праведан суд на себе (1. Петрова 2,24; види и Исаија 53,5). Потом је повикао: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Матеј 27,46; Псалам 69,5). Када је након та три сата умро, испунили су се сви захтеви, сва Божја осуда човека. Господ Исус је – жртвујући себе, свој живот, проливши своју крв – платио све наше дугове. Али и више од тога: прославио је Бога. Зато је и узвикнуо: „Свршено је!“ (Јован 17,4; 19,30).

Зато је Бог сада – да тако кажемо – обавезан делом Сина. Зато га је васкрсао из мртвих и потом га узео од погледа људи, тако што га је подигао к себи, устоличио са своје десне стране и ту га прославио. Христово прослављење је последица праведног чина, дела васкрсења којим га је узвисио његов Бог и Отац. Управо стога Господ Исус може да каже како ће Дух Свети доказивати свету да има праведности

што одлазим к Оцу и што ме нећете више видети. (Јован 16,10)

Данас, када неко као грешник – свестан своје кривице и осуде – вером нађе заклон у Господу Исусу и његовом делу, доживљава ову Божју праведност (Римљанима 3,22.26). Бог – који је праведно осудио грехе на свом Сину, који га је потом васкрсао и прославио у праведности – делује праведно када не осуђује покајника, већ га оправдава као верујућег у Христа (1. Јованова 1,9).

У том смислу Бог има праведан темељ свог деловања. То је Христово дело, оно по коме су се до краја испунили сви захтеви божанске праведности. Бог увек поступа праведно – па и када оправдава изгубљене грешнике. Оправдање је – најједноставније речено – проглашавање верујућег праведним, проглас ослобађајуће пресуде. Христос је понео наше грехе и као такав био праведно кажњен од Бога, а праведни Бог не кажњава два пута исти грех.

Мир с Богом има свако ко је оправдан вером (Римљанима 5,1). Овај предивни мир није неко пролазно осећање, већ стање засновано на вечно ваљаном Христовом делу. То је мир Божјег оправдавања грешника Христа ради.

Доктринарни део Посланице Римљанима зато завршава потврдом вечне сигурности, вечне извесности спасених. Наиме, у одељку 8,28-30, апостол Павле нас подсећа на вечни „Божји наум“ (види поглавље „Изабрање“) постављајући серију питања чији је одговор прави славопој:

Уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни главарства, ни садашњост, ни будућност, нити икакве силе, 39ни висина, ни дубина, нити ишта од онога што је створено, не могу раставити од Божије љубави коју имамо посредством Христа Исуса, нашег Господа. (Римљанима 8,38-39)

Нису ли ове, Светим Духом надахнуте речи, задивљујућа потврда да је спасен човек вечно сигуран у рукама Божјим? Само нека, нечија рука јача од Божје би могла да нам одузме ту сигурност. Али – нема такве силе!

НОВО РОЂЕЊЕ И ВЕЧНИ ЖИВОТ

До сада смо сагледавали шта је све Бог учинио за нас у свом Сину по његовом крсном делу. Овоме можемо да додамо и дело „спасења душе“ (1. Петрова 1,9), „очишћење“ и „прање“ од наших греха (Откривење 1,5.6; 2. Петрова 1,9) и наш „откуп“ (1. Коринћанима 6,20). Сада рецимо нешто о томе шта је Бог учинио нама и у нама. Помирењем, откупљењем, опроштењем и оправдањем су уклоњена наша грешна дела, али не и промењена наша грешна природа. Наиме, људска природа је „непоправљива“ (Римљанима 8,7). Као потомци у грех посрнулог Адама, сви ми имамо искварену, грешну природу. Али греси могу да нам се опросте и сваки грешник може да се оправда. Ипак, и након тога живимо са том својом огреховљеном природом. Са њом, са „старом природом“ нико на овој планети не може да живи богоугодно; не може као такав да проводи вечност у слави Божјој. За тако нешто је нашем бићу потребно нешто ново, баш оно што се дешава по новом рођењу.

Фарисеј Никодим је морао да се научи: само они који су „наново рођени могу да виде Божје царство“ (Јован 3,3). Ново рођење је потпуни, суштински нови почетак људског живота. По њему – које Господ Исус назива „рођењем водом и Духом“ у Јовану 3,5 – човек прима нову природу и нови, божански живот. „Вода“ о којој Исус говори није слика крштења, већ Божје речи која има очишћавајућу моћ (Јован 15,3; Ефесцима 5,26). Наравно, „Дух“ је Дух Свети (Јован 3,6). Сви који су „од Бога рођени“ постају „деца Божја“ и животом показују да су „учесници у божанској природи“ (Јован 1,12.13; 2. Петрова 1,4). Сваки верник је примио и вечни живот (Јован 3,16). Наравно, то није само живот без краја, већ живот самог Сина Божјег. Он је живот вечни (1. Јованова 5,20).

Елем, ми не само да имамо покварену, грешну природу, већ смо за Бога били и духовно мртви јер смо живели у греху (Ефесцима 2,1). Али Бог нас је избавио из те духовне смрти „оживевши нас с Христом“ (Ефесцима 2,5; Колошанима 2,13). Зато је наш садашњи живот живот васкрслог Христа (Колошанима 3,4). Сигуран је и недохватљив јер је „сакривен са Христом у Богу“ (Колошанима 3,3). Али, шта се тада десило са „старим човеком“, са природом која нас чини грешним, изгубљеним људима? Према Посланици Римљанима 6,6 „знамо, наиме, да је наш стари човек разапет с Христом“, да смо обраћењем и вером у Господа Исуса „свукли старог човека“ и „обукли новог човека“ (Ефесцима 4,22; Колошанима 3,9.10).

Па, зар је онда уопште замисливо да би нам Бог одузео тај свој једном дат вечни живот? Зар је могуће да је „Христос мој живот“ данас, али не и сутра? Зар деца Божја икада могу да изгубе однос љубави, стање у које нас је Бог сам поставио? Не, то је немогуће! Дете увек остаје дете, па и онда када је непослушно. Најзад, тај однос није наше дело, већ Божје, макар ми у њему такође учествовали по вери.

СВЕТИ ДУХ

Поврх свих благослова које смо до сада проучили долази печат Духа Светог на све што је Бог учинио у свом Сину, Исусу Христу, ради спасења изгубљених грешника. „Бог је утиснуо свој печат на вас, тако што вам је дао обећаног Духа Светог“ (Ефесцима 1,13; 2. Коринћанима 1,22). Печат је последња, највећа потврда ауторитета. А Духа Светог су примили сви који су поверовали у еванђеље спасења. Дух је тај који сведочи духу верујућих „да су деца Божја“ (Римљанима 8,16). Он жели да нас води „у сву истину“ на нашем путу вере (Јован 16,13; Римљанима 8,14; Галатима 5,18). Иако можемо да га жалостимо, па и гасимо својим делима (тј. сузбијамо његово деловање) – што је врло озбиљна појава – његов печат и даље остаје (Ефесцима 4,30; 1. Солуњанима 5,19). Господ Исус рече:

А ја ћу измолити од Оца да вам да другог Помагача-Утешитеља да буде са вама довека. Он је Дух истине. Њега свет не може да прими, јер га не види и не познаје. Ви га познајете, јер са вама борави и биће у вама. (Јован 14,16-17)

Овај божански Заступник, Адвокат (Тешитељ, Помоћник) никада не одступа од нас. Христос је наш Бранитељ пред Оцем на небу, а Дух Свети („други Тешитељ“) нас брани на земљи. Ово је предивна чињеница хришћанске вере!

Такође, данас Дух Свети не пребива једино у сваком откупљеном човеку понаособ. Дошао је на земљу да крсти и тиме уједини све верујуће у једно тело (Дела 2; 1. Коринћанима 12,13; Ефесцима 4,4). Сваки откупљени прима Духа Светог и по њему постаје члан, уд овог тела у коме су сва Божја деца. Заједница (црква) – као тело Христово – израз је јединства свих откупљених. Том телу је глава Христос, а ми смо удови једни другима. И не само то: ми се „као живо камење уграђујмо у духовни храм“ (Ефесцима 2,21.22; 1. Коринћанима 3,16; 1. Петрова 2,5). Дакле, Дух Свети никада неће одступити од нас. Зато удови тела Христовог не могу никада да буду „ампутирани“; „живо камење“ се никада неће вадити из Божјег духовног храма. У том смислу је језик Светог писма недвосмислен. Немогуће је изгубити Светог Духа, чега се неки верници јако боје, посебно када наводе речи Псалма 51,11: „Од мене не узимај свога Духа Светог.“ Али сви они превиђају чињеницу да у старозаветној епохи Дух Свети није пребивао у верницима, као што је то данас, у епохи милости. Зато у Старом завету често читамо да је Дух Божји испуњавао појединце, да је долазио, „падао“ на њих, па и био у њима. Али никада није у њима пребивао (Постање 41,38; Излазак 31,3; Бројеви 24,2).

ИЗАБРАЊЕ

Наше проучавање нас доводи до наредне библијске истине, такође веома важне за питање које разматрамо, тј. за „сигурност спасења“. Откупљујуће дело Исуса Христа на крсту није тек нека Божја реакција на грех као појаву: оно је његов вечни наум. Оно је промисао Божја која се не исказује једино у његовом свезнању – које се велича од почетка до свршетка (Исаија 46,10) – већ и његова коначна, неоспорива воља (Дела 2,23; Ефесцима 1,11) и вечна сврха (Ефесцима 3,11).

Божји наум, божански савет је вечан као што је и он сам вечан. То сазнајемо из израза које нам је подарио сам Дух Свети у овом контексту: „вечни наум“ (Ефесцима 3,11); „пре но што је света било“ (Јован 17,5); „пре свих векова“ (1. Коринћанима 2,7); „пре почетка времена“ (2. Тимотеју 1,9; Титу 1,2) и троструки спомен фразе „пре постања света“ (Јован 17,24; Ефесцима 1,4; 1. Петрова 1,20). Дакле, одвајкада, пре него што је свет створен, Бог је унапред знао за сваку особу која ће једном да поверује у његовог Сина. У свом свезнању је свакако знао за долазак сваког људског бића, али ово предзнање о коме говори Свето писмо тиче се само верујућих. Према Римљанима 8,29 „оне које је унапред знао, те је и предодредио“ да му буду деца.

Знао је када ћемо да се родимо, ко ћемо и какви ћемо бити као рођени грешници. Али знао је и да ћемо се обратити и поверовати у његовог Сина! Божје предзнање свакако јесте славно, наклоњено људима и у складу с његовим наумом, његовом сврхом.

У том смислу постоји повезаност божанског предзнања и изабрања свих који су се сјединили са Господом Исусом, својим Спаситељем и Откупитељем. Они уживају вечну радост у слави и заједништву са Богом Оцем. Зато апостол Петар ословљава на самом почетку своје прве посланице „изабране… које је Бог Отац изабрао на основу свог предзнања“ (1. Петрова 1,2).

Из посланице Ефесцима, која описује и личне и заједничке благослове оних који верују у Господа Исуса, сазнајемо да смо у Христу – кога је Отац волео од искона и предодредио за жртвено Јагње – „изабрани пре постанка света“ (Ефесцима 1,4). Зато наши благослови нису једино плод божанске милости према грешницима, већ су засновани и на одлуци коју је Бог донео пре постања света; пре него је ико икада рођен и пре него је било ко сагрешио у било чему. И извориште и сврха овог и оваквог божанског изабрања су изван свега створеног.

Али овај вечни Божји наум ипак не чини једино његово предзнање и избор оних који ће веровати његовог Сина, већ и његово предодређење предивних, вечних благослова. Наиме, Бог је предодредио све што нас се тиче, баш до последње појединости. Господ Исус није распет само зато што су га одбацили његови, сопствени народ, или зато што га је Пилат, римски управитељ осудио на смрт. Не, Бог је водио све те догађаје и „по својој вољи и сили унапред одредио“ (Дела 4,28).

Апостол Павле у 1. Коринћанима 2,7 спомиње и благослове које је Бог у Христу за нас спремио од вечности, а који се нису исказали у времену пре крста:

Божију мудрост у тајни, скривену мудрост, коју је Бог пре свих векова предодредио за нашу славу.

А када смо у питању ми, онда у Ефесцима 1,11 читамо да смо унапред одређени одлуком онога који све чини сходно саветовању своје воље.

НЕ ИДИМО ДАЉЕ ОД БОЖЈЕ РЕЧИ!

На шта тачно мислимо? На то да се истине предзнања, изабрања и предодређења често стављају у погрешан контекст. Не, не смемо да идемо даље од онога што нам је Божја реч открила. У њој проналазимо величанствене изјаве о вечним намерама Божјим према онима који ће једном бити с њим у слави. Али не налазимо ни један једини стих о вечном предодређењу (предестинацији) оних који су за осуду! Наиме, сви који ће бити изгубљени примиће праведну осуду за своје грехе – „према њиховим делима“ (Откривење 20,11-15; Римљанима 9,22-24) – а не зато што их је Бог на то предодредио. Да, за ум „природних људи“ ово је противречно и та је напетост заиста неублажива. Али не и за веру, јер нам Бог у својој Речи даје једноставан одговор пером пророка Исаије:

Јер, замисли ваше нису замисли моје, и путеви моји нису путеви ваши – говори Господ. Него, колико је небо над земљом високо, толико су путеви моји високо над путевима вашим, а замисли моје изнад замисли ваших. (Исаија 55,8-9)

Да, Божја мудрост је неизрециво узвишенија од нашег крхког знања. Па ипак, он нам у својој Речи даје увид у своје науме, у намере које је сковао од вечности, пре постања света, о онима које је хтео да откупи. Држимо ли се тих објава поштедећемо себе питања које прозива: „Човече, па ко си ти да се расправљаш с Богом? (Римљанима 9,20). То је питање за свакога ко не прихвата Божју сувереност.

СИГУРНОСТ И ИЗВЕСНОСТ

Све што нам Божја реч казује о спасењу обједињено је поруком вечне сигурности оних који верују у Господа Исуса и његово дело. Заправо, да ње, ове сигурности нема, не бисмо ни могли да се поуздамо у Божју реч; била би упитна поузданост божанских обећања и поступака. Али Божја реч јесте откривена истина за коју је Господ Исус рекао:

Твоја реч је истина. (Јован 17,17)

Хајде да погледамо још неке библијске одељке који нам казују о савршеној и вечној сигурности откупљених, стихове који поткрепљују све до сада речено.

ПАСТИР И ОВЦЕ

У Еванђељу по Јовану 10, Син Божји себе осликава Добрим пастиром који овцама даје живот, тј. свима који га верују:

Моје овце слушају мој глас. Ја их познајем и оне иду за мном. Ја им дајем вечни живот, те неће никада пропасти, нити ће их ико отети из моје руке. Отац мој, који ми их је дао, већи је од свега и нико не може да их отме из руке мога Оца. (Јован 10,27-29)

Приметимо: у Исусовим речима нема ни словцета условљавања, опомене или упозорења. Напротив! Чујемо изјаву седам непобитних чињеница:

Овце чују глас Доброг пастира јер су његове, јер му припадају.
Добри пастир познаје своје овце, тј. оне који верују у њега.
Овце следе Доброг пастира јер је то особина дароване им нове природе.
Он им даје вечни живот.
Оне никада неће пропасти јер он тако нешто никада неће да дозволи.
Нико не може да их отме из његове, Пастирове руке.
Нико не може да их отме из Очеве руке.

Последњим двема чињеницама – како нема силе која би могла да отме овце из руку Доброг пастира и његовог Оца – често се приговара да оне саме могу да им се отму и оду. Али зар то није нешто ужасно, баш као када би се особа коју ватрогасац износи из ватреног гротла смрти, отела и потрчала назад у пожар!? Још је упитније то, што би онај ко би хтео да се отме и побегне из Очевих руку, морао да буде јачи од Оца, као што нам говори Римљанима 8,38-39. Тамо каже да нас ништа од онога што је створено не може раставити од Божије љубави у Христу Исусу.

ХРИСТОС, НАШ ЖИВОТ

Ви сте, наиме, умрли и ваш живот је сакривен с Христом у Богу. А када се појави Христос, ваш живот, тада ћете се и ви с њим појавити у слави. (Колошанима 3,3-4)

Из овог текста је јасно да смо не само оживљени с Христом, већ да је он сам наш живот; да је Господ неприкосновено устоличен на небу, с Очеве десне стране. Са њим и у њему је и наш живот сакривен у Богу. Дакле, у Христу смо сигурни и недохватљиви. Ако бисмо могли да изгубимо овај живот – могао би и Христос! Ако бисмо били изгубљени и он би – а што је незамисливо – такође био изгубљен!

НЕМА ВИШЕ ОСУДЕ

Сад, дакле, нема никакве осуде за оне који су у Христу Исусу. (Римљанима 8,1)

По вери Христос не само да је у нама, већ смо и ми у њему. Нераскидиво смо сједињени и пригрљени његовим савршенством и славом. Зато када би било икакве осуде за нас, било би и за њега! А то је потпуна немогућност. Управо стога апостол Павле завршава ово поглавље следећим речима:

Ево како ову истину сажима цењени библијски учитељ Виљем Кели (1821-1906) у својој књизи „Размишљања о Посланици Римљанима апостола Павла“:

Осмо поглавље посланице Римљанима доноси сажетак и закључак апостолове расправе изложене од 5,12 до свршетка 7. поглавља. Павле наставља са излагањем откривења истине осврћући се на већ речено и градећи на томе. Али ништа није тако јасно изречено, тако значајно и свеобухватно као изјава првог стиха: „Сад, дакле, нема никакве осуде за оне који су у Христу Исусу.“ Ово је јасан исказ који се тиче свих на новом месту прихваћености: „у Христу“. Више од овога не може да нам се каже, али ни мање не би ваљало. Ове речи су апсолутне и коначне. Апостол свесно не оставља нимало простора за било какво преиначење или несигурност нашег избављења.

Неки тврде да није важно да ли у преводима имамо или немамо додатак који имају неки старији преводи: „… и не ходе по телу него по Духу“. Не могу да се сложим са овим јер најпоузданији манускрипти показују да овај део текста није изворан. Наиме, да бисмо разумели важност овог стиха неизоставно је да одбацимо овај додатак! Јер, те речи, та фраза припада стиху 4, и ту је неизрециво важна. Али у овом, првом стиху је потпуно заводљива јер звучи као услов, као позив душама на преиспитивање живота, као начин којим потврђујемо да смо Христови. Безрезервно се предајем дужности преиспитивања самог себе – и срца и понашања – али то није начин на који осигуравам своју припадност Христу. Када бих добијао сигурност од сопственог начина живота и опхођења, била би то потпуна самоправедност и дрскост. Ко год своју сигурност темељи на личним проценама своје унутрашњости и спољашњости, може једино да буде ожалошћен, а не поносан. Истина је да самоиспитивање у животу хришћана има велику важност. Али увести га у ову истину значило би извитоперити је, окрњити свеколику милост и суштински разорити извор снаге хришћанског живљења.

Не, стих је више него јасно исказана истина која пориче сваку осуду према онима који су у Христу Исусу. То нам открива битно ново виђење сасвим новог места у коме смо као хришћани, као откупљени људи: у Исусу Христу. А тамо у њему нема осуде и не може је бити. Ово није питање некаквог степеновања већ безпоговорне истине, чињенице о свим истинским хришћанима. Зато казати да смо слободни од осуде у мери у којој исказујемо Духа Христовог, значи не видети и не чути овде исказану истину. Понављам: ради се о месту, о стању које нам милост додељује у Христу, а не о томе колико чинимо добра или колико се добро осећамо. „У Христу“ је израз који, ваљано схваћен, развејава све сумње и обесмишљава сва питања о степеновању духовности.

Драгоцени принцип „неосуђености“ нам је већ споменут у другој половини Римљанима 5. Али овде нам је истакнут неупоредиво јаче и с тоном безпоговорности. И не само да нисмо осуђени већ и нема никакве осуде. У Христу смо! Нема те осуде која би нас досегнула у њему.

ЗНАМО

Многи нам новозаветни одељци говоре о – да тако кажемо – верујућем „знању“. Хајде да наведемо тек неколико тих места:

Римљанима 8,28: „Јер знамо да све иде на добро онима који воле Бога, онима које је он позвао по својој вољи.“
Коринћанима 4,14: „Знамо да ће онај који је васкрсао Господа Исуса, васкрснути са њим и нас, те нас заједно са вама поставити уз себе.“
Коринћанима 5,1: „Знамо, наиме, да ако се земаљски шатор у коме живимо и разруши, имамо стан од Бога, вечни дом на небесима који није саграђен људском руком.“
Јованова 3,2: „Знамо да ћемо када се он појави бити њему слични, јер ћемо га видети онаквог какав заиста јесте.“
Јованова 5,19: „Ми знамо да смо од Бога.“
Јованова 5,20: „Али знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да упознамо Истинитога.“

Дакле, у свим овим стиховима се јасно каже да нешто „знамо“, а не да „верујемо“. У нашем, људском умовању постоји разлика између ових појмова: веровати и знати. „Не верујем, већ знам!“, пословица је коју често чујемо. Наиме, данас можемо нешто да верујемо, али не и сутра, јер нисмо сасвим сигурни у то. С друге стране знање, сазнавање, иде даље јер се заснива или на чињеницама или на искуству. У нашем односу с Богом „вера“ је чврсто уверење у непорециве чињенице спасења, уверење које нам је даривао Дух Божји и које Божја реч ставља у исту раван са „знањем“. Дакле, реч је о стварности која не само да је сигурна због Бога, већ нам је као верујућим људима сазнатљива, те стога и омогућена нам за живљење у потпуној сигурности и извесности.

МИЛОСТ И ОДГОВОРНОСТ

Када размишљамо о вечној сигурности спасења оних који су некада били изгубљени, одушевљени смо милошћу Божјом. Ко год верује у Господа Исуса, и том је вером оправдан, живи у вечној, неугасивој божанској милости (Римљанима 5,1.2). Али са тим дарованим стањем, са тим статусом, иде и одговорност коју нико – ко исповеда хришћанску веру – не може да избегне. Свако ко Исуса назива својим Господом одговоран је за живот по светој Речи. Али та одговорност није терет, није неко бреме, већ радост због новог, божанског живота који смо примили.

Свакоме је из искуства јасан свеопшти принцип свих односа: имамо одређену одговорност. На пример – супружници, родитељи и деца, надређени и подређени у пословном свету. Ми смо и као створења, баш свако од нас као биће, у односу са Богом Створитељем. То подразумева одређени ниво одговорности. А најузвишенији однос који можемо да имамо као људи – и то као они које је Бог откупио – такође је плод божанске милости. Наиме, ако исповедамо да смо његови, онда он очекује да се одговорно и угодно му понашамо. Па опет кажемо да то није неки несносни јарам који нам је Господ наметнуо. Не, то је „лаки јарам“ и то је „лако бреме“ (Матеј 11,30). Наиме, сама помисао на то колико нас силно воли, чини нас вољним да и ми волимо њега и живимо послушни његовој Речи.

Ко прихвата моје заповести и извршава их, тај ме воли. (Јован 14,21)
Љубав према Богу има снагу да нас спасе од немара и неосетљивости на грех.

ДВЕ СТРАНЕ

Хришћанство има две стране које су јасно и недвосмислено ословљене у 2. Тимотеју 2,19.

Али чврст је темељ који је Бог поставио и он се неће пољуљати. На њему је написано ово: „Господ зна који су његови“, и: „Нека одступи од неправде свако ко призива име Господње.“

Чврсти темељ Божји се не односи на Христа или на цркву (Матеј 16,18; 1. Тимотеју 3,15), већ на непромењиве принципе који чине основу Божјег односа с људима. Овај Божји темељ остаје чврст и он се неће пољуљати, чак и ако се све друго сруши и распадне. На њему је и „печат“, као она крајња и непромењива потврда.

Једна страна тог печата – и то она која се тиче Бога – има натпис: „Господ зна који су његови.“ Већ смо рекли да је Бог унапред, од вечности познавао све који ће веровати у његовог Сина. Рекли смо и да Син, Господ Исус, познаје сваку своју овцу по имену (Јован 10,14.27). Ове речи нам не остављају нимало простора за сумњу! Да, некада је тешко, некада и немогуће да као људи просудимо да ли је неко заиста Божје дете. Зато је утешно сазнање: „Господ зна који су његови.“ На ово може да рачуна свако ко искрено призна своје грехе и у покајању вером прихвати Господа Исуса, као свог Спаситеља.

Чак и када се неко често осећа као „губитник“ у свакодневици вере – а нема хришћанина коме је ово осећање непознато – чињеница остаје непоколебива: „Господ зна који су његови.“ Јаков пише: „Јер сви ми на много начина грешимо“ (Јаковљева 3,2). Али значи ли то да је и сам сумњао у своје спасење? Нипошто. Веровао је: „Он нас је по својој вољи родио речју истине“ (1,18). Веровао је да се Божји Дух настанио у нама (4,5).

Елем, божански печат има и другу страну: „Нека одступи од неправде свако ко призива име Господње.“ Овде се јасно ради о онима који исповедају Христа као Господа, и речима и делима. Дакле, поред све сигурности коју као верујући имамо, не смемо да заборавимо на одговорност која је повезана са овим признањем вере. Бог очекује од свих који исповедају да познају њега и његовог Сина, да живе у послушности његовој Речи. Сваки верник има свету дужност да „одступи од неправде“. Неправда о којој се овде говори је све оно у супротности са Божјим мислима. Сличан позив је упућен и верницима Солуна:

Клоните се сваког зла! (1.Солуњанима 5,22)

Зато ниједан хришћанин не сме себи да дозволи живот у греху и истовремено уљуљкивање у наводној сигурности! Свето писмо нас с једне стране поучава о добрим, пожељним плодовима живота вере. Али с друге стране упозорава сваког верника на грех. Ово поништава сваку оптужбу како себе, као верујући, гурамо у кушњу немара према греху, јер нам је речено да је спасење сигурно и извесно, да га не можемо изгубити. Ево речи Писма о томе. Наиме, Јаков пише о повезаности вере и дела:

Каква је корист, браћо моја, ако неко каже да има веру, а не чини добра дела?… Тако и вера, ако није спојена са делима, сама по себи је мртва. (Јаковљева 2,14-17)

Ако неко каже да верује у Господа Исуса, мора то и да докаже животом. И апостол Павле указује на нераздвојивост вере и радосног исповедања:

Наиме, веровање срцем доноси праведност пред Богом, а исповедање усана спасење. (Римљанима 10,10)¹

Одакле ова чињеница? Од новог, божанског живота који хришћани примају по вери; живота који не може да се сакрије. Павле то сажима овако:

Ми смо, наиме, његово дело, створени посредством Христа Исуса, да чинимо добра дела која је Бог унапред припремио за нас. (Ефесцима 2,10)

Дакле, према Светом писму нема праве вере а да није јасно исказана и речима и делима.

Још једном: ко год каже како објава сигурности спасења води у немар према греху, тај не говори на темељу Божје речи! Нови завет сваком вернику пружа потпуну сигурност, али у исти мах и упозорење против немара и у размишљању и у понашању. Не постоји ни један стих у Писму који би макар и наслутио могућност да откупљена особа буде изгубљена, али такође нема ни једног слова које говори како живот у греху ипак некако напослетку води у славу!

Када је апостол Павле позвао хришћане Филипа да са „страхом и трепетом спроводе у дело своје спасење“ (Филипљанима 2,12), тиме није рекао да допринесу било шта избављењу својих духа. Већ смо нагласили да је то немогуће, те стога и непотребно, јер је Бог у Христу све савршено учинио за нас. „Спасење“ о коме апостол овде говори је ослобађање и разбремењавање од свих тешкоћа и искушења које нас кроз живот саплићу и коче до доласка Господњег. Филипљани су овим позвани да гледају на циљ, да имају крај живота на уму. Јер, сада када он, Павле, није с њима – сада када су своји на своме – нека пазе: у трајној су кушњи да падну у грех. Истина, не морају да се плаше како ће бити изгубљени, али нека пазе на телесност која пребива у њима; нека пазе како живе и шта раде. Зато им у наставку ове опомене казује:

Бог је, наиме, тај који чини у вама да желите и чините оно што је њему угодно. (Филипљанима 2,13)

Ово су речи охрабрења. Сваки откупљени има сигурност: „Господње сам власништво, греси су ми опроштени, примио сам вечни живот и Духа Светог, Богу је стало до мене и брине се. Он је извор снаге по којој испуњавам своју одговорност као хришћанин, снаге која чини да одступим од неправде.“

__________________________

1 Исповедање Христа устима без претходне вере нема никакве вредности (види поднаслов „Ако…“)

АКО…

Ово нас доводи до наредног корака у проучавању. Погледајмо пажљивије библијске одељке који се често наводе као „доказ како верници могу да довека пропадну уколико не истрају у вери и не живе ваљано“. Назваћемо их „ако“ стиховима Новог завета. Али, хајде и да се пре тога подсетимо шта смо до сада устврдили: спасење је сигурно из Божје перспективе вечности; аутентичност исповедања Христа се проверава и препознаје у богоугодном животу, понашању по Божјој речи. Тек, хајде да објаснимо неке од тих „ако“ стихова (а има и других који нису наведени).

Римљанима 8,13: Јер ако живите по грешној природи, морате да умрете. Али, ако Духом усмртите своја телесна дела, живећете.

Посланица Римљанима нам објављује савршенство оправдања вером и његове вечне дивне последице (види поглавље „Оправдање“) Па, зашто онда апостол пише овако нешто верницима цркве у Риму? Зато што жели да им поручи како спасење увек зависи од њиховог начина живљења? Такав закључак би био сасвим погрешан. Откупљени су примили Духа Светог као снагу новог живота, као Особу која пребива у њима (8,9.10).

Дух их оспособљава за богоугодан живот. То је она божанска страна у којој нам ништа не недостаје.

Али ту је и људска страна звана одговорност. Наиме, када неко исповеда да је хришћанин, а „живи по грешној природи“, онда тиме заправо открива себе као некога ко није наново рођен. И Бог таквом не говори: „Ма, не брини! И ти ћеш једном стићи до циља!“ Напротив! „Јер ако живите по грешној природи, морате да умрете.“ Живот „по телу“ завршава смрћу, и то не само телесном, већ и у „другој смрти“, тј. вечној осуди (Откривење 20,14). Божја реч нам нигде не казује да живот у греху окончава у слави. Зато кажемо: Бог нам излива своју милост, али нам и таквима даје одговорност. Рецимо: отац види дете које се лакомислено игра на ивици базена. Тада га упозорава: „Пази! Ако упаднеш у воду – удавићеш се!“ Не говори му како ће, упадне ли у базен, учинити све не би ли га спасао! Погледајмо наредни стих:

Римљанима 8,17: „… наследници Божји, су наследници Христови – ако с њим страдамо, да се с њим и прославимо.“

Да ли нас ове речи уче како наше учествовање с Христом у слави зависи од нашег трпљења на земљи? Не, не уче нас. Откупљени смо овде и сада, а ово је библијски принцип: страдања претходе слави (види и ст. 18; Дела 14,22; 1. Петрова 5,10). Дакле, не тек неки, већ сви откупљени ће на небу бити прослављени с Христом, али пут до тога води кроз страдања, кроз трпљења. Прослављење свих откупљених је толико сигурно да је Павле тек који стих даље написао: „А које је учинио праведнима, те је прославио“ (ст. 30).

Колошанима 1,21-23: „Па и вас … сада је измирио… да вас свете, непорочне и беспрекорне постави преда се ако само останете у вери утемељени и чврсти, не одвраћајући се од наде јеванђеља.“

Нема потребе да доприносимо свом измирењу с Богом и свим насталим плодовима, јер је то Божје дело (види поглавље „Помирење“). Али други део овог стиха нам јасно говори о одговорности коју имамо пред Богом: да останемо утемељени и чврсти и не дамо се одвратити од наде еванђеља. Господ познаје оне који му припадају, али нам не открива у потпуности ко јесте а ко није истински верник међу свима онима који исповедају да су Исусови. Заправо, опомиње нас да се не одричемо наде „коју смо стекли чувши Радосну вест“. Зато је „вера“ о којој се овде говори она добра вера, истина спасења, садржај онога што верујемо. У томе останимо чврсти, тога се држимо. Ово нису речи упозорења на „отпад верника“, већ на начин живота којим потврђујемо своје исповедање Христа (1. Коринћанима 15,2; Јеврејима 3,6.14).

2.Тимотеју 2,11-13: „Поуздана је реч: Ако смо с њим умрли, с њим ћемо и живети, ако истрајемо, с њим ћемо и царевати, ако га се одрекнемо, он ће се одрећи нас, ако смо ми неверни, он остаје веран, јер не може да порекне самог себе.“

У овим речима имамо неколико „ако“ тренутака који нам поручују неколико ствари. Први се односи на две чињенице спасења које немају ништа са нашим практичним хришћанским живљењем. Ко год је умро у вери, у Христу, такође ће довека животи с њим (Римљанима 6,5.8). Други указује (попут Римљанима 8,17, о чему смо напред расправљали) на неизбежне последице истрајности у светлу наше будуће владавине с Христом. Али трећи „ако“ тренутак се тиче речи: „ако га се одрекнемо“. Ово је упозорење које се односи на оне који јасно и гласно поручују, и речима и делима, како суштински више ништа немају с Христом. Таквих ће се и Христос „одрећи“. О коме се овде ради? О онима који су исповедили да верују у Господа а заправо никада нису имали никакав живи однос с њим. Они нису попут Петра који је порекао да је Господњи ученик – а осим тога му је увек био веран – али се потом покајао због тога. И последњи „ако“ тренутак су заправо речи које нас уверавају: Бог се не одриче своје верне љубави према нама због наших практичних неуспеха. Дакле, ми зависимо о њему а не он о нама!

Сви ови услови, сви ови „ако“ не тичу се спасења, већ нашег практичног живљења на путу до славе. Само они који су истински откупљени могу да испуне ове услове, али не и они који не верују, колико год исповедали хришћанску веру. Заправо, Божја реч нам даје бројне примере обнове верника који су посрнули, пали у грех и потом се покајали.

Рекосмо, постоји и друга група „ако“ стихова која говоре о томе како неко исповеда веру а заправо нема божански живот у себи. Прва посланица Јованова има неколико таквих места, попут овог:

Ако кажемо да имамо заједништво са њим, а живимо у тами, тада лажемо, и не поступамо по истини. (1. Јованова 1,6.8.10; 4,20)

Слично пише и Јаков:

Каква је корист, браћо моја, ако неко каже да има веру, а не чини добра дела? Може ли га таква вера спасти?“ (Јаковљева 2,14)

Ко год само „каже да има веру“ исповеда нешто што пориче начином живота. Узалуд је таква побожност јер води једино у вечну пропаст.

ЧУВАНИ СИЛОМ БОЖЈОМ ПОСРЕДСТВОМ ВЕРЕ

С обзиром на наведене стихове плашљиво Божје дете би можда овако закључило: „Толико често падам на свом путу вере, толико често понављам исте грехе и падам изнова и изнова под налетом кушње… питам се да ли сам уопште и спасен!?“

Већ смо навели речи Јакова, верника који нимало није сумњао у стварност своје вере иако је признао: „Јер сви ми на много начина грешимо.“ Знао је да Бог опрашта када се, као његова деца кајемо због греха; знао је за његову милост која помаже. Зато хајде да сада, у овом смислу, погледамо неколико охрабрујућих новозаветних стихова.

Павле пише Коринћанима:

… док чекате да Господ наш, Исус Христос буде откривен. Он ће вас учинити постојанима до краја, да будете беспрекорни на дан нашег Господа Исуса Христа. (1. Коринћанима 1,7-8)

Дакле, Господ не жели ничим да нас преплаши. Напротив, воли нас, дао је себе ради нас како би нас осигурао до краја. Никада не тражи ништа од нас што нам већ није дао, као способност и снагу да истрајемо и извршимо нешто. Он то чини до нашег последњег даха. Без њега не можемо ништа и зато нам радо помаже у слабостима, штити нас, како бисмо били „беспрекорни на дан нашег Господа Исуса Христа“. То је дан када ће се он са нама на земљи појавити у слави (наравно, и приликом свог ранијег доласка о вазнесењу цркве, према 1. Солуњанима 5,23.24).

Такође, Павле пише Филипљанима:

Уверен сам да ће Бог, зачетник доброг дела у вама, довршити то дело до Дана у који ће Исус Христос доћи. (Филипљанима 1,6)

Поново имамо стих који не говори о нашој постојаности већ о Божјем делу у нашој души. Оно што је отпочео новим рођењем „довршиће“, баш до краја. Иако слабост према греху може да се појави у нашем животу вере, Бог ће своје дело окончати у нама!

Солуњанима 3,3 нас храбри на исти начин и усредсређује нам поглед на Господа:

Али Господ је веран; он ће вас учврстити и сачувати од Злога.

Господ Исус је веран и предан своме Оцу, себи и нама. Ми смо често слаби и нестабилни, али његова нас воља јача и чува од зла.

Не молим те да их узмеш са света, већ да их сачуваш од Злога. (Јован 17,15; види и 1.Петрова 5,10)

Ево још једног охрабрујућег стиха:

… које Божија сила чува посредством вере за спасење, спремно да се открије у последње дане. (1. Петрова 1,5)

Апостол Петар у претходном стиху говори о „наследству које је непропадљиво, неокаљано и које не вене“, које се „чува на небу за вас“. Дакле, не само да је наше будуће небеско наследство неразориво, неотуђиво, већ и ми сами смо осигурани Божјом снагом. Та његова снага није нешто што се види телесним очима, већ погледом вере. Зато Бог не уклања наше невоље и тешкоће, већ нам даје снагу да све то надвладамо вером и чини све да нам вера не клоне. Господ рече Петру:

Али ја сам се молио за тебе да твоја вера не престане. (Лука 22,32)

Бог је обећао да нас неће оптеретити ниједна кушња већа од наше духовне снаге, него ће се побринути да је можемо поднети вером (1. Коринћанима 10,13). Ради појашњења треба још додати да се „спасење“ у 1. Петровој 1,5 не односи на спасење наше душе (као у ст. 9), које већ имамо, које већ сада „постижемо“, већ на коначно и потпуно спасење тела, душе и духа приликом вазнесења верујућих (Филипљанима 3,20 и даље, 1. Солуњанима 5,23).

Најзад, ту су и завршне речи Посланице Јудине:

А ономе који је у стању да вас сачува од пада и доведе вас беспрекорне и радосне у своју славну присутност, јединоме Богу Спаситељу нашем посредством Исуса Христа, Господа нашег, припада слава, величанство, сила и власт од прошлости, сада и заувек. Амин. (ст. 24-25)

Јуда у свом писму говори о ужасним нападима на хришћане од стране Сатане. Али не сумња у њихову коначну, вечну сигурност. У првом стиху свога писма их подсећа да „живе у љубави Бога Оца, и под заштитом Исуса Христа.“ Зато и завршава славословљем Ономе који је и вољан и „у стању“ да нас „сачува од пада“ у вери током овоземаљског живота и „доведе нас“ к себи, у славу „беспрекорне и радосне“.

Зар нам сви ови одељци не казују да – упркос свих наших слабости и падова на путу вере – нема потребе да сумњамо хоћемо ли или нећемо стићи до циља. Милост нашег Бога је толико велика да не само да нам је даривао вечно спасење, већ и снагу, своју заштиту на тако често тешком путу до небеског одредишта!

САЖЕТАК

Из свега што смо до сада рекли о „сигурности спасења“ две су ствари јасне:

Прво: не само да је Христово дело откупљења савршено, већ је такво и спасење грешника утемељено баш на том беспрекорно довршеном делу. Нико и ништа не може да отме откупљене из Божје руке управо ради крви Христове. Он ће нас сачувати све до циља, до небеске славе.

Друго: ко год исповеда Христа – ко год себе назива хришћанином – обавезан је да живи према својој исповести.

Зато хришћани могу са смирењем да се ослоне на чињеницу своје вечне сигурности по вери у Христа и његово дело. Али баш зато од њих Господ Исус очекује да следствено томе живе. Нигде и никада Божја реч ниједном вернику не дају дозволу да греши. Штавише! Ако неко говори како му је то дозвољено, нека се крајње озбиљно замисли над својим обраћењем. Јер, према Светом писму, пут греха завршава у вечној пропасти.

Никада не смемо да одвајамо ове две библијске стварности: савршену Божју милост у откупљењу грешника и личну одговорност живота сваког ко исповеда да је хришћанин. Али ово двоје морамо и да разликујемо. Ове две истине су као упоредне шине железничке пруге. Воз може да иде по њима само ако су обе ту и ако су ваљано постављене. Дакле, ако желимо да будемо и останемо на чврстом темељу Светог писма, држимо се и милости и одговорности. Нажалост, многа вољена деца Божја то не увиђају. Увек некако одвоје „шину одговорности“ од „шине милости“, те стога закључују како откупљени ипак може да промаши небески циљ и – буде довека изгубљен. Али то је немогуће.

А ОСТАЛИ БИБЛИЈСКИ СТИХОВИ?

Након првог, горњег сагледавања „шине милости“, а потом и „шине одговорности“, погледајмо сада и друге библијске одељке и стихове које силно муче, па и застрашују многу децу Божју. Сви они су забринути због „шине одговорности“, онога што се тиче њих самих. Дакле, погледаћемо ова места редоследом појављивања у Новом завету.

Али ако со обљутави (Матеј 5,13)

Ви сте со земље. Али ако со обљутави, чиме ће повратити сланоћу? Неће више ваљати ни за шта, осим да се избаци и да је људи изгазе. (Марко 9,50; Лука 14,34)

Ове речи су део Беседе на гори у којој Господ Исус, као обећани цар Израиља, поставља принципе свога Царства. И премда су у тим објавама и за нас важне поруке, не смемо да пренебрегнемо контекст у коме су изречене. Наиме, у Матеју 5,13 Господ Исус своје ученике осликава као „со земље“, као твар која чува, конзервише и има посвећујући утицај код свих оних који га исповедају за свог Господа у Божјем царству. Господ Исус говори даље: „Али ако со обљутави, чиме ће повратити сланоћу? Неће више ваљати ни за шта, осим да се избаци и да је људи изгазе.“ У она древна времена со није била тако рафинирана, тако чиста као данас. Често је дуго чувана на неприкладне начине, па би изветрила, остајући само са безвредним састојцима корисним једино за бацање на тло и утабавање. Тако је било са Јерусалимом, када је као престоница одбацио свог краља: „многобошци су га газили“ (Лука 21,24). То ће се догодити и са хришћанством, које је вековима поседовало истину еванђеља: отпашће од Бога и биће му суђено (2. Солуњанима 2,3; Откривење 18,4-8).

Из контекста се види да се овде не ради о томе може ли или не може особа која је наново рођена бити изгубљена. Ради се о одговорности свих оних који се изјашњавају као Исусови ученици. Када се Петар одрекао свог Господа није му тиме свакако био сведок. Али да ли је због тога био изгубљен? Опет, за назови хришћане последњих дана – оне номиналне – је речено да „имају обличје побожности, али су се одрекли њене силе“ (2. Тимотеју 3,5). О таквима је овде реч.

Никад вас нисам познавао (Матеј 7,23)

Неће ући у Царство небеско свако ко ми говори: ’Господе, Господе!’, него онај који извршава вољу Оца мојега који је на небесима. Многи ће ми говорити у онај дан: ’Господе, Господе! Нисмо ли пророковали у твоје име, у твоје име изгонили зле духове, и у твоје име чинили многа чуда?’ Онда ћу им ја рећи: ’Никада вас нисам познавао. Одлазите од мене ви, који чините безакоње!’ (Матеј 7,21-23)

И овај одељак припада Беседи на гори. И овде се мисли на оне који исповедају Исуса за свог Господа, али не чине, не живе по вољи Оца који је на небесима. Они познају име Господа Исуса, призивају га, живе религиозно али су и обманути и обмањују. Такви ће бити изгубљени довека. Сада ће многи читаоци Светог писма да питају: „Како неко ко не верује може да пророкује у име Господа Исуса, изгони зле духове и чини многа чуда?“ Или: „Зар ће они који чине тако силне ствари бити довека изгубљени?“

Нешто раније Господ Исус је упозорио на појаву лажних пророка (Матеј 7,15-20). Сетимо се да је међу његовим ученицима – онима којима је дао силу да изгоне зле духове – био и издајник Јуда! И Павле упозорава: „Такви људи су лажни апостоли, непоштени радници, који се прерушавају у Христове апостоле. Ништа чудно; чак се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Исто тако није необично да се његове слуге претварају у службенике праведности. Али на крају ће добити што су својим делима заслужили“ (2. Коринћанима 11,13-15). И данас делују паклене силе под плаштом хришћанства (Матеј 12,27; Дела 19,13 и даље).

Сви они и сви такви ће једном чути ове рече Господње на последњем суду пред великим белим престолом: „Одлазите од мене ви, који чините безакоње!“ Лажно су исповедали веру и претварали се да живе с Христом, а у ствари су били далеко од њега. Зато ће примити праведну осуду и бити довека одвојени од Господа. Дакле, јасно је да искрено верујући нису и не могу бити отпадници од вере. То се дешава неверницима. Да није тако Господ би им рекао: „Да, једном сам вас познавао, али више не!“ Неће бити тако. Они нису „његове овце“, нису народ који му припада. Господ их „никада није познавао“ (Јован 10,14). Упркос многих речи духовно су мртви и немају вечни живот.

Богохулство на Духа Светог (Матеј 12,31)

Зато вам кажем: људима се може опростити сваки грех и свако богохулство, али богохулство против Духа му се неће опростити. (Марко 3,29; Лука 12,10)

Многи верници проживљавају дубоки неспокој и стрепњу јер верују да су починили „грех против Духа Светог“. Али зар није сваки грех директна увреда Бога, против Оца, Сина и Духа Светог? Ананија и Сафира су лагали Богу Духу Светом. Али да ли су због тога вечно изгубљени? (Дела 5,3.4). Овај пример нам истиче колико је важно да будемо прецизни у језику којим је Бог говорио и говори у Светом писму. Наиме, Матеј 12,31 не говори о греху против Духа Светог већ о бласфемији, „богохулству против Духа“ (Марко 3,29; Лука 12,10).

Овај грех је могао да се почини само док је Господ Исус живео на земљи. Док је ослобађао опседнуте од злих духова снагом Духа Божјег, фарисеји су говорили: „Овај не истерује зле духове осим уз помоћ Веелзевула, главара злих духова!“ (Матеј 12,24). За њега, кога је Бог „помазао Светим Духом и силом“ и који је „ишао около и чинио добро, лечећи све оне који су били под влашћу ђавола, јер је Бог био са њим“ (Дела 10,38), за њега оваквог су ови трагичари тврдили да је ђавољи слуга! То је било брутално богохулство на Духа Светог који је деловао у Сину Човечјем. Био је то највећи могући степен њиховог одбацивања Месије Израиља, грех који их је повео у вечно проклетство.

Богохулство против Духа не може да се одигра данас јер нема ниједног хришћанина који је савршено и увек под вођством Духа Светог. Чак и прави хришћани могу својим понашањем заиста да дају повода хуљењу, ако падну у грех и тиме окаљају част Божјег имена (2. Коринћанима 6,3; 1. Тимотеју 6,1). Негативне изјаве о хришћанима, о слугама Христовим никада не називајмо богохулством против Духа. Само је Господ Исус био безгрешан. „Богохулство против Духа“ је учињено њему, и тај тадашњи јединствени грех не може да се не било који начин пренесе на било коју групу било ког потоњег доба и епохе.

Дакле, овај грех није стварност искрено верујућих. Штавише. Њега чине противници Христови који не желе да га верују под било каквим околностима. Већ смо споменули пример оног човека из 1. Коринћанима 5 и нагласили како Бог може да опрости и најужасније грехе своје деце уколико му се искрено покају. И премда ће због тога бити строго дисциплиновани, иако ће бити прекорени неким мерама од стране верујуће заједнице, Божје обећање и за њих вреди: „Ако му, пак, признајемо своје грехе, он је веран и праведан: опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправде“ (1. Јованова 1,9).

Истрајност до краја (Матеј 10,22; 24,13)

Према наведеним местима – Матеј 10,22; 24,13 – Господ Исус је рекао својим ученицима:

Ко истраје до краја, биће спасен.

Из ових речи неки закључују: ко не истраје до краја, неће бити спасен. Али није о томе овде реч. Сетимо се на почетку споменутих принципа тумачења Божје речи: сваки библијски текст ваљано разумемо само у његовом контексту. Дакле, поглавља 24 и 25 Еванђеља по Матеју садрже Господње говоре које често називамо „поукама о последњим данима“. У њима Исус говори о будућности Јевреја као народа (24,4-44), о хришћанству (24,45-25,30) и о народима света (25,31-46). А све то чини указујући на предстојеће разарање храма у Јерусалиму (70. год. нове ере).

Наведени стих припада једном таквом говору о јеврејском народу у времену невоља након вазнесења Христових верника. Дакле, није реч о свеколиком хришћанству. Реч је о периоду, о данима које не испуњава само нека свеопшта невоља, већ прогонство директно уперено на Јевреје извана, као и њихова међусобна мржња (ст. 9.10). Појавиће се лажни пророци и завешће многе. Безакоње ће се размахати у толикој мери „да ће охладнети љубав многих“ (ст. 11-13). Овде Господ јасно говори – макар и врло уопштеним појмовима – о времену Антихриста, о другом делу тог периода који ће трајати три и по године. Али ни тада Јевреји који то доживе неће попустити пред свим тим ужасима, већ ће верно истрајати у невољама све до краја. Њих ће Господ препознати као своје о свом доласку (Римљанима 11,15; Откривење 14,1-5). „Ко истраје до краја“ биће верни Јеврејин у односу на „многе“ неверујуће сународнике; у односу на оне чија је љубав тек ствар осећања, и која ће стога охладнети. Зашто? Зато што уопште нису наново рођени. Спасење оних „који истрају до краја“ је заправо коначно избављење које следи након Христове појаве на земљи. Овај контекст је сличан ономе у 10,22 и оба одељка не смеју да се уопштавају и пресликавају на хришћане.

Прави и лажни ученици (Јован 6,66; 8,31; 15,2,6)

Тада су га многи ученици напустили и нису више ишли за њим. (Јован 6,66)

Овде је прво неопходно да разумемо ко су ученици у библијском смислу. „Ученици“ нису „деца Божја“. Грчка именица „матхетес“ значи „ученик“, „шегрт“ и „следбеник“. Она сама не казује ништа о спасењу душе већ указује на учеништво, на следбеништво као појаву, оно што се види. Наравно, кад год се учеништво спомиње у Новом завету фокус је на пракси, на деловању, што је већ наша одговорност. „Сваки од вас ко се не одрекне свега што има, не може да буде мој ученик“ (Лука 14,33). Истински, прави ученик је и кадар и вољан за следбеништво јер има нови живот, док лажни ученик није у стању да дуго „трчи трку“.

Већ смо у више наврата указали на разлику истинитог и лажног исповедања вере. Ученик је онај који исповеда, обелодањује да следи Христа. Начином живота поручује свима око себе да ли заиста јесте или није. У горе неуведеном стиху је реч о онима који више нису хтели да следе Господа Исуса, због чега су се окренули и отишли од њега, баш као лажни ученици (Јован 6,64). Да, следили су га неко време а онда су га напустили. Зашто? Рекао им је да вечни живот имају само они који једу његово тело и пију његову крв (Јован 6,54). А они баш то, баш тај вечни живот нису имали и – нису желели.

Тако је и данас. Многи долазе на црквене скупове неко време и успевају да се уклопе, прилагоде хришћанима јер их нешто привлачи, Али након неког времена одлазе, због чега с разлогом ваља сумњати у искреност њиховог „учеништва“.

И баш том приликом Господ Исус пита Дванаесторицу, своје апостоле:

„Да нећете и ви да одете?“ Одговори му Симон Петар: „Господе, коме да одемо? Ти имаш речи вечног живота. Ми смо уверени и знамо да си ти свети Божији посланик.“ (Јован 6,67-69)

Једанаесторица јесу били прави ученици јер су искрено веровали у Исуса и волели су његову Реч. Баш како је Господ и споменуо ту особину истинског учеништва:

Ако држите моје учење, заиста сте моји ученици. (Јован 8,31)

Прави ученици Господњи се препознају у „држању“ његове Речи.

То видимо и у Исусовој слици о чокоту и лози, када се према Јовану 15 обраћа ученицима, а не деци Божјој. И поново тема није вечни живот – иначе сам по себи оку невидљив – што јесте случај са поуком о пастиру и овцама, према Јовану 10. А шта је тема? Видљиви плод. Зато нам други стих не каже: „Он уклања сваку лозу на мени која више не рађа род“, већ „која не рађа род“. Зашто? Зато што ни сами нису рођени као плод. Зато и не рађају и зато је ово слика лажних ученика, попут оних у 15,6 који „не остају“ у Христу. То остајање, то „пребивање“ је библијски израз за повезаност с Христом, за унутрашњи живот који тече од Сина Божјег. Када Јован говори о нашем односу са Оцем, Сином и Духом Светим, он не говори о привременој повезаности, већ о трајном пребивању (Јован 5,38; 6,56; 14,16-17; 1. Јованова 2,27; итд.).

Бити одсечен (Римљанима 11,22)

Јер, ако Бог није поштедео природне гране, неће поштедети ни тебе. Стога, увиди Божију доброту, као и његову строгост: строгост над онима који су пали, а доброту Божију на себи ако останеш у тој доброти – иначе ћеш и сам бити одсечен. (Римљанима 11,21-22)

Речи „неће поштедети ни тебе“ и „иначе ћеш и сам бити одсечен“ у овом одељку доносе силну несигурност многој деци Божјој. Питају се унезверено: „Хоћу ли и ја бити одсечен од маслине ако се не одржим у вери?“ И опет кажемо: сваки текст морамо да посматрамо у његовом непосредном контексту. Наиме, одељак Посланице Римљанима 9-11 је богомдани увид у прошлост и будућност Израела као народа у односу на хришћанство. Поглавље 11 разматра питање: да ли је Израел довека одбачен од Бога због тога што је сам одбацио Христа? Маслина у стиховима 16-24 осликава групу оних који су од Бога, ту на земљи, примили посебне предности (и одговорности), јер су укорењени у патријарху Аврааму (ст. 16; Постање 12,2.3). Овај праотац је примио далекосежна обећања од Бога не само као телесни предак Израела, већ и као духовни отац свих верујућих свих епоха (4,16). Дакле, прве гране ове маслине су директни Авраамови потомци, деца Израела, али само до часа када су као Месију одбацили Господа Исуса. Зато су „одсечене“ и на њихово место су накалемљени народи („дивља маслина“) обраћени на хришћанство. Зато је данас хришћанство носилац овог благослова.

Али након што се верујући буду вазнели „наступа велики отпад од вере“ (2. Солуњанима 2,3). Тада они који говоре да су хришћани, а „не увиђају Божју доброту“ бивају „одсечени“. Тада Бог поново успоставља свој однос са Израелом и „грана дивље маслине“ се сече због свог неверства, а „природна грана“ (верујући Јевреји) биће „накалемљена на сопствену маслину“. Заменице „ти“ и „они“ не би требало схватити као лично обраћање, већ ословљавање заједнице. Дакле, „они“ су заједница Израела а „ти“ заједница хришћанства. Нагласак није на појединцу већ на прошлости и будућности Израела као народа, где се сваки од описаних случајева посматра као целина. Номинално хришћанство које ће отпасти од Бога верује исто онолико колико и они Јевреји који су одбацили Исуса! Дакле, „одсецање“ се увек односи на неверујуће и никада на верујуће.

Пропаст слабог брата (1.Коринћанима 8,11)

И тако због твог знања пропада тај слаби, твој брат за кога је Христос умро. (1. Коринћанима 8,11)

Божја деца су позвана да буду међусобно увиђавна и да се међусобно не повређују. Али верници Коринта нису марили за то. Неки од њих, у својој наводној слободи, отишли су тако далеко да су јели месо жртвовано тамошњим храмским идолима. Нису то радили из верских разлога већ једноставно ради доброг оброка. Али „слаби брат“ – који је то сматрао грехом, као и сам одлазак у паганску богомољу – био је повучен тиме да ради нешто што му је савест забрањивала. Наиме, за њега је то била веза са идолопоклонством. Знање без љубави води у поступке без осећања одговорности према другима, посебно према слабим, осетљивим верницима. То их охрабрује да раде оно што сматрају грешним.

Тек, успркос оштрим речима ни овде се не ради о питању да ли дете Божје може бити изгубљено. Не, реч је о озбиљности одговорности оних који су духовно слабе гурали у грех. Када неко отрује нечију храну – макар дотични конзумент и преживео – сматра се убицом! То је значење речи: „И тако због твог знања пропада тај слаби, твој брат за кога је Христос умро“ (1. Коринћанима 8,11). Овде се не спомиње чињеница да ће Господ обновити таквог верника, већ се наглашава чињеница: одговорни смо једни за друге.

Бити избачен (1. Коринћанима 9,27)

Него морим тело своје и трудим да како сам другима проповедајући избачен не будем. (Вук, 1. Коринћанима 9,27)

И ове речи су – како рекосмо у горњем пасусу – део одељка који расправља о ваљаној и неваљаној употреби привилегија које је Бог дао својој деци (1. Коринћанима 8,1-11,1). Али уместо да директно суочи Коринћане, како је то често и чинио, Павле се позива на свој пример. Наиме, за разлику од верника Коринта – који нису желели да прихвате озбиљност своје одговорности – апостол је живео у трајном самоодрицању, јер је желео да очува и ојача своју духовну снагу. И притом се нимало није бојао да би могао бити изгубљен. Заправо, био је потпуно сигуран у своје вечно спасење, што и доказују многе речи његових посланица (Филипљанима 1,23; 2. Тимотеју 1,12).

Па опет, истина је како неко може да сав свој живот проповеда еванђеље па ипак на послетку буде вечно изгубљен. Али оно о чему Павле овде говори, из сопствене коже, поново је пример нераздвојивости милости и одговорности. Ко год исповеда да је спасен милошћу има одговорност да живи примерено томе. Само усмено исповедање није довољно и као такво води у вечну пропаст.

Узалудно веровање (1.Коринћанима 15,2.14.17)

Њоме се и спасавате, ако је чврсто држите онако како сам вам је навестио, сем ако нисте узалуд поверовали. (1. Коринћанима 15,2)

У Коринтској цркви су се појавили лажни учитељи који су суштински порицали сваку могућност васкрсења. Павле се обрачунао са овим озбиљним кривоверјем у 1. Коринћанима 15. Јер, хришћанска вера није једино утемељена на смрти Христовој, већ и на његовом васкрсењу. Нико ко то пориче не може да буде хришћанин у библијском смислу. Зато се апостол прво позива на сведоке Господњег васкрсења (ст. 5-11), а потом, од ст. 12, наводи седам последица порицања ове чињенице. Међу њима је и та да је наша вера онда „узалудна“ (ст. 14,17). Да, под лажном претпоставком да нема васкрсења – те да самим тим ни Христос није васкрсао – наша вера је бесмислена! Зато и горе наведени стих о „узалудности веровања“ не говори о бескорисности борбе вере, већ о последици лажног учења.

„Ако нема васкрсења мртвих, онда ни Христос није васкрсао!“ (ст. 13). Друго, ако он није подигнут из смрти онда је и наше проповедање узалудно и стога – а то је трећа последица – „узалудна је и наша вера“ (ст. 14) коју смо прихватили. Сами Коринћани су могли да се загледају у своје срце, у свој живот и просуде: верују ли у бесмислену, празну поруку; или се њихова вера темељи на Божјој сили“ (2,5). И управо овде Павле понавља први закључак из саме тврдње циника: како нема васкрсавања мртвих. А то је: „Ако мртви не васкрсавају, онда ни Христос није васкрсао“ (ст. 16). Четврто, и апостол је онда лажни сведок, и он и остали, „јер смо сведочили да је Бог васкрсао Христа, кога није васкрсао“ (ст. 15). Пето, ако Христос није васкрсао онда је бесмислена и вера Коринћана, „још су у својим гресима“ (ст. 17). А ако им греси нису опроштени, макар и да верују у Господа, шеста последица је: „По томе су пропали и они који су уснули у Христу“ (ст. 18). Да, пропали су, изгубљени су довека! И поврх свега овога, као седмо, апостол додаје:

Јер, ако само у овом животу полажемо наду у Христа, јаднији смо од свих људи. (ст. 19)

Дакле, ако нема васкрсења мртвих хришћанство је ограничено само на живот до последњег даха, до смрти. Тада нема ни опроштења греха, нема измирења с Богом и нема наде за вечност! Тада смо без ичега! И када бисмо се предали овој испразној заблуди оставили бисмо свет само да бисмо живот завршили празних руку. Тада би библијска вера у Господа Исуса била највећа обмана икада и – „узалудно веровање“.

Отпад од милости (Галатима 5,4)

Одвојили сте се од Христа, ви који хоћете да постанете праведни пред Богом вршењем Закона; отпали сте од милости. (Галатима 5,4)

Израз „отпали сте од милости“ – који се иначе једино овде среће у целом Новом завету – понекад се наводи као доказ да и прави хришћани могу да пропадну. Али ни овде се свакако не ради о томе како верник може да изгуби вечно спасење зато што је пао у неке одређене грехе. „Отпасти од милости“ значи изаћи из зоне Божје милости и прећи у подручје Закона (Римљанима 5,2; 1. Петрова 5,12). Ко год – попут Галата којима је писано ово апостолско писмо – изабере Закон Синаја и послушност његовим заповестима; изабере га за водича живота вере, тај напушта милост као темељ свог односа с Богом. Зато „отпада од милости“.

Дакле, поново видимо колико је важан контекст да бисмо ваљано разумели разматрани текст. Верници у Галатима су били у големој опасности јер су се покорили јеврејском Закону као водећем принципу живота, након што су спасени вером у Христово дело. Павле их – истина, с мало успеха – озбиљно упозорава, јер се већина верујућих и даље држала Десет заповести као идеалног животног водича.

Отпад (2. Солуњанима 2,3; 1. Тимотеју 4,1)

Не дајте да вас заведу ни на који начин, јер дан Господњи неће доћи док прво не наступи велики отпад од вере, и не појави се човек безакоња, син пропасти. Он се супротставља свему што се назива „богом“ или светињом, и поставља се изнад тога. Он ће чак сести и у Божији храм и издавати се за Бога. (2. Солуњанима 2,3-4)

Шта је право значење ових речи које, на први поглед, одишу злослутним предвиђањем? Реч је о опису времена након вазнесења верника. Солуњане су збуниле разне лажне објаве и учења. Пролазили су кроз невоље и речено им је да је баш то знак страшног дана Господњег (Јоил 1,15). И управо ту заблуду апостол оповргава овим пасусом.

Павле подсећа Солуњане шта је наредни догађај који их очекује (а и све нас!): долазак Господа Исуса ради вазнесења верника („што се тиче доласка нашег Господа Исуса Христа и нашег сабирања око њега“, ст. 1). Ниједно пророштво се неће испунити пре овог догађаја. Господ рече: „Да, долазим убрзо!“ (Откривење 22,20). Дан Господњи, који започиње видљивим доласком Христа у сили и слави, да суди и успостави своје хиљадугодишње Царство, долази тек након тога. А пре њега је време Велике невоље и многих других збивања.

Када Господ све истинске вернике буде узео, вазнео у Очев дом, наступа време „отпада“. То је први наредни догађај. Номинални, назови хришћани ће се у потпуности одрећи Господњих речи и учења Светог писма. Нестаће сваки траг хришћанства, посебно у Европи која је тло долазећег Римског царства. То је тај „отпад“ о коме апостол пише Солуњанима. Али не отпад верујућих већ оних који имају само привид побожности, оних који нису наново рођени. Слично ће бити и са Јеврејима, из чије ће се средине појавити „човек безакоња, син пропасти“ – Антихрист. Он ће захтевати да га обожавају и удружиће се са обновљеним Римским царством, према Откривењу 13,11-17.

Апостол пише и о отпаду „неких“ који ће „одступити од вере“ (1. Тимотеју 4,1), што је догађај који претходи овом свеопштем „отпаду“. Али ни они нису деца Божја која одустају од личне вере, већ отпадници који „одступају“ од хришћанске вере, од хришћанских истина. Али о томе, тј. о њима ћемо рећи нешто више у наредним одељцима.

Доживети бродолом, одступити, застранити (1. Тимотеју 1,19; 4,1; 6,21)

… држећи се вере и чисте савести. Ово су неки одбацили и доживели бродолом своје вере. (1. Тимотеју 1,19)

Неколико је стихова из Прве посланице Тимотеју који се наводе у прилог могућности отпада верника. Стих 1,19 говори о „чистој савести“ који су неки „одбацили“, што им је донело „бродолом вере“. У 4,1 читамо о онима који „одступају од вере“, а у 6,21 о онима који су „застранили од вере“.

Али о којој се „вери“ овде ради? Морамо да разликујемо два кључна новозаветна значења овог појма. Прво, вера је уверење, чин личног поуздања у Бога. Јеврејима 11 нам на посебан начин говори о овоме, наводећи хероје вере Старог завета које све до једног одликује израз „вером“. Друго, вера је садржај уверења, истина спасења, баш хришћанска вера. У изворном, грчком језику, у овим случајевима именица „вера“ има одређени члан. То је случај са стихом у Јудиној посланици 20: „Изграђујте се на темељима ваше најсветије вере“, али то се често не види у преводима Светог писма (Галатима 1,23; Колошанима 2,7).

Дакле, ова три стиха Прве посланице Тимотеју говоре о овом другом значењу појма „вера“: о њеном добром садржају. То и јесте апостолова намера. Људи о којима говори, тј. пише, нису одбацили личну веру, већ су одустали од хришћанске истине, делимично или потпуно. То да ли су такви спасени или нису, друго је питање. „Бродолом“ није слика изгубљености, већ последица животне пловидбе без компаса. На исти начин треба разумети и речи „застранити од вере“. Реч је о неуспеху, о неодговорности на делу, при чему остаје отворено питање да ли је реч о истински спасенима или не. Али ни овде се не говори о спасењу већ о животном ходу. Свето писмо никада не ствара забуну, не меша милост и одговорност, не чини оно што ми – нажалост – често чинимо на своју штету.

„Одступити (отпасти) од вере“ значи одустати од свега што хришћанство верује. Неки прихватају хришћанство као филозофију, као идеологију, не допуштајући да им божанско светло обасја савест. Исповедају веру, мењају живот и на изглед прихватају хришћанску веру. Али – без покајања и без вере у откупљујуће Христово дело. Зато пре или касније „одступају“ од свега и поричу све. Зашто? Никада се и нису наново родили као деца Божја:

Међу нама су били али нису били наши. Јер да су били наши са нама би и остали. Ипак, требало је да се покаже да нису сви наши. (1. Јованова 2,19)

Овим речима Јован описује оне које зове „антихристима“. И ми долазимо у дотицај са „неверним верницима“ који одступају од библијске истине. Али они су такође антихристи, а не деца Божја.

Посланица Јеврејима

Посланица Јеврејима својим садржајем многима доноси главобоље. Заступници доктрине о отпадништву верника посебно се ослањају на више одељака овог апостолског писма. Али не маре за сам карактер дела, не читају и не тумаче пажљиво те текстове. Зато морамо да обратимо посебну пажњу на те упитне стихове и одељке. Желимо да укратко прво дамо позадину и срж поруке ове канонске књиге.

Јевреји којима је писмо насловљено, настањивали су тадашњу Палестину и хиљаде њих су се јако рано обратили на хришћанство (Дела 2,41; 4,4; 5,14; 21,20). Али ни тада нису сасвим одустали од Закона и храма у Јерусалиму, како јасно видимо из књиге Дела апостолска. Међу њима је несумњиво било и оних који нису били стварно обраћени, колико год да су се одушевили новим учењем. Тек, након неког времена отпочели су прогони од стране њихових ортодоксних, неверујућих сународника (Дела 8,1-3; 11,19; 12,1-3; 1.Солуњанима 2,14; Јеврејима 10,32-34; 12,4-11). Ови прогони су несумњиво били један од главних разлога зашто су ослабили и обесхрабрили се (Јеврејима 5,11; 6,12). Неки од њих су отворено желели да се врате јудаизму јер им је сада било горе него у тој вери!

Зато посланица обилује бројним подстицајима како би се одржали и очували у вери (Јеврејима 2,1; 3,6.14; 6,11; 10,23.35.36; 13,7). Писмо им такође јасно објашњава на више места шта значи када неко, као Јеврејин, исповеди веру у еванђеље Христово, а потом ту веру порекне и врати се јудаизму (Јеврејима 6,9; 10,32-39).

Тек, у посланици има и више охрабрујућих порука онима који искрено верују. Чињеница да су та охрабрења исказана јасно након опомена и прекора, показује да писац не верује у отпад верујућих, већ да прозива њихову одговорност примереним упозорењима.

Јеврејима 2,1: Залутати

Утолико ревносније треба да пазимо на оно што смо чули, да не залутамо. (Јеврејима 2,1)

Овде је у првом реду важно – као и у већини сличних одељака – да увидимо следеће: апостол ословљава све верујуће, као групу, и не ословљава појединце: Дакле, није реч о стању срца човека појединца. Сви ословљени су „чули“ нешто на шта је „требало да пазе“. Зашто? Да „не залутају“. Имајмо на уму да је међу Јеврејима који су били истински обраћени било и неспасених следбеника. Али овде се међу њима не прави разлика. Сви су ословљени као група јер су сви по сопственој исповести пред Богом преузели исту одговорност. Дакле, ко год „пази на оно што је чуо“ неће „залутати“. Али они који немају божански живот могу то, могу да „залутају“ пред налетом невоља и прогона. Зато је сваки закључак како се овде говори о правим верницима текстуално неутемељен.

Јеврејима 3,12; 6,4-8: Окренути се од Бога

Браћо, пазите да коме од вас срце не постане зло и неверно, па да се окрене од живога Бога. (Јеврејима 3,12)

Два одељка Посланице Јеврејима посебно брину многе вернике. То су 3,12 и 6,4-8. Али ниједан не говори о правој, искреној деци Божјој већ о раније споменутим Јеврејима.

Та је група следбеника која је исповедала веру живела међу искреним хришћанима, те је стога упоређена са масом неверних и непослушних Израелаца у пустињи. Тек, када су се пред налетима прогона „окренули“ од исповедања у Исуса те се вратили на јудаизам, „окренули“ су се и од Бога. Јер, „нико се пред Богом не може оправдати вршењем онога што Закон захтева“ (Римљанима 3,20). Само такви завређују опис „злог и неверног срца“. Срце наново рођене особе је другачије јер га је Бог очистио по вери (3,12; Дела 15,9). Дакле, „окретање од живог Бога“ је потпуно напуштање јединог истинитог Бога.

Исто је и са шестим поглављем. Повратак на јеврејску религију да би се избегли прогони је нешто неприродно. Наиме, Закон, који је био „одгојитељ до Христа“ (Галатима 3,24), као и онај део учења Господа Исуса док је живео и деловао ту, на земљи, пре дела откупљења, који се односио на Закон, назван је „почетним учењем о Христу“. Све то је основ вере и припада прошлости, те стога мора да се „остави“, јер је прошло. Оно што су Јевреји познавали – покајање од мртвих дела, вера у Бога, учење о прањима и полагању руку, васкрсење мртвих и вечни суд – има место у Божјој речи, али то није темељ хришћанске вере, темељ који је Христос и његово савршено дело откупљења нас ради (ст. 1.2). А прихватање баш тога је „окретање ка зрелијем учењу“, што је тема о којој писац жели да „говори ако Бог да“ (ст. 3).

Стихови 4-6 описују оне који су доживели, „искусили“ благослове хришћанства, али нису духовно препорођени и запечаћени Духом Светим.

Јер је немогућно оне који су једном просвећени и који су окусили небески дар поставши учесници Духа Светога, који су окусили добру реч Божју и силе будућег света, па ипак отпали, опет обновити на покајање, пошто они поново себи разапињу и срамоте Сина Божјег. (Јеврејима 6,4-6)

Дакле, ови људи су „просветљени“, али нису „обасјани“ и нису „сада светло у Господу“ и „деца светлости“ (Јован 1,9; Ефесцима 5,8). „Окусили“ су прослављеног Христа као „небески дар“. Да, пробали су га, али нису поверовали у њега и у његово дело откупљења, па тако нису ни јели његово тело и пили његову крв како би примили вечни живот (Јован 6,53). „Постали су учесници Духа Светог“, тј. доживели су га на делу, али нису се и „родили од Духа“, нису примили његов печат и залог (Јован 3,6-8; Ефесцима 1,13). Најзад, „окусили су добру реч Божју и силе будућег света“. Али то је све што читамо о њима, јер ништа од овога нису прихватили озбиљно и нису искрено поверовали у еванђеље (Матеј 7,22; Марко 4,14-20)!

Ако сви они упркос ових далекосежних искустава – која се нипошто не смеју поистоветити са новим, духовним рођењем и његовим плодовима – одустану од свог исповедања Христа, те се врате јудаизму, онда чине богоотпадништво. Тек, такве који су из јудаизма прешли у хришћанство, који су изашли из јеврејске религије Закона и упознали благослове хришћанства – али без правог обраћења – па потом отпали, „такве је немогуће поново довести до покајања“. За њих више нема милости. Јер са хришћанством су одбацили и Христа и – да тако кажемо – поново га распели. Дакле, овде смо суочени са јединственим историјским околностима. За „такве“ који су се с правом одрекли јудаизма, а сада се сасвим криво одричу хришћанства, не постоји заокрет који би им више донео спасење.

Све те богоотпадничке Јевреје не смемо да поистовећујемо са хришћанима који падају у грех, па чак и живе у њему, колико год да је озбиљан и тежак. Када дете Божје срља, пада и лута од истине, онда Божја реч другачије говори о том стању:

Браћо, ако се неко затекне у каквом преступу, ви духовни исправите таквог у духу кроткости, пазећи да и сами не подлегнете искушењу. (Галатима 6,1)

и:

Браћо моја, ако ко од вас одлута од истине и неко га врати натраг, знајте да ће онај који врати грешника с кривог пута спасти његов живот од смрти и покрити мноштво греха. (Јаковљева 5,19-20)

Јеврејима 10,26-31: Хотимично грешење

Текст Посланице Јеврејима 10,26-31, који се такође често наводи у прилог могућности пропасти верујућих, има исту описану позадину. Наиме, писац овог писма изнова и изнова указује на исту опасност и њене вечне последице.

У десетом поглављу се прво говори о онима који изостају са редовних окупљања верујућих, што је често први корак ка потпуном одступању од хришћанског вероисповедања (ст. 25). А писац потом наставља:

Наиме, ако својевољно грешимо и након што смо примили знање о истини, нема те жртве која ће уклонити грехе. За такве остаје само страшно ишчекивање Суда и јаросни огањ који ће прождрети противнике. Јер, кад неко преступи Мојсијев Закон, без милости умире на основу сведочења два или три сведока. А замислите само колико ће строжу казну примити онај који презре Сина Божијег и сматра нечистом крв савеза којом је посвећен, те увреди Духа милости? (Јеврејима 10,26-29).

Већ смо видели јасно из спомињања Синајског Закона да се овде заправо поново ословљавају Јевреји који су исповедали хришћанску веру. Такви који знају вредност Христове жртве, па је одбаце, не могу више да се заклоне иза било које жртве, а ни Христова жртва не може да се понови. За њих нема било које друге жртве, већ „само страшно ишчекивање Суда“. Такав следбеник, који је упознао истину па је ипак напустио, постао је Божји непријатељ.

Ако је већ сваки који је презрео Мојсијев Закон морао да умре „без милости“, шта да очекује Јеврејин уколико погази Сина Божјега, и сматра нечистом крв савеза којом је посвећен, тј. одвојен за Бога, и увреди Духа милости? То није само непослушност, која је већ довољно лоша, већ презирање милости Божје која се исказала у Христу ради изгубљених. Дакле, одбацивање Христове жртве је било отпадништво од хришћанства и у овом се тексту назива „хотимично“ (или својевољно) грешење“. Такво грешење одговара „хотимичном грешењу“ у Синајском Закону. За такве грехе – другачије од греха „несмотрености“ – нема жртве и нема опроштења (Левитска 5,15; Бројеви 15,30).

Израз „крв савеза којом је посвећен“ је посебан изазов великом броју читалаца Светог писма. Кажу, то се једино односи на вернике. Зар заиста „посвећеност“ одговара „веровању“? У Писму је „посвећеност“ у највећем броју случајева „одвојеност за Бога“. Истина, постоје текстови који „посвећеност“ изједначавају са искреним верницима: „Неки од вас су били овакви, али сте се опрали, и посветили, и оправдали се у име Господа Исуса Христа и деловањем Духа Бога нашега“ (1. Коринћанима 6,11). „Које је Бог Отац изабрао на основу свог предзнања, посвећењем Духа“ (1. Петрова 1,2).

Али „посвећеност“ такође значи само то да је неко одвојен за Бога на неки спољашњи начин. Најбољи пример за то имамо у 1. Коринћанима 7,14. Овај текст нам говори о посвећености неверног супруга верном супругом. То га свакако не спасава, али доводи га у однос, у озрачје спољашње одвојености од света, у доживљај утицаја животоносне Божје речи. Деца из таквих бракова су такође посвећена од рођења, иако им је сваком понаособ потребно обраћење.

Дакле, овде се говори о спољашњем посвећењу по крви Савеза. Ко год вером нађе уточиште у крви Христовој, вечно је посвећен Богу. Али овде није реч о таквој посвећености. Ради се о крви која је печат и темељ новог савеза са Јеврејима као народом. Ко год је сматра неважном, те је сасвим презре, „презире Сина Божјег“ и „вређа Духа милости“, тј. Светог Духа. А то могу да учине само неверници.

Јеврејима 12,14: Тежити за посвећењем

Настојте да будете у миру са свима, и радите на своме посвећењу, без којег нико неће видети Господа. (Јеврејима 12,14)

Неки хришћани у овим речима виде захтев који је потребан да би се досегао одређени ниво светости, нешто што је неопходно за коначни циљ – лично спасење. Сматрају да се са сваким грехом светост губи и да потом морамо све изнова. Ипак, изворни грчки текст осликава контраст овог и десетог стиха који истиче да је светост стање, да „учествујемо у његовој светости“, тј. Божјој. Овде се ради о „посвећивању“ на коме би требало „радити“ у смислу практичне преданости Богу. Ово је позив који не би требало да уплаши ни најслабије, најбојажљивије дете Божје. Штавише, ово је охрабрење на свакодневну побожност. И на другим библијским местима срећемо позив на светост на делу у животу вере: 1. Солуњанима 4,3; 1. Петрова 1,15. Ко год исповеда да припада Господу Исусу а не тежи одвојености од зла и не тежи блискости с Богом, живи у супротности са оним што говори. Зато имамо ово упозорење о тежњи за посвећењем, „без којег нико неће видети Господа“.

С муком спасен (1. Петрова 4,18)

И ако се праведник с муком спасе, какви ће постати бездушник и грешник? (Бакотић, 1. Петрова 4,18)

Невоља са овим стихом је у чињеници да су неки преводиоци употребили предлог за начин „једва“, и сличне њему, уместо „тешко“, „с муком“. Наиме, грчки предлог молис је изведен из именице молос: „рад“, „труд“, „напор“ и сл. Поједини преводи овог стиха дају утисак да је спасење баш као ход на ивици ножа, те да није потребно много да верник буде изгубљен. Али то није значење овог израза. Он нам указује да Бог улаже много труда да би нас као верујуће напослетку довео до циља. Али он ће то свакако остварити, зато што никада не оставља своје. Зато израз „спасење“ у овом стиху – ко и на већини других места у Петровим посланицама – није спасење душе, већ потпуно спасење човека: духа, душе и тела о доласку Господа Исуса.

Сатана свом силом напада вернике не би ли им отео снагу сведочанства и радост спасења. Али једино што никада не може јесте да нас отме из руке Божје (Јован 10,29; Римљанима 8,39). Па ипак често успева да обесхрабри децу Божју! Оптужује их пред Богом баш као „оптужитељ браће“ (Откривење 12,10; Захарија 3,1-5). Али Господ Исус као наш заступник, адвокат пред Оцем, заузима се за нас и обнавља нас када сагрешимо (1. Јованова 2,1). Истина је и да нас Отац често мора дисциплиновати, али све иде на добро онима који воле Бога. О, какве муке има Бог са својима док их не доведе до жељеног одредишта! И баш то је значење речи овог дела стиха: „И ако се праведник с муком спасе…“ Ова објава не би требало да нам задаје главобоље и сумње – штавише! Она наглашава сигурност искупљених упркос свих потешкоћа!

Порицање Господара (2. Петрова 2,1)

Наиме, међу народом било је и лажних пророка, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће уносити погубна учења и порицати Господара који их је откупио. Тако ће на себе навући брзу пропаст. (2. Петрова 2,1)

На основу ових речи неки тврде: „Ово је јасна објава како неко кога је Господ откупио ипак може да буде изгубљен!“ Као прво рецимо да се глагол „откупити“ у другим библијским одељцима свакако односи на спасење изгубљених грешника (1. Коринћанима 6,20; Откривење 5,9). Али на овом месту је реч о довршеној жртви Господа Исуса. По њој он полаже право на читаву творевину, на све људе, што опет не значи да ће сви бити откупљени. Значење овог „откупљења“ имамо у параболи о благу скривеном у пољу, према тексту Матеј 13,44. Да би дошао у посед тог „блага“ – које представља све истински откупљене – човек купује цело поље, које свакако осликава сав свет. Али ни то свакако не значи да је сав свет спасен!

Даље, Господ Исус овде није назван Господом споменутих лажних пророка, већ само Господаром. То указује на његов потпуни, свеобухватни ауторитет а не на блиски, лични однос по вери. Такође, у самом тексту нема ни трага присвојној заменици „њиховог“, јер ови људи немају никакав однос с њим. Он није „њихов Господ“, „њихов Спаситељ“, већ само „Господар“, оно што је суштински свим људима.

Лажни учитељи, упоређени са лажним пророцима који су били „међу народом“, у Израиљу, су несумњиво неверници без иоле живог односа с Христом. Али изјашњавају се за хришћане па чак и поучавају друге. Али притом поричу Господа Исуса, говоре да није Божји Син и Спаситељ света, чиме показују колико су далеко од њега.

„Вратио се пас на своју бљувотину“ (2. Петрова 2,20-22)

Јер, ако се они који су побегли од покварености овог света упознавши Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, поново уплићу у њих и подлежу им, њихово последње стање постаје горе него претходно. За њих би било боље да никад нису ни упознали пут праведности, него што су се, упознавши га, одвратили од свете заповести која им је предата. Њима се догодило оно што каже истинита пословица: „Вратио се пас на своју бљувотину“ и „окупана свиња враћа се у блато да се ваља.“ (2. Петрова 2,20-22)

Ови стихови чине свршетак одељка који је отпочео упозорењем против лажних учитеља о коме смо малопре расправљали. Тешке слике су употребљене да би се описало њихово понашање. Више је него јасно да се ради о неверницима, посебно због исказа: „Господ, дакле, зна како да побожне избави од искушења“ (ст. 9).

У одељцима Посланице Јеврејима о којима смо већ расправљали, видели смо да су „следбеници“, тј. они који су исповедали хришћанство, доживели много тога. Али никада нису истински веровали. И овде је такав случај. „Они“ су упознали „Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа“ и „ пут праведности“. Ипак, не читамо ни речи о томе да су се стварно покајали и поверовали у Господа Исуса.

Писац се у закључку служи двема сликама да би дочарао њихов повратак у грех. Вероватно се ради о познатим изрекама које у контексту Божје речи добијају посебно озбиљно значење. Дакле, Патер овде не говори о „овцама“, попут Господа у Јовану 10, већ о „псима“ и „свињама“. И из Старог и из Новог завета знамо да су Израиљцима ове животиње биле церемонијално нечисте (Левитска 11,7; Поновљени закони 23,18; Матеј 7,6; Филипљанима 3,2; Откривење 22,15). Оне су слике неверних људи које можда, на неко време, одушеве хришћанска доктрина и начин живљења. Али – потом се враћају на оно старо. Иако су већ видели и можда разумели колико је грех богоборан, нису се покајали. Вратили су се на старо након неког времена и – пропали довека! То је порука ових оштрих речи и слика које се не односе на децу Божју која посрћу, већ на назови хришћане без праве вере.

„Грех који води у смрт“ (1. Јованова 5,16)

Ако неко види свога брата да чини грех који не води у смрт, нека моли за њега и Бог ће му дати живот. То је за оне који не чине смртни грех. Међутим, постоји грех који води у смрт. За такав грех не кажем да се моли. (1. Јованова 5,16)

Пошто већина превода има баш ово решење: „Постоји грех који води у смрт“, неки верују да је реч о одређеном злу које не може да се опрости и стога води у вечну пропаст.

Тек, шири контекст нам говори да је реч о братском молитвеном заступању за хришћане који греше и који су због тога под божанском дисциплином (Јаковљева 5,15-16). Зато смрт о којој овај одељак говори није вечна погибао већ престанак биолошког живота. Већ смо јасно доказали да је спасење верујућих сигурно и извесно. Али ако спасени греши, Бог – у својој светости и праведности – често посеже за мерама прекора. Само, ни тај поступак не доводи у питање вечно спасење посрнулог верника.

Два примера Новог завета нам осликавају ову истину. Наиме, у коринтској цркви било је „много немоћних и болесних… а неки су и умрли“ (1. Коринћанима 11,30). Толико су укаљали Божју славу својим понашањем, док су узимали Господњу вечеру, да им је одузео живот. Ананија и Сафира, брачни пар верника на самом почетку окупљања цркве, јавно су лагали Богу и његовом Духу Светом. Због тога су умрли на лицу места (Дела 5,1-11). Дакле, када је реч о верницима из Коринта посебно је напоменуто да су болести и смрт казна због одсуства самосагледавања. Господ их је зато прекорио, казнио их је „да не буду осуђени са светом“ (1. Коринћанима 11,32). Дакле, јасно је да се ради о правим верницима. Када је реч о Ананији и Сафири то нам није тако јасно речено, али нема разлога да сумњамо у њихово обраћење.

Дакле, „грех који води у смрт“ није неко посебно злодело које не би могло да буде опроштено, које би водило у вечну осуду. У Коринту се радило о недоличном узимању Господње вечере, а у случају Ананије и Сафире се радило о лажи. Али речи апостола Јована – да „постоји грех који води у смрт“ – представљају принцип примењив на сваки грех који може да доведе до смрти, ако под одређеним околностима ружи Бога. А Дух Свети може да открије духовним и проницљивим хришћанима да је баш о томе реч. Тада је узалуд свака молитвена потпора.

Мишљење како Бог, наш Отац, не опрашта одређене грехе својој вољеној деци чак и када му их искрено признају, радикално је противна учењу Светог писма. Богохулство на Духа је грех коме нема опроштења, али њега чине тврдокорни неверници, противници Господа Исуса (види поднаслов „Богохулство на Духа Светог“). Сваки грешник који долази Господу Исусу у покајању и вери, добија вечно опроштење свих својих греха; свако дете Божје које је згрешило и признало свој грех има обећање потпуног праштања Бога Оца: „Ако му, пак, признајемо своје грехе, он је веран и праведан: опростиће нам грехе и очистиће нас од сваке неправде“ (1. Јованова 1,9; види наслов „Опроштење“).

„Буди веран до смрти… Држи чврсто оно што имаш“ (Откривење 2,10; 3,11)

Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. (Откривење 2,10)

Ево, долазим ускоро. Држи чврсто оно што имаш, да нико не узме твој венац! (Откривење 3,11)

И ове речи доносе силно узнемирење осетљивим душама, јер закључују како као верујући могу да изгубе своје спасење у Христу. Али да ли је то порука ових текстова? Заправо, круна је награда обећана у још неким текстовима (2. Тимотеју 4,8; Јаковљева 1,12; 1. Петрова 5,4). Круна је Господња потврда верног живота и оданог служења. Али то што је могуће због недоследне вере изгубити награду, нешто је сасвим друго од наводне могућности губитка вечног живота! Јер, прави верници ће бити спасени „али као кроз огањ“ (1. Коринћанима 3,15). Дакле, позив на верност „до смрти“ и „чврсто држање“ не значи могућност губљења вечног живота. Не, то је апел на хришћанску одговорност, на пружање ка круни која очекује оне који се одазову.

И још нешто не заборављајмо: седам писама које имамо у Откривењу нису писана појединцима већ заједницама верујућих, црквама које је представљао „анђео цркве“.

Књига живота (Откривење 3,5)

Победника ћу обући у белу одежду и нећу избрисати његово име из Књиге живота. (Откривење 3,5)

Ове речи припадају писму упућеном цркви у Сарду, али не ословљавају сваког понаособ, већ само победнике. Ово је обећање за њих, баш за победнике: њихова имена неће бити избрисана из Књиге живота. Зар је онда добар закључак да дете Божје које не победи буде избрисано из ове Књиге и – довека изгубљено?

„Књига живота“ се спомиње на више места у Откривењу: 13,8; 17,8; 20,12,15 и 21,27. Нема ни места ни повода за било коју другу књигу овде. У свим наведеним стиховима је реч о истом, божански прецизном „регистру“ који се не мења.² На том попису, на тој листи су имена свих које је Господ изабрао, свих који га верују као заклано Јагње, било сада или у било којој другој епохи спасења. И нигде нема никакве напомене да је било чије име избрисано из ове Књиге. Зато је погрешан сваки закључак о „брисању“ на основу ових стихова. Не, ко год је записан у Књизи довека остаје у њој (Лука 10,20; Филипљанима 4,3). Обећање Господа Исуса онима који победе је охрабрење свима који су његови, онима које је свет вероватно „избрисао“: „…нећу избрисати његово име из Књиге живота“!

_____________________________

2 Израз „Књига живота“ је сликовити појам, јер свезнајућем Богу свакако нису потребне никакве „књиге“.

Али има и оних чија имена нису у Књизи. Ти су они „што станују на земљи“ (Откривење 3,10; 6,10; 8,13; 11,10 два пута; 13,8.14 два пута; 17,2.8), који у Откривењу увек представљају невернике, док верујући „живе на небу“ (Откривење 13,6). Дакле, они немају небески дом и довека су изгубљени (Откривење 13,8; 17,8; 20,15).

Новозаветна Књига живота није ниједна од оних књига које спомиње Стари завет. То су Божја књига (Излазак 32,32-33; Псалам 139,16) и једна друга Књига живота о којој говори Псалам 69,28. Те књиге су се тицале Израиља, земаљског Божјег народа, и њихове се поуке не могу пресадити у новозаветни период (Исаија 4,3; Данило 12,1).

И премда су сви чланови Божје земаљске породице записани у овој Књизи, или у овим књигама, у њој остају само имена оних који су истински веровали Богу. Ту свакако постоји оно коначно „брисање“. Али Господ Исус у Откривењу 3,15 тврди нешто сасвим супротно: „…нећу избрисати његово име из Књиге живота“! Баш као и у Јовану 10,28: „… никад неће пропасти“.

Избљуваћу те из својих уста (Откривење 3,16)

Али пошто си млак, ни врућ ни хладан, избљуваћу те из својих уста. (Откривење 3,16)

Ни овде није реч о упозорењу које Господ Исус упућује верницима понаособ, већ „анђелу цркве“ у Лаодикији – представнику целе цркве. Седам цркава, такође пророчки представљене као „седам златних свећњака“, осликавају различите фазе хришћанског сведочанства на земљи. Последња је епоха Лаодикије. Дакле, Господ Исус је судија својих свећњака.

Без намере да улазимо у појединости, овде свакако можемо рећи да је црква у Лаодикији била свесна вредности које су похваљене и истакнуте у претходном писму, упућеном цркви у Филаделфији. Али све то је одбацила и презрела. Верници Филаделфије су се држали Божје речи, нису се одрекли његовог имена и ишчекивали су Господњи долазак. Али тамо где свега овог нема, где се брине само о себи, о свом богаћењу а не о Господу, постоји ужасна опасност пада у грозно стање које нам Свето писмо осликава овде. Лоадикија више стварно није никакво сведочанство за Господа Исуса. Зато ће бити избљувана из његових уста као нешто млако и безукусно.

Дакле, овде није реч о привременом (а још мање о вечном!) просуђивању појединачних верника, већ о осуди става целовитог хришћанског сведочанства за Господа. Господ не одбацују људе, „не бљује их“. То је слика његовог одвајања од таквог типа сведочанства. Истински верници, „победници“, су другачији: остварује им се обећано: „Победнику ћу дати да седне са мном на мој престо, као што сам и ја победио и сео са својим Оцем на његов престо“ (ст. 21).

Пред Божјим небеским престолом

имам јаког, савршеног Бранича:

великог Првосвештеника чије је име Љубав,

који довека живи и заступа ме.

Име је моје урезано на његовим длановима,

моје је име скривено му у срцу.

И знам да једном, кад на небо дођем,

нема те силе која ће ме макнути одатле.

Зато, када би Сатана у очај да ме баци,

кад би све моје грехе у лице да ми саспе,

ја гледам горе и Њега тамо видим –

Њега што све моје грехе приведе крају.

Могу то, јер је Он – безгрешни Спаситељ умро,

и тиме ми ослободио грешну душу;

Тамо ће ме праведни Бог кроз Њега

погледати и – све ми опростити!

Ц. Л. Банкроф